УСПЕШНИ ШАПЧАНИ:
МАКСИМ МИЛОШЕВИЋ
МАКСИМ МИЛОШЕВИЋ
СМИСАО ПУТА ЈЕ ДА СЕ ХОДА
Свака прича у нашим, или било којим другим новинама, уосталом и у литератури, носи ризик самофилтрирања. Како написати причу ако не из себе самог, из сопственог угла и доживљаја саговорника? Знаком питања, не без разлога, почињемо причу о Максиму Милошевићу, харизматичном младићу који је на завршној години Факултета драмских уметности, на одсеку Позоришне и радио режије, који је распршио „митомански вео прича да је режију немогуће уписати“. Говори пажљиво, мудро, као да се већ наживео, понекад речитим паузама, очима и осмехом.
Максим је рођен 28. септембра 1994. године у Шапцу. У “Селовој” школи, на позив професорке српског језика, Зорице Лазић, први пут је осетио сцену. Једно време је ишао у Школу глуме “Весело мајмунче” коју води Љубиша Баровић, глумац Шабачког позоришта, али је брзо одустао, с обзиром да је био најстарији у групи. У Шабачкој гимназији, на самом крају четврте године, „догодила“ му се професорка Снежана Корнарос.
- Док смо радили на једној представи, професорка Корнарос ми је предложила да покушам да положим пријемни испит на режији. Не знам како је, за разлику од мене самог, препознала оно што ја нисам: “Ти добро глумиш, али имаш иницијативу да водиш“.
Није да није размишљао о томе „шта ће бити кад порасте“. Пошто воли природу, која је његова „највећа животна инспирација“, мислио је да ће уписати „нешто попут пољопривреде, или шумарства“. Падало му је на памет и машинство, с обзиром да му је деда био машинац, а традицију је наставио његов стриц, али га је заинтересовала „Снежина несебична подршка“. За мање од месец дана спремио је пријемни испит.
- Одмах сам почео да истражујем, требало је пет књига да спремим за испит и да урадим експликацију представе. Нисам ни знао шта је експликација, узео сам Чеховљев текст, једночинку “Медвед”, коју сам преправио (смех). Нисам био познавалац литературе, имао сам један час српског језика и књижевности недељно, пошто сам био природно-математички смер у Гимназији.
Тек касније, на четвртој години факултета, његова менторка Алиса Стојановић питала га је како му је пало на памет да преправља Чехова: “Јеси ли мислио да боље пишеш од њега?” Није, мислио је да режија подразумева да самом себи олакша пут у раду на представи. Но тада, на пријемном испиту, заинтересовала ју је чињеница да неко са осамнаест година има две странице биографије. А Максим је све волео да проба, (воли и данас), радио је и као конобар, и у пекари, играо рукомет девет година у “Металопластици”, свирао бегеш у Бисерници, контрабас и бубњеве...
- Алиса је највећи „кривац“ за оно што сам данас, била ми је прави гуру. Научила ме је аналитичком приступу животу, отворила ми потпуно нове хоризонте... Наше образовање предаје коначну истину и нешто се учи као тачно или нетачно, а код ње сам научио да је све релативно. Никад са нама није била другар, нисмо заједно испијали кафе, нити разговарали о приватном животу, била је прави ауторитет.
Схватили смо да је, када је уписао режију, пронашао себе, свој миље, да га режија потпуно „има“.
- Ниси имао дилеме?
Пауза. Није случајно одабрао Чехова за пријемни, мислили смо, код њега су најречитије паузе.
- Лагао бих када бих рекао да ни данас немам дилеме. За мене уметност представља трагање за истином, како универзалном, тако и сопственом. Не знам да ли је то прави посао за мене, важно је да се добро осећам, да имам добру комуникацију са глумцима, а заволео сам и да читам. Извесно је да ме режија има целог, зато што је то једино место где не осећам никакве стеге.
- “Укалупљивање – Трагедија лоптања у Срба” је студентска представа, завршна вежба са треће године?
- Сваке године „избацимо“ неколико драмских писаца са Академије, којих после нигде нема. Алисина иницијатива је била да пронађемо текст неког младог аутора, па смо почели да читамо студентске радове у протеклих десет година. Нашао сам текст Страхиње Маџаревића, а баш у то време догодило се да су ми у УК „Вук Караџић“ понудили да радим пројекат. Под менторством професорке, урадио сам целовечерњу представу, што је било више од онога што се од мене тада очекивало. Нисам бирао глумачку екипу по ликовним или глумачким карактеристикама, него ону која ме је интелектуално интригирала. Професорка се питала како ће то функционисати, с обзиром да су сви јаки појединци и рођени лидери, али, ја сам веровао у њих, они у мене и урадили смо представу која живи две године.
- Укалупљивање је отворило први Јесењи позоришни фестивал у Дрвенграду?
- Имали су идеју да, из сваког града који има факултет драмских уметности, доведу по једну представу, да се дружимо и размењујемо знања. Следеће године сам позван са дипломском представом, мислио сам да ће та прича да се развије, али, мој утисак је да се то није догодило.
Дипломска предства, “Скоро па драма”, рађена је по тексту Итана Коена?
- У питању су три кратке приче које је Коен писао одвојено и спојио их као „Скоро целовечерња“. Он је докторирао на Витгенштајновој теорији да наша вера у нешто што је неопипљиво итекако обликује нашу свакодневицу, што је мени било примамљиво. Костимограф Марина Маричић, која је такођа Шапчанка, радила је са мном на овој, као и на претходној представи.
- Није лако опстати у позоришним круговима, у клановима којих је одувек било?
- Има их у овом, као у сваком другом послу. Разлика је у томе што се овим послом баве људи који воле да су у центру пажње, па себи дозволе тривијалне поступке због којих се дешавају свађе и поделе. Покушавам, и за сада ми успева, да не будем ни у каквом клану, заправо, чини ми се да сам у клану отворених људи. Покушавам да поред себе имам здраве и нормалне људе који знају да греше и да прихвате чињеницу да су људи, а не богови. Немам комплекс да морам да успем у овом послу. Не морам. Радићу док ме буде испуњавало, док се осећам добро и сигурно.
- У јануару је изашла премијера представе “Небеска стаза” по тексту шпанског писца Хуана Мајорге, коју си урадио са глумцима АКУД “Бранко Крсмановић”?
- Са добром, квалитетном екипом аматерских глумаца, направио сам представу о Другом светском рату и Холокаусту, која је изашла после два и по месеца рада. Иако има својих пропуста, мислим да је то озбиљна представа. Упустио сам се у потпуно нову ситуацију, рад са аматерима је за мене био провера да ли знам да пренесем неком оно што је мени било у глави, а да при том не говоримо исти језик. Аматери имају другачија очекивања од позоришта у односу на професионалце. Ми, који се професионално бавимо позориштем, разликујемо се по својим сатисфакцијама, да ли смо ту због славе, новца, или због непрестаног трагања, које није лако. Али, озбиљна уметност је став и свест о томе да нећеш бити прихваћен ако будеш радио по своме.
- Спреман си да платиш цену аутентичности?
- Дефинитивно. Не бавим се феноменима добра и зла, него стварањем. Озбиљни уметници су својим савременицима изгледали као чудаци, нису били прихваћени, спаљивани су на трговима... Битна је вера да нешто помераш, да трагаш, иако ни сам не знаш који је крај тог пута и како ће све на крају да изгледа.
- Смисао пута је да се хода?
- Сигурно. Ако размишљаш само о циљу, сав ћеш се претворити у њега, нећеш доживети пут. Нема прецизног одговора, колико год да је застрашујуће и обесхрабрујуће, то је довољно.
- Шта је позориште?
- Трагање. Размена енергије, знања, суза и смеха, разбијање табуа, прихватање себе, животиње у човеку, борба Аполона и Диониса, контрадикторност, парадокс, живот... Све је то позориште и још много више од тога.
- Ниси размишљао о филму?
- Током студија, више сам се дружио са људима који су се определили за филм и схватио сам да је мој мозак ближи филмском него позоришном редитељу, мада не бих волео да ми то буде главна професија. Када радите у позоришту, затворите се са екипом два месеца у једну просторију и живите заједно. Добро је да постоји дед лајн, јер да га нема, никада се не би завршила ниједна представа. Филм је прорачунат, не дозвољава кашњења, мало је времена за импровизацију, бржи је зато што се плаћа сваки дан снимања.
- Позоришна представа живи и после премијере?
- Да, представа метаморфозира зато што се мењају приватни животи глумаца који је играју. “Укалупљивање” је другачије него што је било пре две године, ми смо другачији. Неке ствари којима смо се тада смејали, постале су нам тужне, а неким другим се смејемо. Мада, волим да оставим рукопис у оном времену у ком је настао, а о свему можемо да дискутујемо после представе.
- Укалупљивање је имало извођење и у Шабачком позоришту?
- Јако ми је драго због тога. Шабачко позориште је озбиљна кућа, са квалитетним ансамблом, отворена за младе људе. Такође, моји суграђани су имали прилику не само да слушају, него и да виде то што радим. На домаћем терену је изазовно, мада ми са овом представом није било стресно, јер се већ дуго игра.
Максим је тренутно на релацији Београд-Шабац. Одбранио је дипломски рад, остали су му теоријски испити које намерава да положи до октобра. Био је мистериозан кад смо га питали за будуће пројекте, а младим Шапчанима (мада је важећа и за одрасле) поручио је да буду отворени за различитости, да упознају и ослушкују друге људе, да верују и воле.
- Волим људе и мислим да у сваком човеку, какав год да је, увек има нешто добро. Не знам како бих без те вере.
УКАЛУПЉИВАЊЕ
“Хтео сам да проблематику, коју сам формулисао као митомански патриотизам, посматрам на другачији начин, да једном испаднемо кукавице и преживимо, да не будемо хероји и да гинемо, јер, све нас је мање. Србин који је умро, добија прилику да се врати у живот да би исправио три грешке које је направио према својој породици и, уколико успе, Србија ће победити Немачку у фудбалској утакмици. Он не примећује да су много битније грешке које је правио лудо заслепљен фудбалом, који је, чини ми се, замена за легитиман рат. Главни јунак представе, Драшко, личне пропусте надокнађује туђим успесима. То је оно што нам се дешава са Новаком Ђоковићем. Представа је написана у форми античке трагедије, што сам донекле испоштовао, али сам је режирао у жанру кабареа, због односа са публиком и слободе израза. У тој форми, екипа има право да прекине представу и да каже нешто приватно.”
Максим је рођен 28. септембра 1994. године у Шапцу. У “Селовој” школи, на позив професорке српског језика, Зорице Лазић, први пут је осетио сцену. Једно време је ишао у Школу глуме “Весело мајмунче” коју води Љубиша Баровић, глумац Шабачког позоришта, али је брзо одустао, с обзиром да је био најстарији у групи. У Шабачкој гимназији, на самом крају четврте године, „догодила“ му се професорка Снежана Корнарос.
- Док смо радили на једној представи, професорка Корнарос ми је предложила да покушам да положим пријемни испит на режији. Не знам како је, за разлику од мене самог, препознала оно што ја нисам: “Ти добро глумиш, али имаш иницијативу да водиш“.
Није да није размишљао о томе „шта ће бити кад порасте“. Пошто воли природу, која је његова „највећа животна инспирација“, мислио је да ће уписати „нешто попут пољопривреде, или шумарства“. Падало му је на памет и машинство, с обзиром да му је деда био машинац, а традицију је наставио његов стриц, али га је заинтересовала „Снежина несебична подршка“. За мање од месец дана спремио је пријемни испит.
- Одмах сам почео да истражујем, требало је пет књига да спремим за испит и да урадим експликацију представе. Нисам ни знао шта је експликација, узео сам Чеховљев текст, једночинку “Медвед”, коју сам преправио (смех). Нисам био познавалац литературе, имао сам један час српског језика и књижевности недељно, пошто сам био природно-математички смер у Гимназији.
Тек касније, на четвртој години факултета, његова менторка Алиса Стојановић питала га је како му је пало на памет да преправља Чехова: “Јеси ли мислио да боље пишеш од њега?” Није, мислио је да режија подразумева да самом себи олакша пут у раду на представи. Но тада, на пријемном испиту, заинтересовала ју је чињеница да неко са осамнаест година има две странице биографије. А Максим је све волео да проба, (воли и данас), радио је и као конобар, и у пекари, играо рукомет девет година у “Металопластици”, свирао бегеш у Бисерници, контрабас и бубњеве...
- Алиса је највећи „кривац“ за оно што сам данас, била ми је прави гуру. Научила ме је аналитичком приступу животу, отворила ми потпуно нове хоризонте... Наше образовање предаје коначну истину и нешто се учи као тачно или нетачно, а код ње сам научио да је све релативно. Никад са нама није била другар, нисмо заједно испијали кафе, нити разговарали о приватном животу, била је прави ауторитет.
Схватили смо да је, када је уписао режију, пронашао себе, свој миље, да га режија потпуно „има“.
- Ниси имао дилеме?
Пауза. Није случајно одабрао Чехова за пријемни, мислили смо, код њега су најречитије паузе.
- Лагао бих када бих рекао да ни данас немам дилеме. За мене уметност представља трагање за истином, како универзалном, тако и сопственом. Не знам да ли је то прави посао за мене, важно је да се добро осећам, да имам добру комуникацију са глумцима, а заволео сам и да читам. Извесно је да ме режија има целог, зато што је то једино место где не осећам никакве стеге.
- “Укалупљивање – Трагедија лоптања у Срба” је студентска представа, завршна вежба са треће године?
- Сваке године „избацимо“ неколико драмских писаца са Академије, којих после нигде нема. Алисина иницијатива је била да пронађемо текст неког младог аутора, па смо почели да читамо студентске радове у протеклих десет година. Нашао сам текст Страхиње Маџаревића, а баш у то време догодило се да су ми у УК „Вук Караџић“ понудили да радим пројекат. Под менторством професорке, урадио сам целовечерњу представу, што је било више од онога што се од мене тада очекивало. Нисам бирао глумачку екипу по ликовним или глумачким карактеристикама, него ону која ме је интелектуално интригирала. Професорка се питала како ће то функционисати, с обзиром да су сви јаки појединци и рођени лидери, али, ја сам веровао у њих, они у мене и урадили смо представу која живи две године.
- Укалупљивање је отворило први Јесењи позоришни фестивал у Дрвенграду?
- Имали су идеју да, из сваког града који има факултет драмских уметности, доведу по једну представу, да се дружимо и размењујемо знања. Следеће године сам позван са дипломском представом, мислио сам да ће та прича да се развије, али, мој утисак је да се то није догодило.
Дипломска предства, “Скоро па драма”, рађена је по тексту Итана Коена?
- У питању су три кратке приче које је Коен писао одвојено и спојио их као „Скоро целовечерња“. Он је докторирао на Витгенштајновој теорији да наша вера у нешто што је неопипљиво итекако обликује нашу свакодневицу, што је мени било примамљиво. Костимограф Марина Маричић, која је такођа Шапчанка, радила је са мном на овој, као и на претходној представи.
- Није лако опстати у позоришним круговима, у клановима којих је одувек било?
- Има их у овом, као у сваком другом послу. Разлика је у томе што се овим послом баве људи који воле да су у центру пажње, па себи дозволе тривијалне поступке због којих се дешавају свађе и поделе. Покушавам, и за сада ми успева, да не будем ни у каквом клану, заправо, чини ми се да сам у клану отворених људи. Покушавам да поред себе имам здраве и нормалне људе који знају да греше и да прихвате чињеницу да су људи, а не богови. Немам комплекс да морам да успем у овом послу. Не морам. Радићу док ме буде испуњавало, док се осећам добро и сигурно.
- У јануару је изашла премијера представе “Небеска стаза” по тексту шпанског писца Хуана Мајорге, коју си урадио са глумцима АКУД “Бранко Крсмановић”?
- Са добром, квалитетном екипом аматерских глумаца, направио сам представу о Другом светском рату и Холокаусту, која је изашла после два и по месеца рада. Иако има својих пропуста, мислим да је то озбиљна представа. Упустио сам се у потпуно нову ситуацију, рад са аматерима је за мене био провера да ли знам да пренесем неком оно што је мени било у глави, а да при том не говоримо исти језик. Аматери имају другачија очекивања од позоришта у односу на професионалце. Ми, који се професионално бавимо позориштем, разликујемо се по својим сатисфакцијама, да ли смо ту због славе, новца, или због непрестаног трагања, које није лако. Али, озбиљна уметност је став и свест о томе да нећеш бити прихваћен ако будеш радио по своме.
- Спреман си да платиш цену аутентичности?
- Дефинитивно. Не бавим се феноменима добра и зла, него стварањем. Озбиљни уметници су својим савременицима изгледали као чудаци, нису били прихваћени, спаљивани су на трговима... Битна је вера да нешто помераш, да трагаш, иако ни сам не знаш који је крај тог пута и како ће све на крају да изгледа.
- Смисао пута је да се хода?
- Сигурно. Ако размишљаш само о циљу, сав ћеш се претворити у њега, нећеш доживети пут. Нема прецизног одговора, колико год да је застрашујуће и обесхрабрујуће, то је довољно.
- Шта је позориште?
- Трагање. Размена енергије, знања, суза и смеха, разбијање табуа, прихватање себе, животиње у човеку, борба Аполона и Диониса, контрадикторност, парадокс, живот... Све је то позориште и још много више од тога.
- Ниси размишљао о филму?
- Током студија, више сам се дружио са људима који су се определили за филм и схватио сам да је мој мозак ближи филмском него позоришном редитељу, мада не бих волео да ми то буде главна професија. Када радите у позоришту, затворите се са екипом два месеца у једну просторију и живите заједно. Добро је да постоји дед лајн, јер да га нема, никада се не би завршила ниједна представа. Филм је прорачунат, не дозвољава кашњења, мало је времена за импровизацију, бржи је зато што се плаћа сваки дан снимања.
- Позоришна представа живи и после премијере?
- Да, представа метаморфозира зато што се мењају приватни животи глумаца који је играју. “Укалупљивање” је другачије него што је било пре две године, ми смо другачији. Неке ствари којима смо се тада смејали, постале су нам тужне, а неким другим се смејемо. Мада, волим да оставим рукопис у оном времену у ком је настао, а о свему можемо да дискутујемо после представе.
- Укалупљивање је имало извођење и у Шабачком позоришту?
- Јако ми је драго због тога. Шабачко позориште је озбиљна кућа, са квалитетним ансамблом, отворена за младе људе. Такође, моји суграђани су имали прилику не само да слушају, него и да виде то што радим. На домаћем терену је изазовно, мада ми са овом представом није било стресно, јер се већ дуго игра.
Максим је тренутно на релацији Београд-Шабац. Одбранио је дипломски рад, остали су му теоријски испити које намерава да положи до октобра. Био је мистериозан кад смо га питали за будуће пројекте, а младим Шапчанима (мада је важећа и за одрасле) поручио је да буду отворени за различитости, да упознају и ослушкују друге људе, да верују и воле.
- Волим људе и мислим да у сваком човеку, какав год да је, увек има нешто добро. Не знам како бих без те вере.
“Хтео сам да проблематику, коју сам формулисао као митомански патриотизам, посматрам на другачији начин, да једном испаднемо кукавице и преживимо, да не будемо хероји и да гинемо, јер, све нас је мање. Србин који је умро, добија прилику да се врати у живот да би исправио три грешке које је направио према својој породици и, уколико успе, Србија ће победити Немачку у фудбалској утакмици. Он не примећује да су много битније грешке које је правио лудо заслепљен фудбалом, који је, чини ми се, замена за легитиман рат. Главни јунак представе, Драшко, личне пропусте надокнађује туђим успесима. То је оно што нам се дешава са Новаком Ђоковићем. Представа је написана у форми античке трагедије, што сам донекле испоштовао, али сам је режирао у жанру кабареа, због односа са публиком и слободе израза. У тој форми, екипа има право да прекине представу и да каже нешто приватно.”
М. Филиповић
Најновији број
18. април 2024.
