Награда “Лаза К. Лазаревић”
за најбољу необјављену причу
за најбољу необјављену причу
Сасвим обичан дан
Књижевност је када пишемо не знајући да ли ћемо објавити, награда и када не добијамо награде. Књижевност је утеха, понекад и живот сам, бег од сиромаштва и начин да проживимо животе других. Могућност да путујемо док чекамо или се сећамо. Међуигра између рођења и смрти
Награда “Лаза К. Лазаревић” за најбољу приповетку ове године припала је Александри Ђуричић за причу “Сасвим обичан дан”. Жири у саставу: Бранко Стевановић филолог и књижевник из Београда, мастер филолог Катарина Јанкетић Поповић и председница жирија и књижевни критичар Љиљана Шоп једногласном одлуком признање су доделили књижевници из Београда.
Према оцени жирија награђена прича је одраз зрелог, непатвореног, мајсторског реализма и његовог типичног наративна помно негованог у духу традиције наших најбољих реалистичких приповедача.
- Из најужег избора од 263 пристигле приче издвојила се управо ова. Сва три члана жирија имала су је у свом најужем избору. Наравно, похваљено је још седам прича, што је добро. Ове године на конкурс приспео је велики број приповетки, како оних афирмисаних аутора, тако и оних незнаних. Махом су сви учесници млади. Има сјајних прича и ми смо срећни да је ове године после дужег периода жена добитник награде - изјавила је Бранка Тодоровић испред Културног центра.
За добитницу Александру Ђуричић награда је дуго очекивана, али истовремено изненађење, баш као и сам живот који на посебан и реалан начин преноси на папир у својим кратким причама.
- Више него вредна награда, коју сам заиста дуго чекала. Признајем, нисам први пут конкурисала ове године. Велика је част добити награду која носи име нашег великог приповедача. Надам се да ће се прича допасти онима који је буду читали. Волела бих да она стигне до читалаца, јер сви ми који пишемо, а нисмо претерано експонирани у јавности, имамо помало тај комплекс да пишемо за фиоку. Један круг наших пријатеља књижевника, критичара и познаника, зна да ми то годинама радимо. Али некако, немајући срећу да се укључимо у те путеве и канале који доносе писцу публицитет и који је опет мач са две осштрице. Тада се писац попут мене нађе помало у чуду да су га открили и некако метафорично да кажем “извукли испод корита”, без обзира што тај мој књижевни рад траје више од 20 година. И не само књижевни, него и есејистички и преводилачки. Када сте по страни на та признања се мало дуже чека, али важно је да стигну, јер књижевност је када пишемо не знајући да ли ћемо објавити, награда и када не добијамо награде. Књижевност је утеха, понекад и живот сам, бег од сиромаштва и начин да проживимо животе других. Могућност да путујемо док чекамо или се сећамо. Међу игра између рођења и смрти. - истакла је Александра Ђуричић поводом доделе награде у Културном центру.
Према оцени жирија награђена прича је одраз зрелог, непатвореног, мајсторског реализма и његовог типичног наративна помно негованог у духу традиције наших најбољих реалистичких приповедача.
- Из најужег избора од 263 пристигле приче издвојила се управо ова. Сва три члана жирија имала су је у свом најужем избору. Наравно, похваљено је још седам прича, што је добро. Ове године на конкурс приспео је велики број приповетки, како оних афирмисаних аутора, тако и оних незнаних. Махом су сви учесници млади. Има сјајних прича и ми смо срећни да је ове године после дужег периода жена добитник награде - изјавила је Бранка Тодоровић испред Културног центра.
За добитницу Александру Ђуричић награда је дуго очекивана, али истовремено изненађење, баш као и сам живот који на посебан и реалан начин преноси на папир у својим кратким причама.
- Више него вредна награда, коју сам заиста дуго чекала. Признајем, нисам први пут конкурисала ове године. Велика је част добити награду која носи име нашег великог приповедача. Надам се да ће се прича допасти онима који је буду читали. Волела бих да она стигне до читалаца, јер сви ми који пишемо, а нисмо претерано експонирани у јавности, имамо помало тај комплекс да пишемо за фиоку. Један круг наших пријатеља књижевника, критичара и познаника, зна да ми то годинама радимо. Али некако, немајући срећу да се укључимо у те путеве и канале који доносе писцу публицитет и који је опет мач са две осштрице. Тада се писац попут мене нађе помало у чуду да су га открили и некако метафорично да кажем “извукли испод корита”, без обзира што тај мој књижевни рад траје више од 20 година. И не само књижевни, него и есејистички и преводилачки. Када сте по страни на та признања се мало дуже чека, али важно је да стигну, јер књижевност је када пишемо не знајући да ли ћемо објавити, награда и када не добијамо награде. Књижевност је утеха, понекад и живот сам, бег од сиромаштва и начин да проживимо животе других. Могућност да путујемо док чекамо или се сећамо. Међу игра између рођења и смрти. - истакла је Александра Ђуричић поводом доделе награде у Културном центру.
М.Ж.
Најновији број
25. април 2024.
