СЕЛО НЕКАД И САД
ЖЕТВА
И некад и сад треперава жега и булке расуте у ђердан врелине ткали су рам за слику жетве. Тада се убирало хлебно зрно погледа упертог у небо. Градоносни облаци су умели самлети и расути зрно и на синију просути глад која је опет многе терала трбухом за крухом у свет, често и далеки. И сада поглед је упрт у небо ...
Давно бабо је оштрио косу и обарао пшеничне влати, нана купила на ужа која су деца простирала а уморни домаћин се враћао да повеже и потом сви заједно денули у крстине. Ужа су претходно плетена од шаша из оближње баре. Све текло као под конац до напола њиве коју су звали Липовице где је дремао грм. У хладу износио се суд са куваним пасуљем и оном чувеном белом сланином, лук и погача а за децу и пита савијуша коју је нана развлачила златним рукама. У плетеном балону чекала студен вода а бабо пио и ракију од десетак гради да како је волео рећи утоли жеђ. Пред мрак све беше урађено а облаци затамнише небо. Би и леда али штета не беше велика тек у горњем снопу. Потом се жито извлачило на гумно где је долазила машина прво на пару а онда и савременија. Бројни радници помажући једни другима купили су сламу и плеву и журно уносили хлебно жито у магазу. Потом се јело и пило и господу захваљивало на дару да се бројна чељад прехрани. И тако са гумна до гумна дуго је трајала жетва и чуо се препознатљиви звук машине која је одвала жито од кукоља како су неки зборили. И сада звучи адекватно.
У новије време комбајни све савременији у дану ураде сав тај посао па многи и сламу покупе у бале те се и са значајно већим приносима храни и више стоке али је помоћи и чељади све мање. Трка за клетим динаром, зборе стари, тешко се добија а глад бива присутна ма колико зрна било. Тако веле времешни.
А беше и бегенисања. Домаћин је делио задатке па су се Гојко и Радојка крадом погледавали, она грабећи плеву а он носећи обилне навиљке сламе. Потом кад дан утихне и небо се окити звездама дуго се крили спод старог дуда где се и роди жеља за прошњом и тако редом. Стварана је нова велика задруга опет погледа упртог у небо. А у једном од Поцерских села оста предање о момку лепом ко слика који је возио задружни трактор који је покретао машину и газдинске ћери коју су чувале слушкиње. Од жар погледа је не сачуваше. Тек усред жетве када се машина заглави одважни момак погледујући нежну девојку похита да застој уклони и у, журби оста без руке. Потом се о игранкама зборило да се пропио и нестао негде преко Саве где се и оженио али до краја остарио сам. На хумку неко му је редовно остављао цвеће. Зар и рећи да је и газдинска ћер остала уседелица. Некад било...
Сада се тек комбајнер и пар радника за утовар џакова појаве и за час нестану у другој њиви једва стигавши да попију једну на брзину. И сад погледа упртог у небо. И тако из дана у дан док се сав посао не поради и дани од Тројица до Видовдана, Илинких жега и тешких ноћи око светог Илије када га по предању сестре Огњена и блажена Марија умирују да штета буде избегнута. Од муња Илије громовника.
Жетва и зрно које је бројне генерације прехранило купили су богатво као зид одбране од глади и невоља које врели летњи дани умеју донети. Сад да причамо о новијим предањима вајде нема. Младих је од села до села све мање а некадашње песме и богате трпезе о вршају само у предању лета давних. Остало је само предање о болном ходу по стрњици и топлим барицама после пљуска по каљавим сокацима. Ту остаје безброј мисли које враћају прелепо платно убирања плода лета које суди о данима до следеће жетве. Која је била и остала симбол и времена и дана који мере годину и дају снагу да се истраје ма колико тешко беше. Остао је да свему одолева само страшљиви поглед у небо које вазда о свему суди. У години која је обилно понела пресудно да како сељани веле до руку дође.
Давно бабо је оштрио косу и обарао пшеничне влати, нана купила на ужа која су деца простирала а уморни домаћин се враћао да повеже и потом сви заједно денули у крстине. Ужа су претходно плетена од шаша из оближње баре. Све текло као под конац до напола њиве коју су звали Липовице где је дремао грм. У хладу износио се суд са куваним пасуљем и оном чувеном белом сланином, лук и погача а за децу и пита савијуша коју је нана развлачила златним рукама. У плетеном балону чекала студен вода а бабо пио и ракију од десетак гради да како је волео рећи утоли жеђ. Пред мрак све беше урађено а облаци затамнише небо. Би и леда али штета не беше велика тек у горњем снопу. Потом се жито извлачило на гумно где је долазила машина прво на пару а онда и савременија. Бројни радници помажући једни другима купили су сламу и плеву и журно уносили хлебно жито у магазу. Потом се јело и пило и господу захваљивало на дару да се бројна чељад прехрани. И тако са гумна до гумна дуго је трајала жетва и чуо се препознатљиви звук машине која је одвала жито од кукоља како су неки зборили. И сада звучи адекватно.
У новије време комбајни све савременији у дану ураде сав тај посао па многи и сламу покупе у бале те се и са значајно већим приносима храни и више стоке али је помоћи и чељади све мање. Трка за клетим динаром, зборе стари, тешко се добија а глад бива присутна ма колико зрна било. Тако веле времешни.
А беше и бегенисања. Домаћин је делио задатке па су се Гојко и Радојка крадом погледавали, она грабећи плеву а он носећи обилне навиљке сламе. Потом кад дан утихне и небо се окити звездама дуго се крили спод старог дуда где се и роди жеља за прошњом и тако редом. Стварана је нова велика задруга опет погледа упртог у небо. А у једном од Поцерских села оста предање о момку лепом ко слика који је возио задружни трактор који је покретао машину и газдинске ћери коју су чувале слушкиње. Од жар погледа је не сачуваше. Тек усред жетве када се машина заглави одважни момак погледујући нежну девојку похита да застој уклони и у, журби оста без руке. Потом се о игранкама зборило да се пропио и нестао негде преко Саве где се и оженио али до краја остарио сам. На хумку неко му је редовно остављао цвеће. Зар и рећи да је и газдинска ћер остала уседелица. Некад било...
Сада се тек комбајнер и пар радника за утовар џакова појаве и за час нестану у другој њиви једва стигавши да попију једну на брзину. И сад погледа упртог у небо. И тако из дана у дан док се сав посао не поради и дани од Тројица до Видовдана, Илинких жега и тешких ноћи око светог Илије када га по предању сестре Огњена и блажена Марија умирују да штета буде избегнута. Од муња Илије громовника.
Жетва и зрно које је бројне генерације прехранило купили су богатво као зид одбране од глади и невоља које врели летњи дани умеју донети. Сад да причамо о новијим предањима вајде нема. Младих је од села до села све мање а некадашње песме и богате трпезе о вршају само у предању лета давних. Остало је само предање о болном ходу по стрњици и топлим барицама после пљуска по каљавим сокацима. Ту остаје безброј мисли које враћају прелепо платно убирања плода лета које суди о данима до следеће жетве. Која је била и остала симбол и времена и дана који мере годину и дају снагу да се истраје ма колико тешко беше. Остао је да свему одолева само страшљиви поглед у небо које вазда о свему суди. У години која је обилно понела пресудно да како сељани веле до руку дође.
Сретен Косанић
Најновији број
24. април 2025.
