НАЈСТАРИЈА ФОТОГРАФСКА РАДЊА У КОЦЕЉЕВИ
ФОТОГРАФИЈА ИМА ДУШУ
Фотографију није сама изабрала. По жељи свог оца требала је да постане шнајдерка. Међутим, на наговор рођаке бира баш овај занат који јој се свидео али му, каже, није била јако привржена
У Немањиној улици у Коцељеви, преко пута зграде музеја, већ 45 година налази се фотографска радња у власништву породице Неговановић. Данас се овим послом, који су покренули његови родитељи Гордана и Живадин, бави Александар, познатији као Аца Сликар.
Седамдесетих година Коцељева је имала 6-7 фотографа али мало школованих, попут Гордане. Након завршетка основне школе најпре у родној Бресници а потом у Коцељеви одлази у Ваљево, у Школу ученика у привреди, где изучава фотографски занат. За ондашње прилике то је био довољан ниво у којем је стекла неопходна знања и вештине, овладала разним техникама и проникла у тајне свог заната.
Фотографију није сама изабрала. По жељи свог оца требала је да постане шнајдерка. Међутим, на наговор рођаке бира баш овај занат који јој се свидео али му, каже, није била јако привржена.
–Ово је био на неки начин занимљив посао. Углавном се стално дешавало нешто ново или необично. Ни сама не знам шта је то што ме привукло фотографији- прича Гордана.
У другој половини прошлог века жене нису биле реткост у овом занату. Током школовања у Ваљеву радила је код фотографа Милке код које је усавршила технику ретуширања. У данашње време синоним за њу би могао бити фото-шоп. Али се он тада радио ручно и могао је трајати данима. Био је то одговоран посао који се радио са доста нежности, прецизности, стрпљења. За њега је била потребна изузетна вештина, завидна концентрација и мирна рука.
–У Ваљеву сам ретуширала негатив. Није био филм већ су биле плоче четвртастог облика, разног формата. Покривали смо углавном боре на лицима оних који су се на њима налазили. Радило се са обичном ХБ оловком, јако танко зарезаном у виду игле. Постојала је течност којом се намаже па обрише крпицом. Додир је морао бити јако благ. Није смео траг да остане прејако да се види или да оштети површину, већ само да ублажи боре, или сенку или шта друго на лицу. За доцртавање, шприцање, ретуш сам била махер- са поносом прича ова 64-годишња Коцељевчанка која се након школовања на кратко обрела у Шапцу, а затим у Бањи Ковиљачи, где је две године радила у једној фотографској радњи.
–Тамо сам радила увеличане слике, пресликавање, увеличавање, фотографије за успомену које је народ желео да има. У то време радње су ангажовале и поједине људе, тзв.путнике. Њихов задатак је био да иду по селима и разним местима у којима су домаћини изражавали жељу да имају фотографије којима би сачували успомену на своје родитеље и рођаке. То су биле црно-беле фотографије различитог формата. Највише су се радиле оне димензија 30 са 40 или 40 са 60. Биле су то старе фотографије и углавном се радило пресликавање- присећа се Гордана.
Тврди да су у оно време фотографи били много већи мајстори него што су данас као и да су људи више ценили фотографију. Данас, у ери компујтера и мобилних телефона, све губи смисао и драж, па ће, каже, будуће генерације једног дана остати без фотографије као успомене.
–То су била времена правих мајстора који су све радили углавном ручно. Сада раде компјутери, раде машине а фотограф једино зна да рукује са њима и ништа ту не доноси његово лично. Црно-беле фотографије се више и не раде. Процес израде слика био је комплекснији него данас. Никада нисте унапред знали шта ће и каква фотографија испасти до момента док се она не изради. Људи су у то време више ценили фотографију него данас. Зато ја са пуним правом могу да кажем да је то била права уметност и мајсторство-сматра Гордана. Након двогодишњег рада у Бањи Ковиљачи, како сама каже, стицајем околности и вођена прстом судбине, изненада одлучује да се уда за Живадина који се аматерски бавио фотографијом. У аутобус за Шабац, враћајући се из родитељског дома, ушла је као девојка а из њега тако рећи изашла као удата жена. Упркос противљењу породице била је решена да опстане у браку. У то време била је задовољна уколико је имала где да легне, шта да поједе, где да спреми ручак, да дочека мужа...
-1973. године смо супруг и ја отворили радњу која се и данас налази на истом месту. Почели смо од нуле. Мало по мало, радећи годинама, стекли смо кућу, локал, одгајили и ишколовали троје деце, сина и две ћерке. Ми нисмо имали Бог зна какву опрему. Радило се на најпримитивнији начин али смо се увек трудили да то буде како треба. Када је било много слика често сам по целу ноћ прала у кади црно-беле фотографије после развијања и фиксирања које су се потом сушиле у машини- прича она и додаје да је од овог посла могло да се живи.
–Зарађивало се у то време довољно да може да се живи. Али се и много радило. Не верујем да би данас иједан фотограф прихватио да на тај начин прави фотографије, а не би ни могао. У ери нових техника и технологија опао је и посао јер сада свако има некакав апарат или мобилни телефон и слика, али ће доћи време да неће имати фотографију и успомене кад прођу године. Раније су људи имали једну слику и она је била значајна. Данас их имају милион, али у телефону, и није им ништа значајно. Пре је могло да се заради и од овог посла живи. Данас то, чини ми се, није могуће- каже Гоца.
Фотограф је тада био прави уметник а бављење тим послом уметност. На старим фотографијама, техником за коју је ова жена била прави мајстор, лица су остајала без бора, али су добијала нове фризуре, бркове, уместо сељачких гуњева доцртавани су капути и кравате.
Због здравствених проблема била је принуђена да напусти посао у фотографској радњи али се са фотографијом никада није опростила. Њен супруг је наставио да води посао а она је у процесу рада и даље имала своју улогу.
Задовољна је са свим оним што је у животу постигла од момента када је као 15-огодишња девојчица отишла из свог села на школовање.
–Најпре сам задовољна што сам створила породицу, опстала у браку, трудила се да све буде нормално и боље за све нас. Било је тешко борити се али сам успела у многим стварима- истиче Гоца.
СЛИКА ГОВОРИ ХИЉАДУ РЕЧИ
Временом човек сваки посао почне да обавља рутински, без много размишљања. То се дешавало и Гордани све до тренутка док јој једна слика није привукла пажњу. На њој је био младић, стасит и леп, у војничком оделу. Из необјашњивих разлога почела је да размишља о њему, о његовом животу, да разгледа детаље. Био је то тренутак када је схватила да слика говори хиљаду речи и да све зависи од посматрача.
–Мислим да сам баш гледајући ову слику што шта открила. Радила сам доста фотографија и гледала их као обичан папир. Одједанпут ми тај папир открива нешто, неке ствари које до тада нисам могла да уочим- прича Гордана.
Фотографија открива многе тајне, распирује машту, бележи тренутак, чува успомене, сведочи о временима, говори о људима...
Седамдесетих година Коцељева је имала 6-7 фотографа али мало школованих, попут Гордане. Након завршетка основне школе најпре у родној Бресници а потом у Коцељеви одлази у Ваљево, у Школу ученика у привреди, где изучава фотографски занат. За ондашње прилике то је био довољан ниво у којем је стекла неопходна знања и вештине, овладала разним техникама и проникла у тајне свог заната.
Фотографију није сама изабрала. По жељи свог оца требала је да постане шнајдерка. Међутим, на наговор рођаке бира баш овај занат који јој се свидео али му, каже, није била јако привржена.
–Ово је био на неки начин занимљив посао. Углавном се стално дешавало нешто ново или необично. Ни сама не знам шта је то што ме привукло фотографији- прича Гордана.
У другој половини прошлог века жене нису биле реткост у овом занату. Током школовања у Ваљеву радила је код фотографа Милке код које је усавршила технику ретуширања. У данашње време синоним за њу би могао бити фото-шоп. Али се он тада радио ручно и могао је трајати данима. Био је то одговоран посао који се радио са доста нежности, прецизности, стрпљења. За њега је била потребна изузетна вештина, завидна концентрација и мирна рука.
–У Ваљеву сам ретуширала негатив. Није био филм већ су биле плоче четвртастог облика, разног формата. Покривали смо углавном боре на лицима оних који су се на њима налазили. Радило се са обичном ХБ оловком, јако танко зарезаном у виду игле. Постојала је течност којом се намаже па обрише крпицом. Додир је морао бити јако благ. Није смео траг да остане прејако да се види или да оштети површину, већ само да ублажи боре, или сенку или шта друго на лицу. За доцртавање, шприцање, ретуш сам била махер- са поносом прича ова 64-годишња Коцељевчанка која се након школовања на кратко обрела у Шапцу, а затим у Бањи Ковиљачи, где је две године радила у једној фотографској радњи.
–Тамо сам радила увеличане слике, пресликавање, увеличавање, фотографије за успомену које је народ желео да има. У то време радње су ангажовале и поједине људе, тзв.путнике. Њихов задатак је био да иду по селима и разним местима у којима су домаћини изражавали жељу да имају фотографије којима би сачували успомену на своје родитеље и рођаке. То су биле црно-беле фотографије различитог формата. Највише су се радиле оне димензија 30 са 40 или 40 са 60. Биле су то старе фотографије и углавном се радило пресликавање- присећа се Гордана.
Тврди да су у оно време фотографи били много већи мајстори него што су данас као и да су људи више ценили фотографију. Данас, у ери компујтера и мобилних телефона, све губи смисао и драж, па ће, каже, будуће генерације једног дана остати без фотографије као успомене.
–То су била времена правих мајстора који су све радили углавном ручно. Сада раде компјутери, раде машине а фотограф једино зна да рукује са њима и ништа ту не доноси његово лично. Црно-беле фотографије се више и не раде. Процес израде слика био је комплекснији него данас. Никада нисте унапред знали шта ће и каква фотографија испасти до момента док се она не изради. Људи су у то време више ценили фотографију него данас. Зато ја са пуним правом могу да кажем да је то била права уметност и мајсторство-сматра Гордана. Након двогодишњег рада у Бањи Ковиљачи, како сама каже, стицајем околности и вођена прстом судбине, изненада одлучује да се уда за Живадина који се аматерски бавио фотографијом. У аутобус за Шабац, враћајући се из родитељског дома, ушла је као девојка а из њега тако рећи изашла као удата жена. Упркос противљењу породице била је решена да опстане у браку. У то време била је задовољна уколико је имала где да легне, шта да поједе, где да спреми ручак, да дочека мужа...
-1973. године смо супруг и ја отворили радњу која се и данас налази на истом месту. Почели смо од нуле. Мало по мало, радећи годинама, стекли смо кућу, локал, одгајили и ишколовали троје деце, сина и две ћерке. Ми нисмо имали Бог зна какву опрему. Радило се на најпримитивнији начин али смо се увек трудили да то буде како треба. Када је било много слика често сам по целу ноћ прала у кади црно-беле фотографије после развијања и фиксирања које су се потом сушиле у машини- прича она и додаје да је од овог посла могло да се живи.
–Зарађивало се у то време довољно да може да се живи. Али се и много радило. Не верујем да би данас иједан фотограф прихватио да на тај начин прави фотографије, а не би ни могао. У ери нових техника и технологија опао је и посао јер сада свако има некакав апарат или мобилни телефон и слика, али ће доћи време да неће имати фотографију и успомене кад прођу године. Раније су људи имали једну слику и она је била значајна. Данас их имају милион, али у телефону, и није им ништа значајно. Пре је могло да се заради и од овог посла живи. Данас то, чини ми се, није могуће- каже Гоца.
Фотограф је тада био прави уметник а бављење тим послом уметност. На старим фотографијама, техником за коју је ова жена била прави мајстор, лица су остајала без бора, али су добијала нове фризуре, бркове, уместо сељачких гуњева доцртавани су капути и кравате.
Због здравствених проблема била је принуђена да напусти посао у фотографској радњи али се са фотографијом никада није опростила. Њен супруг је наставио да води посао а она је у процесу рада и даље имала своју улогу.
Задовољна је са свим оним што је у животу постигла од момента када је као 15-огодишња девојчица отишла из свог села на школовање.
–Најпре сам задовољна што сам створила породицу, опстала у браку, трудила се да све буде нормално и боље за све нас. Било је тешко борити се али сам успела у многим стварима- истиче Гоца.
Временом човек сваки посао почне да обавља рутински, без много размишљања. То се дешавало и Гордани све до тренутка док јој једна слика није привукла пажњу. На њој је био младић, стасит и леп, у војничком оделу. Из необјашњивих разлога почела је да размишља о њему, о његовом животу, да разгледа детаље. Био је то тренутак када је схватила да слика говори хиљаду речи и да све зависи од посматрача.
–Мислим да сам баш гледајући ову слику што шта открила. Радила сам доста фотографија и гледала их као обичан папир. Одједанпут ми тај папир открива нешто, неке ствари које до тада нисам могла да уочим- прича Гордана.
Фотографија открива многе тајне, распирује машту, бележи тренутак, чува успомене, сведочи о временима, говори о људима...
В.Бошковић
Најновији број
25. април 2024.
