Инфо

Берза

  • aero 850 ⚫ 0,00%
  • alfa 30.000 ▼ -0,99%
  • dinnpb 5.358 ▲ 6,86%
  • dnos 3.200 ▲ 1,59%
  • fito 3.008 ▼ -2,97%
  • gfom 335 ⚫ 0,00%
  • impl 3.300 ⚫ 0,00%
  • kmbn 3.300 ▲ 0,61%
  • mtlc 1.949 ▲ 0,05%
  • niis 708 ▲ 1,43%
  • stup 9.300 ▲ 3,33%
  • svrl 657 ▲ 3,30%
  • thhm 141 ▲ 17,50%
  • trgom 955 ⚫ 0,00%
  • utsi 1.302 ▲ 0,15%
  • vitl 700 ⚫ 0,00%
(13. јун 2019.)
НЕОБИЧНИ СВЕТ ПЕТРА ЈОВАНОВИЋА

СВОЈ ЖИВОТ ВИДИМ У ХОДУ И ТРАГАЊУ

СВОЈ ЖИВОТ ВИДИМ У ХОДУ И ТРАГАЊУ
Одавно нисмо, а не знамо да ли смо икада, разговарали са младим човеком као што је Петар Јовановић. Јуче је напунио (тек) деветнаест година, а његов вокабулар, знање и манири прилични су неком ко је у најбољим (зрелим) годинама. „Несклад хармоније“, рекли би песници.
Иако је одувек заинтересован за ликовну уметност, која му је данас хоби, пре четири године „случајно“ је открио фотографију, која је постала његова истинска пасија. Питали смо га да ли је склоност ка уметности утицај његовог старијег брата Давида, магистра вајарства о коме смо писали у више наврата у „Гласу Подриња“.
- Није. Осећао сам уметност у себи. Наравно, родитељи и брат су моја велика подршка. Када сам се први пут сусрео са фото-апаратом, био сам скептичан, зато што сам научен на мануелну уметност, снажније сам је доживљавао и мислио да ту човек може више да се искаже као уметник. Кроз објектив фото-апарата видео сам екстерни свет такав какав јесте, а у мојој глави је све било другачије.
- Дакле, твој први сусрет са фото-апаратом био је одбијајући?
- Био ми је чудан, нисам га схватао, ни доживљавао као уметност. Након годину дана, то је почело да се мења. Имао сам утисак да ме константно зове екстерни свет. Схватио сам да фото-апарат бележи тренутак који се више никад неће поновити. У томе је његова уникатност.
- Када си „ухватио“ тај тренутак?
- Отишао сам на Саву у време поплаве, извадио очев фото-апарат и доживео прву сатисфакцију. Тада је настала фотографија, која је добила награду у Хонг Конгу, пре четири године. Назвао сам је Хармонија. Име је настало пре него што сам је послао на изложбу која се зове Хармонија.
- Ово је тренутак који ми бележимо речима. Ухваћен је. Као да ти је неко рекао: „Иди тим путем“.
- Свом професору Михајлу Симовићу, који ме је од почетка подржао и коме сам много захвалан, рекао сам да та фотографија за мене представља хармонију. После месец дана ме је позвао и рекао да би било добро да аплицирам на конкурс. Питао сам га која је тема у питању. „Хармонија“, одговорио је, „зато те и зовем“. На том конкурсу, који броји десетине хиљада људи у неколиким категоријама, освојио сам четврто место. Била је то велика ствар, посебно однос публике према фотографији.
- Определио си се за уличну фотографију. Зашто?
- Зато што улична фотографија настаје у тренутку, води те да да нађеш нешто што ни сам не знаш шта је, али што ћеш, ако довољно тражиш, наћи. Док нисам почео да радим уличну фотографију, нисам гледао пролазнике, а онда сам почео да запажам много тога. Схватио сам да на свим тим улицама људи доживљавају и тешке тренутке, који су непоновљиви и за њих, а ја сам странац који то заувек бележи. Ми обично бежимо од екстерног света, ја сам урадио супротно, јер мислим да би требало да обратимо пажњу на свет око себе, на људе.

Ресурси су у нама
- Дакле, догодио се тренутак у коме си схватио да је фотографија уметност?
- Да, чиста уметност. Кроз путеве који су били чудни и спонтани, схватио сам да имам моћ едитовања и надградње тренутка који сам доживео. У последње време, привлаче ме нуклеарне, радиоактивне теме, зато што је необично и није нешто што ради свако. Ту сам направио најбоље своје радове. Фотографија ме потпуно испуњава и не желим од ње да створим пословну обавезу. Има много начина, заиста, воркерских начина.
- То је интересантно. Обично чујемо реченице: „Нема посла“, или „Плате су мале, али су бар редовне“. Ти долазиш са причом – Посла има.
- Да, посла има онолико колико човек тежи послу. Сви ресурси су у нама. Само је питање да ли смо их покренули и да ли други покрећу оне ресурсе који су нам апслутно непотребни.
- То звучи као реченица из Матрикса, неког ко разбија, или заобилази системске шифре: „Не морам као сви, могу и другачије“.
- Тако некако.
- Не мора системски?
- Ништа не мора системски. Може човек да креира свој систем. Нисам желео да прихватим ниједан посао у коме нисам могао да се остварим као уметник. Тако сам одлучио и стојим иза тога. Не желим да радим оно што не волим.
- Значи, донео си своје одлуке, оно што хоћеш и нећеш, веома јасно?
- Тако је. Место где могу да се искажем као уметник, а да имам и новац и самосталност, јесте модна индустрија. Она је најфлексибилнија и пружа ми највише могућности. Ту сада пробијам пут и сигуран сам да ћу успети, јер имам ту потребу у себи. Опет ћу радити са људима, опет стварати нешто у заједничкој креативној енергији. Што се тиче прихода за живот, веома су пристојни.
- Већ сарађујеш са некима?
- Имам лепу сарадњу са неким високо пласираним моделима чија имена не бих помињао зато што су везани за своје кампање.То су људи који раде у великим фирмама - Версаће, Луј Витон, Дизел...
- Како си ушао у ту причу?
- Онако како сам се изборио за то. Нити ме је ко саветовао, нити водио тим путем, нити ме је ко чекао. Слао сам редовно своје фотографије. Наметао сам се и квалитетом их купио.
- То што говориш, афирмативно је за младе који ће читати овај текст. Може неко бити бескрајно талентован, али ако седи код куће, нема ништа од тога.
- Тако је. Нисам рекао да су ме сви прихватили, али сам знао да неко мора да цени то што радим. Немогуће је да сам ја једини који примећује квалитет својих фотографија.

Када постоји фокус, енергија тече
- Однедавно си уредник и креатор фотографија Алфа нејшн магазина?
- Да, захваљујући дивним људима у Алфа пројекту, који су ме подржали у жељи да радим оно што волим. Алфа магазин је на интернационалном нивоу, на енглеском језику, у виртелној форми. Базиран је на позитиви и једина је ствар коју сам тако конципирао. Раније сам увек инсистирао на емоцији.
- У последње време занима те и видео продукција?
- Занима ме на чудан начин. Фотографија може технички бити обављена по стандардним прописима. Исто је и са филмом. Онда је то превише технички посао, а мени је циљ уметност. Базиран сам на мини клипове, јер излазим из фотографије, а желим да живи. Интересантно ми је кад видим да може да се помера.
- Имам утисак да је то за тебе фотографија у покрету?
- Тако је. Избегавам текстове, једино користим ефекте којима појачавам емоцију. У фотографији има доста нагађања, мада ја већ знам како ће изгледати целина кад је „шкљоцнем“, док код филма не знам до самог краја. Кад одрадим нешто, оставим да „одлежи“ месец дана и онда се вратим да видим шта сам урадио. То је, за сада, на нивоу хобистике.
- Имаш ли жељу за академским студијама?
- Да, али само једну. Желео бих да студирам на Универзитету фотографије у Њујорку, који је највећа светска школа тог типа. Америка је центар фотографије и моделинга.
- Планираш ли да, у зависности када ти се отвори, или када ти отвориш, живиш у Њујорку?
- Свој живот видим у ходу и трагању. То сам научио у фотографији. Не бих волео да се укореним, него да константно путујем широм света. За мене нема већег раја. Сигуран сам да ћу имати ту могућност, јер то је оно ка чему тежим. У Њујорку бих морао да будем дужи временски период због студија. Када је фотографија у питању, прилично сам заокружен. Пробао сам све, а могу да радим са портретима, уличну, модну и архитектонску фотографију, која ми је занимљива, али ми је емотивно мањкава.
- Теби је најважније да будеш емотивно испуњен?
- Да. Визуелац сам, волим да видим, чак и да кинестетички осетим. Тај кинестетички део ме је одвео у текстуру, а визуелни у портрет. Моја жеља је да створим фотографије које већ имам у глави. Треба само да их пронађем. У једном периоду, пожелео сам да од себе направим справу са којом могу да радим и направио сам огромне серије аутопортрета које су успеле у јавности и на конкурсима. Стално сам добијао понуде да радим као модел, а чак и сада имам дилему да ли да кренем тим путем.
- Али, тако би могао да изгубиш свој пут?
- Држим се девизе да ништа фокус не сме да ми помера. Where focus goes, energy flows. Где је фокус, енергија тече.
Петар Јовановић за нас је необично пријатно изненађење. Верујемо да смо сви ми аутентична бића, али да је највише оних који се, из страха или немоћи, приклоне већини. Петар бира другачије. Да буде свој.
ВАРИЈАЦИЈЕ
„Када нешто фотографишем, однесем кући и данима гледам и проверавам. Ту има и сукоба. Ако има чудну поруку, могу чудно да се осећам. Осећања увек варирају, али је битно је да су ту. Ако јесу, онда је фотографија успела.“

ИЗЛОЖБЕ И НАГРАДЕ
Четири привремене поставке фотографије у СКЦ-у у Београду.
Похвала на Републичком такмичењу у Панчеву (фотографија).
Похвала на Међународном такмичењу у Хонг Конгу.
Омладинска изложба фотографије Србије, Иваново, друго место.
Београд, међународно такмичење фотографије, жирирано у Москви, прво место и похвала.
Марибор, друго место на међународном такмичењу фотографије.
Прво место на Републичком такмичењу у Београду (графика).
Две привремене поставке фотографија на Тргу шабачких жртава.
Три привремене колективне изложбе у галеријама Школе примењених уметности.
Самостална излозба “Инпројекција” .
Трећа награда на Републичком такмичењу у Београду.
Две друге и једна прва награда на Републичком такмичењу Београду коју организује дизајнерска школа.

МИ СМО НАШ НОВАЦ
„Новац је код нас, само га не користимо. Сваки човек током једног дана има 86.400 евра. Толико секунди има дан које су нам на располагању да нешто променимо и креирамо нешто друго, ново и здраво. Себе самог. То је наша вредност. То је наш новац. То смо ми.“

ВОРКЕРИ И ДРИМЕРИ
„Едисон је живео по високим стандардима, воркерски, а Тесла је био дример који је на крају умро изван куће. У себи можемо да пробудимо и једино у себи можемо да разумемо контра страну и да избалансирамо обе.“
М.Филиповић

Најновији број

14. новембар 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa