ОД ТРОЈИЦА ДО СВЕТОГ ИЛИЈЕ

Лето је и некад и сад, како су времешни умели рећи, ћуди своје покаже од Тројица до Светог Илије који је опет кукурузу секо главу. Све у раму да јесењим усевима за убирање суде само Ђурђевска и Илинска киша. А од Тројица кретало је је оно тешко време, оловно плавих облака и муња. Киша је лила ко из кабла а како је често падао град и десетковао приносе многи су трбухом за крухом отишли у печалбу или оближње градове.
Сада је опет страх од невремена, донекле и увећан обиљем громова који прате енормне количине кише, па је некадашња навика да се летњи пљусак и под крошњом овећег дрвета испрати тешко примењива и под кровом. Колико је тешко и пратеће извести опет народски до руке сведочи убирање од јагоде до вишње, кајсије и редом што стигне до Тројица. Или како је народ умео понегде у Посавотамнави рећи, зна летња жега донети и валове воде и ретко кад избећи град уз изреку да је и он бољи од суше.
Из угла ових дана тешко схватљиво али и тешко поредити садашње обиље плодова са тек по канат, два од пшенице до кукуруза о воћу и не говорећи. Ипак, у средишту предања су несреће везане за ове дане. Средином претходног века у Посавотамниви дуго се причало о несрећи која је узела младу мајку која је за грмљавине у наручју имала сина и ћерку од тек пар година. Шћућурени уз шпорет били су мета грома који је уз оџак напросто пресекао жену док су Божјом вољом деца преживела и сада имају и унучиће. Покушавали су и знаним и незнаним, од покривањем земљом да извуче снагу грома а и по лекара слали фијакер, оста по старима, где има лека има и века. Скончао се живот једне а како је то веле речено родила се унука Смиљана. Толико за неверне.
И новији дани носе облије сад већ предања да се међу бројном млађаријом невреме дошло у трену на један од годова узело најкршнијег на фудбалском терену или у шуми тек и ту осташе да имена дедова, очева и стричева носе Милан, Стојан, Стеван, Данило...
Некако оста и предање о љубави двоје понајлепших. Причале старе жене, у Поцерини па и шире, договор о виђењу тик пред Светог Илију затече у храсовом забрану и само трен их овенча незаборавом завек спојене једним бљеском и ударом грома уместо свадбене пушке дуго збориле уз преслицу баке.
У време убирања трава, а денуло се у сена на гумну знао је гром ударити у три размакнута тек да се проћи између могло, у средње сено које је изгорело до травке а да остала два ни такло није. Више за рубрику веровали или не тек жива истина беше. Као и дешавања одскора када је један гром усмртио стадо оваца и тако редом... У ритму који живот носи не стижемо да попамтимо све а и туга недалеко села, зборио усамљеник Живан, брже и заборављамо јер време није оно које беше знао рећи мудри старац којег и сад питају када обарати траву или прехранити усеве...
Тек да се уверимо да свако време носи собом бреме. Давно спорила се браћа око грма осталог од прађеда, чак да секира пресуди. На Тројице удари гром и поцепа огроман грм који је покрио две суседне њиве али и спасао две главе. Време беше грубо али и милост и опомена ишли руку под руку. Сада се, старији тврде, живи брже а шерети додају једно уз друго у корак не стиже. И тако из приче у причу коју само предањем ограничавамо од Тројица до Светог Илије воде и у приче о данима и годовима током васцелог лета. Ретки су који остају да их зборе, али и само мрва вере да неко има ко све сабрати уме опомиње и води нас једне другима. То што у пракси изгледа другачије ипак је она слобода коју свакоме творац даје, па како га душа поведе, све сажимају стари.