ЗАЉУБЉЕНИК У СВОЈ ЗАНАТ: РАЈКО ЛАЗАРЕСКИ
Последњи смедеревац
Јаја сам лупао ручно, жицом, а радио на „смедеревцу“. Када ми је санитарна инспекторка забранила да га користим, пре десетак година, престао сам да радим и отишао
у пензију
у пензију
Не верујемо да постоје Шапчани који се нису засладили надалеко чувеним сладоледом код Рајка. Он је један од брендова града првина. Клинцима је увек давао куглу, две више, често гратис сладолед, или: „Платићеш кад будеш имао“.
Рајко је рођен у Гостивару (Македонија), 1953. године. Када је чуо да му се родио сестрић, ујак је, од среће, у општини уписао презиме Лазарески. Тако је Паун Милошевић добио сина Рајка Лазареског.
Од оца Пауна је све почело. Kада је имао десет година, „трбухом за крухом“ из Гостивара je кренуо за Београд, где је радио као кувар. Променио је занат, прешао у посластичаре и дошао у Шабац. Прву посластичарницу отворио је пре више од седамдесет година, а шездесетих је, у улици Маршала Тита 43, “рођена” популарна “Вишња”.
- Почео сам да радим у четрнаестој години. Прво смо били под киријом, а онда нам је газда продао локал. Сећам се да нам је адвокат Душан Бајић изашао у сусрет и позајмио новац, а породични пријатељ нам је купио фрижидер на кредит.
Тако је почео да се прави најбољи сладолед у граду, по старој рецептури, која је и данас важећа. У то време није било кафића, па се са корзоа одлазило у „Вишњу“. Иако су имали јаку конкуренцију, брзо су постали најпопуларнији, због начина рада и односа према муштеријама.
- Наше колеге су пре педесет година радиле са концентратима и вештачким аромама. Отац ми је говорио: „Само ти настави да радиш онако како сам те научио. Испливаћеш“. Иначе, надгледао ме је и дуго није био задовољан мојим сладоледом. Хтео је да извуче најбоље из мене.
Кад дође неко са главобољом, или мучнином, чак и са боловима у грлу, Рајко му препоручи сладолед од лимуна, јер, „то је прави лимун“. И све прође.
- Зато што радим са чистим воћем, млеком и јајима. Све је природно. Долазе ми и муштерије из Београда. Имао сам једнога из Земуна који ми је рекао: „Мајсторе, ово ти ништа не ваља“. Ја се уплашио. Видим отмене грађане Шапца како седе и једу мој сладолед. А он се нашалио. Спаковао сам сладолед да понесе кући, жени и деци.
Иако скроман, поверио нам је да је Лепа Брена, кад је имала концерт у Шапцу, дошла код њега на сладолед и да је три пута био најпопуларнија личност у граду. Са носталгијом се сећа Иве Саватића, од кога је много научио, а пре десетак година, једна санитарна инспекторка му је забранила да користи „смедеревац“. Тада је престао да ради и отишао у пензију.
- Кад сам радио на мом смедеревцу, удубио бих се потпуно и све би престало да постоји. Замишљао сам неку лепоту, жену... Без њега више нисам могао да радим. А јаја сам ручно лупао, жицом, до краја.
Када је отишао у пензију, породични посао преузео је најстарији син, Марјан, а помажу му сестра Вишња и млађи брат, Милош. Рајко сваког јутра долази и надгледа свог сина као што је својевремено отац њега. Само што има више разумевања и мање строгости.
- Јесам у пензији, али није ми свеједно. И мој отац је мене контролисао. Марјана само саветујем, не придикујем. Пустио сам га да ради.
Осим заната и своје породице, Рајко је волео да игра фудбал у дворишту Зелене школе. Нема мобилни телефон. Сећа се неких другачијих времена када се радило часније, а живело спорије. Омиљен, питоме нарави, рекао је: „Напиши шта год хоћеш, нећу се љутити. Само бих волео да насловиш текст „Последњи смедеревац“, а кад се Милена (супруга) врати са мора, отворићу тај твој Глас Подриња на тој страни.
ЗАШТО ВИШЊА
Иако је отац Паун желео да се посластичарница зове „Младост“, Рајко је предложио да носи назив „Вишња“. Из два разлога. Прво, у то време био је популаран филм „Вишња са Ташмајдана“, а друго, поверио нам је, имао је једну девојчицу која се тако звала.
Рајко је рођен у Гостивару (Македонија), 1953. године. Када је чуо да му се родио сестрић, ујак је, од среће, у општини уписао презиме Лазарески. Тако је Паун Милошевић добио сина Рајка Лазареског.
Од оца Пауна је све почело. Kада је имао десет година, „трбухом за крухом“ из Гостивара je кренуо за Београд, где је радио као кувар. Променио је занат, прешао у посластичаре и дошао у Шабац. Прву посластичарницу отворио је пре више од седамдесет година, а шездесетих је, у улици Маршала Тита 43, “рођена” популарна “Вишња”.
- Почео сам да радим у четрнаестој години. Прво смо били под киријом, а онда нам је газда продао локал. Сећам се да нам је адвокат Душан Бајић изашао у сусрет и позајмио новац, а породични пријатељ нам је купио фрижидер на кредит.
Тако је почео да се прави најбољи сладолед у граду, по старој рецептури, која је и данас важећа. У то време није било кафића, па се са корзоа одлазило у „Вишњу“. Иако су имали јаку конкуренцију, брзо су постали најпопуларнији, због начина рада и односа према муштеријама.
- Наше колеге су пре педесет година радиле са концентратима и вештачким аромама. Отац ми је говорио: „Само ти настави да радиш онако како сам те научио. Испливаћеш“. Иначе, надгледао ме је и дуго није био задовољан мојим сладоледом. Хтео је да извуче најбоље из мене.
Кад дође неко са главобољом, или мучнином, чак и са боловима у грлу, Рајко му препоручи сладолед од лимуна, јер, „то је прави лимун“. И све прође.
- Зато што радим са чистим воћем, млеком и јајима. Све је природно. Долазе ми и муштерије из Београда. Имао сам једнога из Земуна који ми је рекао: „Мајсторе, ово ти ништа не ваља“. Ја се уплашио. Видим отмене грађане Шапца како седе и једу мој сладолед. А он се нашалио. Спаковао сам сладолед да понесе кући, жени и деци.
Иако скроман, поверио нам је да је Лепа Брена, кад је имала концерт у Шапцу, дошла код њега на сладолед и да је три пута био најпопуларнија личност у граду. Са носталгијом се сећа Иве Саватића, од кога је много научио, а пре десетак година, једна санитарна инспекторка му је забранила да користи „смедеревац“. Тада је престао да ради и отишао у пензију.
- Кад сам радио на мом смедеревцу, удубио бих се потпуно и све би престало да постоји. Замишљао сам неку лепоту, жену... Без њега више нисам могао да радим. А јаја сам ручно лупао, жицом, до краја.
Када је отишао у пензију, породични посао преузео је најстарији син, Марјан, а помажу му сестра Вишња и млађи брат, Милош. Рајко сваког јутра долази и надгледа свог сина као што је својевремено отац њега. Само што има више разумевања и мање строгости.
- Јесам у пензији, али није ми свеједно. И мој отац је мене контролисао. Марјана само саветујем, не придикујем. Пустио сам га да ради.
Осим заната и своје породице, Рајко је волео да игра фудбал у дворишту Зелене школе. Нема мобилни телефон. Сећа се неких другачијих времена када се радило часније, а живело спорије. Омиљен, питоме нарави, рекао је: „Напиши шта год хоћеш, нећу се љутити. Само бих волео да насловиш текст „Последњи смедеревац“, а кад се Милена (супруга) врати са мора, отворићу тај твој Глас Подриња на тој страни.
Иако је отац Паун желео да се посластичарница зове „Младост“, Рајко је предложио да носи назив „Вишња“. Из два разлога. Прво, у то време био је популаран филм „Вишња са Ташмајдана“, а друго, поверио нам је, имао је једну девојчицу која се тако звала.
М.Ф.
Најновији број
18. април 2024.
