Инфо

12. септембар 2019.12. сеп 2019.
Уметност старија од сећања
Мастер ликовни уметник Урош Лукић

Уметност старија од сећања

„Не могу да се сетим када сам научио да цртам, али памтим да се нисам одвајао од графитне оловке. Отац као ментор строг, али правичан. Желим да уметност коју стварам „говори“, како би посматрач истраживао, или био подстакнут на размишљање. Иконописање захтева посебно стање ума и духа“
За мастер ликовног уметника Уроша Лукића љубав према стваралаштву уткана је у живот од првог погледа на свет. Стасавао је у породици окружен очевим уметничким делима и сасвим природно је било да ће следити породичну традицију и развијати предодређени ген маште и имагинације.
-Склоност ка уметности је део мог наслеђа. У детињству често сам посматрао оца како слика и желео да будем део тог света. Не могу да се сетим када сам научио да цртам, али памтим да се нисам одвајао од графитне оловке која ми је била основни и најважнији алат. Постепено сам напредовао. У основној школи учествовао сам на ликовним конкурсима. Постоји анегдота која је везана за портрет Светог Николе. Одбијен је рад, јер су мислили да је неко други нацртао, не млађи основац. Како је време одмицало, није било дилеме да ћу по завршетку основне школе уписати тадашњу школу за уметничке занате, а касније и Академију за уметност и конзервацију при СПЦ.
Колико је тешко да иста особа оличава улогу oца и ментора?
- Тата као је ментор био строг, али његове сугестије, чак и критике увек су биле оправдане. Деловале су као подстицај, будиле жељу да будем бољи, напредујем. Како сам сазревао, тако се и мој ликовни израз мењао. Оно што није то су узори и однос према уметности.
Инспирација за уметника је велики дар, али и терет.
- Тренутак када машта „проради“ је неописив и тада морам идеју да пренесем на платно. Не постоји посебан окидач за стваралаштво, обични предмети су извор инспирације и мотивације. Уметници на својствен начин доживљавају свет. Игра светлости и сенки је нешто што нам не промакне. Црно није само обична боја, то је један тон из палете тонова.
Које теме тренутно окупирају мисли и дело?
-Сада највише радим иконе. То је оно за шта сам се школовао, али и нешто што ми доноси мир. Велико је одрицање бавити се уметношћу, посебно када радите иконе, јер није питање само осликавања површине. Потребно је поштовати одређена правила која захтева иконопис, али и посебно стање духа. Молитва, духовна музика су често неодвојиви део стваралаштва када је се бавим израдом икона.
Привилегија је бавити се креативним послом и оставити траг у душама људи, односно конзумената.
-Осећај је невероватан, јер остављате свој печат, отисак и нешто што ће трајати, постојати деценијама после вас. Посебна драж је што сада ћерки могу да покажем своје радове у храмовима, на које сам поносан. Иако нема званичног потписа, то је један од лепших осећаја за уметника.
Да ли се иза сваког уметничког дела „крије“ прича, или можда тајна?
-Неке сам пренео на платно, односно, лични доживљај прочитаног. Због тога није лако дати назив делу. Мора да постоји повезаност између дела и поруке коју шаље. Желим да уметност коју стварам „говори“, како би посматрач истраживао, или био подстакнут на размишљање. Ако не постоји реакција, то није добро, јер равнодушност није пожељна, трагање за суштином је од пресудног значаја за мене као ствараоца и посматрача.
Оцене селектора неких изложби умеју да утичу на самопоуздање ствараоца.
-Када не изаберу ваш рад за неку изложбу то зна да буде оптерећење за уметника. Пољуља вам самопоуздање, преиспитујете себе, свој рад, што је донекле добро, али треба имати меру. Када се то догоди трудим се да не упаднем у ту замку, посветим се раду.

Урош Лукић рођен је 1991. године у Шапцу. По завршетку основне школе уписује школу Примењених уметности, смер Препаратор културних добара-позлатар, а затим Академију - Вишу школу за уметност и консервацију СПЦ (смер фрескопис) у Београду, а потом и мастер студије у класи професора др Горана Јанићијевића. Неки од пројеката у којима је учествовао су осликавање и рестаурација иконостаса у цркви Силазак Светог Духа у Шашинцима, затим цркви Вазнесења Господњег у Крупњу, конака манастира Милешева, иконостаст цркве у Доњој Љубовиђи, и рестаурација припрате и олтарског дела цркве Светих апостола Петра и Павла у Шапцу.


Породична изложба - искуство и младост
-Морам да признам да је био изазов излагати са оцем, али и велико задовољство, ипак он ствара пуне четири деценије. Одабрали смо 30 радова за галерију Културног центра. То је моја матична установа у којој радим, драги људи и простор. Наредни корак је самостална изложба.


М. Ж.

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa