КРИВИНА У ОГЛЕДАЛУ
Кошарка
Десило се нешто о чему нико није ни помислио као могућу варијанту - Србија је у четвртфиналу елиминисана са Светског првенства у Кини.
И нисмо једини на свету који су се, у духу оне чувене реченице легенде југословенског спортског новинарства Младена Делића - Људи моји, да ли је ово могуће, запитали над том судбином. Чак је и на графици Радио-телевизије Србије писало Србија - Аргентина 97:87, иако је резултат био обрнут.
Довољно је само погледати екипу коју смо повели у Кину. Само три имена су недостајала тиму Србије - Милош Теодосић, Драган Милосављевић и Никола Калинић. Прву двојицу је повреда спречила, а за трећег ни данас не знамо шта је разлог. Најчешће се спекулисало да је Калинића из екипе „избрисао“ његов став о Косову. Чак је и Прворођени рекао да би позвао Калинића у репрезентацију. Имамо, ето, и селектора који је ауторитет и на паркету и ван њега, и добили смо неуспех.
Морам да признам да ми баш и није увек јасна идеја тренера, али нисам ја неко ко уопште има право да тако нешто коментарише. Амерички новинар Харисон Винд, међутим, много зна о кошарци. Он прати Јокићев Денвер током целе сезоне. Пратио је Јокића и током припрема и током утакмица у Кини. Њему није било јасно како то да Јокић није у првој петорци, како не игра више, зашто игра на позицији крилног центра када је он најбољи центра на свету - званично.
Нешто није штимало, нешто је фалило. Има ко о томе да води рачуна, да анализира, да преузме потребне кораке. Можда је ово крај једне тренерске ере. Што да не, и о томе треба размислити. Тренер је, у овом случају Александар Ђорђевић, најодговорнији за овај и овакав дебакл репрезентације. Питање је ко да дође уместо њега. Жељко Обрадовић неће више да се бави репрезентативном кошарком, Светислав Кари Пешић, такође. Дуда Ивковић је већ два пута подизао српску кошарку из пепела и у годинама је када ужива не бавећи се кошарком. Лично, немам ништа против да Ђорђевић остане. Урадио је тај човек за српску кошарку и за Србију готово све што је могао. Волео бих да нам објасни изостанак Калинића.
Капитен Србије Мирослав Радуљица је рекао да ово није трагедија. Бога ми, јесте и то велика. Можда њему није, можда је за њега кошарка само игра од које се добро живи и поштено ради. Али за Србију је кошарка нешто специјално, посебно. Није био прави капитен овој репрезентацији. Тај фазон да најискуснији фрајер у репрезентацији, или најстарији, буде и капитен је потпуна будалаштина. Ко је вођа екипе, генерације на терену, ауторитет у свлачионици, тај треба да буде капитен.
И ми смо, сви заједно, пумпали тај балон. Сами смо себе видели на крову света. Видели су нас и многи други, највише кладионице. Чим те кладионица тако дигне, одмах је сумњиво., Треба и они нешто да зараде, зар не. Био је то, свакако, додатни притисак на наш тим и играче. Можда се то највише видело код Бјелице. То је просто немогуће колико њега није ишло последње две утакмице.
Србија није била, искрено говорећи, близу злата у Кини. Чак да смо победили Шпанију и отишли на неугодне Пољаке, а онда би дошли још зезнутији Аустралијанци и на крају Амери. Никоме неће бити лако да дође до злата, али ако то пође за руком трећепозивцима из Америке, онда сви заједно треба да се запитамо где смо. Плашим се да је далеко дан када ће Србија са неког великог такмичења да се врати са златном медаљом. Прво велико такмичење које је пред нама су Олимпијске игре следеће године. Велико је питање, међутим, да ли ће нас бити у Токију 2020.
Колико сам пратио спортска дешавања овог лета, ни млађе селекције у кошарци нису оставиле траг на међународном нивоу. Сем појединачних достигнућа, тимски резултати су дефинитивно, изостали. Верујем да су се све лампице које су могле - упалиле. Ваља озбиљно мислити о будућности српске кошарке. Кошарка је то, није фудбал.
И нисмо једини на свету који су се, у духу оне чувене реченице легенде југословенског спортског новинарства Младена Делића - Људи моји, да ли је ово могуће, запитали над том судбином. Чак је и на графици Радио-телевизије Србије писало Србија - Аргентина 97:87, иако је резултат био обрнут.
Довољно је само погледати екипу коју смо повели у Кину. Само три имена су недостајала тиму Србије - Милош Теодосић, Драган Милосављевић и Никола Калинић. Прву двојицу је повреда спречила, а за трећег ни данас не знамо шта је разлог. Најчешће се спекулисало да је Калинића из екипе „избрисао“ његов став о Косову. Чак је и Прворођени рекао да би позвао Калинића у репрезентацију. Имамо, ето, и селектора који је ауторитет и на паркету и ван њега, и добили смо неуспех.
Морам да признам да ми баш и није увек јасна идеја тренера, али нисам ја неко ко уопште има право да тако нешто коментарише. Амерички новинар Харисон Винд, међутим, много зна о кошарци. Он прати Јокићев Денвер током целе сезоне. Пратио је Јокића и током припрема и током утакмица у Кини. Њему није било јасно како то да Јокић није у првој петорци, како не игра више, зашто игра на позицији крилног центра када је он најбољи центра на свету - званично.
Нешто није штимало, нешто је фалило. Има ко о томе да води рачуна, да анализира, да преузме потребне кораке. Можда је ово крај једне тренерске ере. Што да не, и о томе треба размислити. Тренер је, у овом случају Александар Ђорђевић, најодговорнији за овај и овакав дебакл репрезентације. Питање је ко да дође уместо њега. Жељко Обрадовић неће више да се бави репрезентативном кошарком, Светислав Кари Пешић, такође. Дуда Ивковић је већ два пута подизао српску кошарку из пепела и у годинама је када ужива не бавећи се кошарком. Лично, немам ништа против да Ђорђевић остане. Урадио је тај човек за српску кошарку и за Србију готово све што је могао. Волео бих да нам објасни изостанак Калинића.
Капитен Србије Мирослав Радуљица је рекао да ово није трагедија. Бога ми, јесте и то велика. Можда њему није, можда је за њега кошарка само игра од које се добро живи и поштено ради. Али за Србију је кошарка нешто специјално, посебно. Није био прави капитен овој репрезентацији. Тај фазон да најискуснији фрајер у репрезентацији, или најстарији, буде и капитен је потпуна будалаштина. Ко је вођа екипе, генерације на терену, ауторитет у свлачионици, тај треба да буде капитен.
И ми смо, сви заједно, пумпали тај балон. Сами смо себе видели на крову света. Видели су нас и многи други, највише кладионице. Чим те кладионица тако дигне, одмах је сумњиво., Треба и они нешто да зараде, зар не. Био је то, свакако, додатни притисак на наш тим и играче. Можда се то највише видело код Бјелице. То је просто немогуће колико њега није ишло последње две утакмице.
Србија није била, искрено говорећи, близу злата у Кини. Чак да смо победили Шпанију и отишли на неугодне Пољаке, а онда би дошли још зезнутији Аустралијанци и на крају Амери. Никоме неће бити лако да дође до злата, али ако то пође за руком трећепозивцима из Америке, онда сви заједно треба да се запитамо где смо. Плашим се да је далеко дан када ће Србија са неког великог такмичења да се врати са златном медаљом. Прво велико такмичење које је пред нама су Олимпијске игре следеће године. Велико је питање, међутим, да ли ће нас бити у Токију 2020.
Колико сам пратио спортска дешавања овог лета, ни млађе селекције у кошарци нису оставиле траг на међународном нивоу. Сем појединачних достигнућа, тимски резултати су дефинитивно, изостали. Верујем да су се све лампице које су могле - упалиле. Ваља озбиљно мислити о будућности српске кошарке. Кошарка је то, није фудбал.
Нешто није штимало, нешто је фалило. Има ко о томе да води рачуна, да анализира, да преузме потребне кораке
Н. К.
Најновији број
11. април 2024.
