Браћа Савић - Михајло, Божидар, Пера и Светолик
Пионири српске кинематографије
Нису сви који скитају изгубљени
Браћа Савић (Мијаило - касније Михајло, Божидар, Петар, Светолик и Младен) као да су се надметали у авантуризму, иновативности и креативности која их је носила, некада њиховом жељом, а некада сплетом необичних, неки би рекли, филмских заплета и околности.
Божидар као најстарији зачетник је „империје“ и иницијатор свих пословних подухвата док браћа нису стасала да буду део породичног предузетништва. Упамћен је по свом хуманитарном раду и друштвеном ангажовању.
Светолик је био члан групе која је 1884. године покренула научни часопис „Старинар“ посвећен темама из научних области археологије, историје, историје уметности, архитектуре и осталих сродних научних дисциплина, као издање Српског археолошког друштва. Познат је и као најбољи српски велосипедиста до Првог светског рата. Убеђења нагнала су Светолика да у деценијама које су долазиле заузме прогресивнији став и покрене лист „Балкан“.
Пера остаје познат као веома сналажљив, бритког пера новинар, али и предузетник. У шали је говорио да због политичких текстова и боравка у притвору није имао времена за женидбу. Као добровољац учествовао је у Балканским ратовима, а потом и у Првом светском када се са саборцима нашао на Крфу. У Београд се враћа тек 1920. године због непријатељства са Аустроугарском. О најмлађем Савићу, Младену нема прецизнијих података.
Потомци породице Савић Драгана и Дарко Ивановић, унуци Пере Савића крајем протекле године поклонили су Народном музеју у Шапцу лулу и сабљу Пере Савића, као и три репродукције портрета предака. Током посете ове установе културе у граду Драгана је одржала предавање посвећено пионирима српске кинематографије.
Браћа Савић (Мијаило - касније Михајло, Божидар, Петар, Светолик и Младен) као да су се надметали у авантуризму, иновативности и креативности која их је носила, некада њиховом жељом, а некада сплетом необичних, неки би рекли, филмских заплета и околности.
Божидар као најстарији зачетник је „империје“ и иницијатор свих пословних подухвата док браћа нису стасала да буду део породичног предузетништва. Упамћен је по свом хуманитарном раду и друштвеном ангажовању.
Светолик је био члан групе која је 1884. године покренула научни часопис „Старинар“ посвећен темама из научних области археологије, историје, историје уметности, архитектуре и осталих сродних научних дисциплина, као издање Српског археолошког друштва. Познат је и као најбољи српски велосипедиста до Првог светског рата. Убеђења нагнала су Светолика да у деценијама које су долазиле заузме прогресивнији став и покрене лист „Балкан“.
Пера остаје познат као веома сналажљив, бритког пера новинар, али и предузетник. У шали је говорио да због политичких текстова и боравка у притвору није имао времена за женидбу. Као добровољац учествовао је у Балканским ратовима, а потом и у Првом светском када се са саборцима нашао на Крфу. У Београд се враћа тек 1920. године због непријатељства са Аустроугарском. О најмлађем Савићу, Младену нема прецизнијих података.
Потомци породице Савић Драгана и Дарко Ивановић, унуци Пере Савића крајем протекле године поклонили су Народном музеју у Шапцу лулу и сабљу Пере Савића, као и три репродукције портрета предака. Током посете ове установе културе у граду Драгана је одржала предавање посвећено пионирима српске кинематографије.
Неспутани авантуристички дух уз подстицај смелог сањарења и по коју искру предузетничког за храброг створи посебан, другачији животни пут и његово дело упише у странице историјских анала, понекад заборављених, али вредних помена. Низ слова који следи утиснут је у папир снагом штампарске машине и посвећен је пионирима новинарског зната и уметности покретних слика.
Браћа Савић - Михајло, Божидар, Петар и Светолик, рођени Шапчани, остају упамћени или, би бар тако требало, као зачетници српске кинематографије, способни руководиоци новина, синови познатог оца Милана председника суда у Шапцу. Успешни оновремени пословни људи оставили су значајан траг у српском друштву као посвећени новинари и носиоци прогресивних идеја чак и на штету живота, породице, угледа и иметка.
Отац Милан, бечки ђак, желео је најбоље за своје синове, тежио је да од њих створи угледне, образоване грађане и послао их је у „свет“ да на престижним универзитетима стекну дипломе.
- Милан Савић је 1880. године упутио писмо Министарству унутрашњих дела и тражио стипендије за синове, за најстаријег Михаила и наставак студија медицине у Цириху, и пола од тог износа за млађег Божидара чији је академско усавршавање након Лицеја у Београду било у западно-европским градовима (Беч, Берлин, Лајпциг) - наводи део породичне историје Драгана Ивановић унука Пере Савића.
Њихов пословни пут почео је у родном Шапцу, где су 1889. отворили књижару и штампарију.
-Након смрти оца Милана брига о браћи и сестри припала је Михајлу и Божи Савићу. Новац за егзистенцију су обезбеђивали превођењем текстова и књига са немачког и француског језика. Најмлађи члан породице Савић, Пера похађа Експортну академију у Бечу, а по завршетку враћа се у родни град где са старијом браћом у Карађорђевој 67 отвара штампарију. У наредном периоду захваљујући приходима купују парну стругару у Јошеви, парни лим у Петловачи. Пословни пут их одводи у Земун где као добри предузетници постају власници књижаре и наслове продају путем поруџбенице у земљи и иностранству.
Мали журнал и велике теме
Крајем века, 1894. године купили су дневни лист чији је власник био Јован Живковић. Под њиховим уредништвом, преименован је у „Мали журнал“ и постао је водеће гласило и информатор грађанске класе у Београду с краја XIX века. Тираж листа био је 6.000 примерака радним данима, а 8.000 викендом. Као власник у трговачкој књизи исте године уписано је Предузеће „Браћа Савић и компанија“ са седиштем на Обилићевом венцу. Божа је био задужен за уводне чланке у новинама са освртом на друштвено ангажоване теме, акцентујући положај обичних људи. Противник је био политичких ставова Николе Пашића и тадашњег министра просвете Владана Ђорђевића.
-Своје текстове сабрао је у књизи „Владановштина“ која осликава политичке прилике у Краљевини Србији од 1869. до 1900. године. Услед преласка у Демократску-радикалну странку није изабран за министра пољопривреде - појашњава Драгана и додаје да су, уз поменути лист, поседовали штампарију, словоливницу, цинкографију, фабрику хартије и добро опремљене књижаре где је куповина била посебан ужитак за библиофиле, писце и престоничке ђаке.
Проказан од власти, „Мали журнал“ је истовремено стекао велике симпатије становништва. Списак новинара и сарадника изазива велико поштовање, посебно данас, са ове историјске дистанце и онога што су постигли.
-Као гласило обичног човека лист је био веома популаран и окарактерисан као независан, нестраначки, али опозиционо оријентисан према Влади са младим новинарским кадром. Овде су своје каријере започели Дарко и Владислав Рибникар, Моша Пијаде и многи други. Уз сталну редакцију били су и дописници из земље и иностранства (Алекса Шантић као дописник из БиХ, Паја Јовановић као ратни фоторепортер).
Браћа потекла из „града првина“ истраживачки дух су понели у свој посао. У новинарство су донели нешто ново и у тим годинама потпуно непознато.
-Увели су бројне новине у штампане медије, ротациону машину и први су додали фотографију уз текст. До тада су заступљене само ручно исцртане илустрације.Прва објављена фотографија је глумице Веле Нигринове на дан њене смрти, што је била својеврсна револуција.
Српска браћа Лимијер
Браћа Савић развијала су свој предузетнички дух и у наредном столећу, упуштајући се у авантуру седме уметности која је тада била тек у повоју. Сваки посао носи ризик, некада се исплати, некада означи потоп, али општедруштвени или културолошки допринос се не мери материјалним добрима.
У новембру 1910. године постају власници „Модерног биоскопа“. Своју филмску продукцију покренули су септембра наредне године, а на челу породичног предузећа налазио се Божа. У периоду од седам месеци снимили су десет филмова, од којих је један играни. Њихово прво кинематографско остварење било је „Дочек Милорада Рајчевића светског путника“ у Београду. Иако о њима нема много података доступних јавности занимљиво је то што су у овом филму браћа Савићи били учесници испред камере. Милорад Рајчевић био је дописник „Малог журнала”, о чијем је трошку је путовао широм света и слао путописне репортаже из Италије, Швајцарске, Енглеске, Немачке, Јапана, Кореје, Кине, Тајланда, Бурме, Индије, Персије, Арабије, Сахаре, Египта, Турске, Грчке, Румуније и Бугарске. Кажу да се Пера кладио како ће лако пронаћи младог новинара ентузијасту који ће путовати и слати извештаје за „Мали журнал“.
Савићи су за своју кинематографску продукцију ангажовали два оператера заступнике чувене француске фирме “Гомон”, Луја де Берија, и касније прослављеног сниматеља Карла Фројнда (добитник Оскара за камеру 1937. године), који је за њих основао и прву филмску лабораторију. На траку су утискивали и превод страног филма на домаћи језик.
- Браћа Лимијер приказују филм првенац 1895, а Савићи у својим новинама пишу прве чланке о филмској производњи већ наредне. Ако је „Кво вадис” у свету приказан у мају, они га откупљују већ у јуну. Божа путује и извештава како изгледају биоскопске сале у европским престоницама. Био је опчињен покретним сликама - наводи Драгана Ивановић и истиче да је септембра 1911. у „Малом журналу” објавио програмски чланак о филму ослањајући се на добро познавање теме о којој је писао. Стална рубрика постао је и биоскопски репертоар.
Иако немамо увида у њихова остварења, браћа Савић заслужено се налазе на истакнутом месту у историји српске кинематографије. Њихов допринос је филмска лабораторија, прво снимање ван земље (Свечаности у Софији), „Модерни биоскоп” у Београду чија је зграда подигнута с једином наменом да се у њој приказују филмови.
Део стваралачког опуса су филмови: Српско богојављење у Београду, Корзо на Теразијама, Свечаности у Софији, Са београдског корзоа - II део, Из јеврејске махале и са Дорћола (I и II део), Ускршње трке на Бањици (сви су снимљени од јануара до краја марта 1912) и последњи, Дочек хрватских студената у Београду, снимљен 6. априла 1912, с којим и престаје њихова филмска продукција.
Нису познати разлози изненадног престанка њиховог ангажовања у области седме уметности, претпоставља се да је у питању био неуспех и неисплативост њихове игране продукције, филма „Јадна мајка“, Боже Савића из 1912. од које су много очекивали. Главну ролу у овом остварењу тумачила је једна од најбољих драмских уметница с краја XIX века, Емилија Поповић. Као и друга остварења ни ово није сачувано, или бар није познато где се налазе филмске траке.
Модерни биоскоп
Модерни биоскоп је прва наменска зграда за пројекције филмова. Дворана је изграђена од дрвета и у њој су били постављени кафански столови, али је то ипак била сала за елитну публику. Имала је сигурносне излазе и нарочиту пројекциону кабину, што је била новина, будући да су до тада пројектори стајали иза леђа публике, између два реда седишта. Модерни биоскоп је имао и стално запосленог кинооператера, Рудија Прохаску.
-Адреса је била Коларчева улица. Платно је било на средини просторије, те су они који су гледали са друге стране мање плаћали цену карте. Биоскоп Савића био је у облику арене. Зидове су осликали ученици сликарске школе, на средини су били столови где може да се наручи безалкохолно пиће. Имали су централно грејање у сали ватрогасца, кабину од лима због нитратних филмова и једини су до Првог светског рата били заступници Патеа и Гомона за Балкан и комплетна апаратура била је из иностранства. Зграда Модерног биоскопа срушена је 1914. године.
Без обзира на крајње исходиште, (не)слагање, идеологије, тумачења, животне околности, оно што се браћи Савић не може оспорити предузетнички дух и далекосежан поглед у будућност.
Браћа Савић - Михајло, Божидар, Петар и Светолик, рођени Шапчани, остају упамћени или, би бар тако требало, као зачетници српске кинематографије, способни руководиоци новина, синови познатог оца Милана председника суда у Шапцу. Успешни оновремени пословни људи оставили су значајан траг у српском друштву као посвећени новинари и носиоци прогресивних идеја чак и на штету живота, породице, угледа и иметка.
Отац Милан, бечки ђак, желео је најбоље за своје синове, тежио је да од њих створи угледне, образоване грађане и послао их је у „свет“ да на престижним универзитетима стекну дипломе.
- Милан Савић је 1880. године упутио писмо Министарству унутрашњих дела и тражио стипендије за синове, за најстаријег Михаила и наставак студија медицине у Цириху, и пола од тог износа за млађег Божидара чији је академско усавршавање након Лицеја у Београду било у западно-европским градовима (Беч, Берлин, Лајпциг) - наводи део породичне историје Драгана Ивановић унука Пере Савића.
Њихов пословни пут почео је у родном Шапцу, где су 1889. отворили књижару и штампарију.
-Након смрти оца Милана брига о браћи и сестри припала је Михајлу и Божи Савићу. Новац за егзистенцију су обезбеђивали превођењем текстова и књига са немачког и француског језика. Најмлађи члан породице Савић, Пера похађа Експортну академију у Бечу, а по завршетку враћа се у родни град где са старијом браћом у Карађорђевој 67 отвара штампарију. У наредном периоду захваљујући приходима купују парну стругару у Јошеви, парни лим у Петловачи. Пословни пут их одводи у Земун где као добри предузетници постају власници књижаре и наслове продају путем поруџбенице у земљи и иностранству.
Мали журнал и велике теме
Крајем века, 1894. године купили су дневни лист чији је власник био Јован Живковић. Под њиховим уредништвом, преименован је у „Мали журнал“ и постао је водеће гласило и информатор грађанске класе у Београду с краја XIX века. Тираж листа био је 6.000 примерака радним данима, а 8.000 викендом. Као власник у трговачкој књизи исте године уписано је Предузеће „Браћа Савић и компанија“ са седиштем на Обилићевом венцу. Божа је био задужен за уводне чланке у новинама са освртом на друштвено ангажоване теме, акцентујући положај обичних људи. Противник је био политичких ставова Николе Пашића и тадашњег министра просвете Владана Ђорђевића.
-Своје текстове сабрао је у књизи „Владановштина“ која осликава политичке прилике у Краљевини Србији од 1869. до 1900. године. Услед преласка у Демократску-радикалну странку није изабран за министра пољопривреде - појашњава Драгана и додаје да су, уз поменути лист, поседовали штампарију, словоливницу, цинкографију, фабрику хартије и добро опремљене књижаре где је куповина била посебан ужитак за библиофиле, писце и престоничке ђаке.
Проказан од власти, „Мали журнал“ је истовремено стекао велике симпатије становништва. Списак новинара и сарадника изазива велико поштовање, посебно данас, са ове историјске дистанце и онога што су постигли.
-Као гласило обичног човека лист је био веома популаран и окарактерисан као независан, нестраначки, али опозиционо оријентисан према Влади са младим новинарским кадром. Овде су своје каријере започели Дарко и Владислав Рибникар, Моша Пијаде и многи други. Уз сталну редакцију били су и дописници из земље и иностранства (Алекса Шантић као дописник из БиХ, Паја Јовановић као ратни фоторепортер).
Браћа потекла из „града првина“ истраживачки дух су понели у свој посао. У новинарство су донели нешто ново и у тим годинама потпуно непознато.
-Увели су бројне новине у штампане медије, ротациону машину и први су додали фотографију уз текст. До тада су заступљене само ручно исцртане илустрације.Прва објављена фотографија је глумице Веле Нигринове на дан њене смрти, што је била својеврсна револуција.
Српска браћа Лимијер
Браћа Савић развијала су свој предузетнички дух и у наредном столећу, упуштајући се у авантуру седме уметности која је тада била тек у повоју. Сваки посао носи ризик, некада се исплати, некада означи потоп, али општедруштвени или културолошки допринос се не мери материјалним добрима.
У новембру 1910. године постају власници „Модерног биоскопа“. Своју филмску продукцију покренули су септембра наредне године, а на челу породичног предузећа налазио се Божа. У периоду од седам месеци снимили су десет филмова, од којих је један играни. Њихово прво кинематографско остварење било је „Дочек Милорада Рајчевића светског путника“ у Београду. Иако о њима нема много података доступних јавности занимљиво је то што су у овом филму браћа Савићи били учесници испред камере. Милорад Рајчевић био је дописник „Малог журнала”, о чијем је трошку је путовао широм света и слао путописне репортаже из Италије, Швајцарске, Енглеске, Немачке, Јапана, Кореје, Кине, Тајланда, Бурме, Индије, Персије, Арабије, Сахаре, Египта, Турске, Грчке, Румуније и Бугарске. Кажу да се Пера кладио како ће лако пронаћи младог новинара ентузијасту који ће путовати и слати извештаје за „Мали журнал“.
Савићи су за своју кинематографску продукцију ангажовали два оператера заступнике чувене француске фирме “Гомон”, Луја де Берија, и касније прослављеног сниматеља Карла Фројнда (добитник Оскара за камеру 1937. године), који је за њих основао и прву филмску лабораторију. На траку су утискивали и превод страног филма на домаћи језик.
- Браћа Лимијер приказују филм првенац 1895, а Савићи у својим новинама пишу прве чланке о филмској производњи већ наредне. Ако је „Кво вадис” у свету приказан у мају, они га откупљују већ у јуну. Божа путује и извештава како изгледају биоскопске сале у европским престоницама. Био је опчињен покретним сликама - наводи Драгана Ивановић и истиче да је септембра 1911. у „Малом журналу” објавио програмски чланак о филму ослањајући се на добро познавање теме о којој је писао. Стална рубрика постао је и биоскопски репертоар.
Иако немамо увида у њихова остварења, браћа Савић заслужено се налазе на истакнутом месту у историји српске кинематографије. Њихов допринос је филмска лабораторија, прво снимање ван земље (Свечаности у Софији), „Модерни биоскоп” у Београду чија је зграда подигнута с једином наменом да се у њој приказују филмови.
Део стваралачког опуса су филмови: Српско богојављење у Београду, Корзо на Теразијама, Свечаности у Софији, Са београдског корзоа - II део, Из јеврејске махале и са Дорћола (I и II део), Ускршње трке на Бањици (сви су снимљени од јануара до краја марта 1912) и последњи, Дочек хрватских студената у Београду, снимљен 6. априла 1912, с којим и престаје њихова филмска продукција.
Нису познати разлози изненадног престанка њиховог ангажовања у области седме уметности, претпоставља се да је у питању био неуспех и неисплативост њихове игране продукције, филма „Јадна мајка“, Боже Савића из 1912. од које су много очекивали. Главну ролу у овом остварењу тумачила је једна од најбољих драмских уметница с краја XIX века, Емилија Поповић. Као и друга остварења ни ово није сачувано, или бар није познато где се налазе филмске траке.
Модерни биоскоп
Модерни биоскоп је прва наменска зграда за пројекције филмова. Дворана је изграђена од дрвета и у њој су били постављени кафански столови, али је то ипак била сала за елитну публику. Имала је сигурносне излазе и нарочиту пројекциону кабину, што је била новина, будући да су до тада пројектори стајали иза леђа публике, између два реда седишта. Модерни биоскоп је имао и стално запосленог кинооператера, Рудија Прохаску.
-Адреса је била Коларчева улица. Платно је било на средини просторије, те су они који су гледали са друге стране мање плаћали цену карте. Биоскоп Савића био је у облику арене. Зидове су осликали ученици сликарске школе, на средини су били столови где може да се наручи безалкохолно пиће. Имали су централно грејање у сали ватрогасца, кабину од лима због нитратних филмова и једини су до Првог светског рата били заступници Патеа и Гомона за Балкан и комплетна апаратура била је из иностранства. Зграда Модерног биоскопа срушена је 1914. године.
Без обзира на крајње исходиште, (не)слагање, идеологије, тумачења, животне околности, оно што се браћи Савић не може оспорити предузетнички дух и далекосежан поглед у будућност.
М. Ж.
Најновији број
18. април 2024.
