Стидљиви погледи из жбуња

Радетића Мара је живела средином прошлог века у чувеној породици Радетић, питомог мачванског села Раденковић, близу Мачванске Митровице и Саве. Била је јединица у оца Јована и мајке Јоване. Прича се и данас, лепа као Мона Лиза. Није ни чудо, када је доспела за удају да су је сулетали момци из читавог света, али она је чврсто одлучила да се уда за земљака из села, са којим се често дружила на пространим мачванским ливадама, чувајући стоку, Стеву Добрића. Злобници су покушали да њихову љубав кваре, али нису успели.

Неки су зарадили дугогодишњу робију, а лепотица се удала, како је хтела. Венчање је обављено у Глушачкој цркви.
Управо је поменуто сиже романа “Радетића Мара”, кога је први пут 1894. године објавио Михаило Сретеновић, учитељ из Села Сечја Река код Уба, кога је пут навео у Мачву ( учитељевао је у Раденковићу), а неко време пробавио и као начелник Среза мачванског.

Репринт издање његовог романа објавиле су “Мачванске новине”, тачно после 100 година од првог штампања.
Старији мештани Раденковића и више других мачванских села још “живо”приповедају о овој причи, коју су запамтили пре свега из казивања својих очева или дедова. То сведочи и чика Драги Владисављевић, староседелац Раденковића са којим прохладног јесењег јутра, шетамо најдужом Раденковачком улицом.

- Прошло је много година од Сретеновићевог бележења приче о Радетића Мари али ретко ко вам неће испричати, рекао бих ово несвакидашње сведочанство о лепоти девојке. Једноставно, преноси се с колена на колено, а значајно је за њено трајање и што смо улицу назвали њеним именом, истиче наш саговорник.

А колико је “Мачванска Мона Лиза из Раденковића” у Краљевини Србији, за време Карађорђевића и Обреновића била лепа, најбоље сведочи анегдота да су је момци често стидљивим погледима из жбуња, пратили сеоским путем којим је пролазила. И данас неке мачванске младожење, кад желе да се похвале колико им је изабраница лепа кажу: Лепа као Радетића Мара”. Прича се да млади боља хвала није била потребна.
Описујући њену лепоту писац (Сретеновић) каже: Очи црне и живе. Изнад њих обрве као гар, а лице бело. Коса дуга црна, расчешљана и низ леђа пуштена.

Коментари околине, знатижељника који у село долазе махом лети, трагајући за богатом историјом села и чистим ваздухом, коментаришу: Као да је сам Бог, на Мари желео да покаже какву лепоту на земљи може да створи. Томе у Удружењу “Завичај” из Сремске Митровице додају да су неки туристи потрошили велике паре да би путевали у Париз и видели Леонардову Монализу на слици, док су Мачвани имали ту “привилегију” да Мона Лизу гледају уживо, додуше из жбуња и стидљиво.

Ово Сретеновићево књижевно дело, било је најактуелније пред Први светски рат. Проглашено је и за најчитанији љубавни роман у Српској књижевности тог доба. “Радетића Мара” је доспела и на “даске које живот значе” Шабачког позоришта. Позоришна представа је играна више пута.

После тога, највише из политичких разлога роман је дуго чамио у сенци других. За поновно појављивање, после више од једног века, заслужне су “Мачванске новине”, општина Богатић и Удружење културних стваралаца “Завичај” из Сремске Митровице.

Својеврсно усмено предање је постојало, постоји и верујем још дуго ће постојати.