Инфо

27. фебруар 2020.27. феб 2020.
Бели ћилим и висибабе
СЕЛО НЕКАД И САД

Бели ћилим и висибабе

Зима је од давнина по сељанима дар неба, како су умели рећи а и сада старији уз климоглав погледају пут неба. Истини за вољу некада се од вејавице није могло око отворити а сада...
Ни пролеће, ни лето, помало јесен и нимало зима тврде шерети. А онда о седељкама у све пустијем селу и старине добију реч. Понеко са пажњом слуша тек прича тече. Бели ћилим и по метар дебљине у ово доба године кад воде крену крио је висибабе. Ђаци су пречицама до школе брали букете и носили мајкама и бакама. Некад било а и сад од лета до лета све мање али бере се од шума у предграђу до добрано зараслих шума где се тесне букети прве пролећне дечије радости у ишчекивању радости оних које по правилу највише воле .
И предања веле да је снег поваздан покривао брег. Остало беседе у зимској доколици тешко да би и мудрији од нас могли да протумаче. Јер трагови ових дана нису ни налик некдашњим. А опет у ашиковању те велике снегове заљубљени су најтеже носили и са радошћу ишчекивали да отопли. Али домишљати су умели и снегу доскочити да до драгане дођу. Углавном коњима а мудрији трагове брисали грањем и тако у недоглед трајало надмудривање зиме и љубави или ти ашик дана...
Славили су се зимски празници или водице у цркви или у сеоским домовима. Од зоре се грејала велика просторија са бином а млади тискали из десетак села Поцерине и Посавотамнаве. Кршни момци по обичају раскопчани у гуњевима а девојке ко од брега одваљене у ношњама које су се временом преточиле у кратке сукње. Сад већ стари који нас гледају од горе код девојака су могли видети чак и лети само део ноге тик уз опанке. Беше некада али довољно да се разбукти љубав јер очи су вазда биле то што јесу. И тако на једном од годова Милица се загледа у Марка који се тек из рата вратио. И тако баш за снегова разбукта се ашик дан до дана да је и снег могао отопити. Али судба не даде да потраје јер опет се црквено звоно огласи и поведе кршне момке на нове битке за груду. Стигоше вести да је рањен па да је у некој страној земљи за коју никада нису чули тек после десет лета удаде се Милица али срце оста у тој једној јединој зими која је срцу годила. После много лета врати се Марко који је је већ са ињем у коси дуго причао да нигде снегови нису такви ни небо толико плаво а причало се да му је тамо негде остала жена и троје деце. Тако се причало...
Е некада и сада ниједно огледало не би пресликало, рече недавно нана Спасенија. Ни снега ни ашиковања говорила сећајући се свог Младена али ту и стајала погледа одлуталог у даљину. Пролеће пре пролећа учинило да се и ваздух и вода чудом чуде. Да ли нас је то зима омрзла или пак нисмо вредни њених белих ћилима тешко се може траг истине наћи. Увелико почињу у пољу послови и на њивама а понестаје и огрева. И за крај и ћилима у белом и висибаба које се опет и даље стидљиво појављују оста брига на челу села. Колико средином прошлог века било у једној генерацији по тридесетак школараца. Сада у селу прелепих крајолика тек двоје за текуће лето, или што би баке рекле уместо корпе висибаба тек два стручка.
Бели ћилим оде лагано у сећање а висибабе са зебњом ишчекују кораке и дечију грају. Прошле зиме их беше ... Село некад и сад .
Сретен Косанић

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa