Јуришници на историјску истину

Нисмо једина нација у којој лаици оспоравају научне чињенице, а површне непроверене приче пледирају да замене хипотезе настале на тврдњама и изворима чија је тачност и аутентичност доказана. Ипак, ни у једној другој научној дисциплини као у историји, више лаика, ентузијаста, са или без лоше намере не омаловажава, и не доводи у питање научно засноване тврдње. Бити историчар са академском титулом теже је него имати звање у другим наукама. Није само знање на удару (зло)намерних „ентузијаста“, већ и личност, односно морални кредибилитет. Иако, попут других научних дисциплина и она следи пут постављања проблема, формулисања хипотезе, проверавања и потврђивања, најчешће у историји лаици поменути пут мењају причама предака или околине, без било какве критичке свести. Због тога историчари принудно постају „ловци на митове“, бивајући први и последњи бедем одбране истине. Један од познатијих и признатијих историчара код нас Дејан Ристић на својој кожи осетио је гнев самопроглашених апостола и њихових следбеника, који нису презали ни од најтежих претњи, само због тога што је неутемељене тврдње јавно означио као неутемељене.

Одакле потреба у народу да стварамо лажну слику о нашој изузетности кроз историју и зашто се то чини? Коме је потребна искривљена слика прошлости?
Још од времена успостављања научне критичке историографије у Срба, наши историчари сусретали су се са појавом псеудоисторичара, односно како наш народ лепо каже - ,,шарлатана’’, који не располажу основним знањима и вештинама за бављење научном историографијом. Махом су то појединци који у прошлости покушавају да, из само себи познатих разлога и мотива, пронађу ,,доказе’’ у вези са тиме да су, примерице, Срби најстарији народ на планети, да постоји тзв. винчанско писмо, као и много тога другог што је милозвучно за наше уши, али је чињенично и научно потпуно неутемељено.

Тај штетан феномен шарлатанства повремено је посебно присутан код нас, те ми историчари континуирано указујемо на постојање појединаца који се представљају као ,,познаваоци’’ историје, ,,љубитељи прошлости’’ и сл. Иако је та погубна појава већ доста дуго периферни део нашег јавног простора и ,,фолклора’’ постоје, истина, и појединци које заиста можемо назвати јуришницима на историјску истину. Махом су то личности који прошлости приступају бескрајно аматерски, површно, користољубиво и злурадо.

Можда најпознатији наши псеудоисторичари свих времена су Панта Срећковић, Сима Лукин Лазић и Милош С. Милојевић који и данас имају своје малобројне, али веома агресивне следбенике.
Тако, на пример, шачица следбеника псеудоисторичара Милоша С. Милојевића покушава да реафирмише његове бесмислице попут тога да су Срби потекли из Индије и да су се у свом кретању до ових наших простора сукобљавали са египатским фараонима и кинеским царевима, као и то да су поједини римски или византијски цареви, попут Ликинија и Јустинијана И Великог, били наши сународници. Они не презају ни од тога да нашу Цркву оптужују да негира само њима познату ,,чињеницу’’ по којој су српски патријарси постојали и у раздобљу позне антике, односно раног средњег века.

Милојевић није презао ни од тога да измишља светитеље који никада нису живели или да фалсификује биографије светих, као што је то учинио са житијем Свете Петке.
Такође, за поједине наше патријархе и светитеље, попут Светог Јефрема II Српског, тврдио је како је ,,глуп и побожан’’! Због безбројних измишљотина и спремности да брутално фалсификује прошлост сопственог народа Милојевић је још за живота са правом био означен као највећи кривотворитељ историје Срба. То је остао све до наших дана и тај суд о њему остаје непромењен.
Можда и најбољи доказ истинских мотива ових шарлатана који нису презали од тога да свесно обмањују своје сународнике представљају речи Симе Лазића који је у једном свом ,,делу’’ записао: ,, „Да ми је само знати, да ћу тим усрећити род и народ свој, вјеруј ми, ја бих слатко поднио и ону највишу жртву, вишу и од живота, вишу и од части: лагао бих дан и ноћ – лагао бих као пас.’’

Такође, како би демонстрирали своју изразиту ,,националну свест’’ они чак не презају ни од тога да свесно руже сопствени матерњи језик те су тако у јавности лако препознатљиви као појединци који инсистирају на нечему што је ,,срБско’’, а не ,,срПско’’.

Осим што јавност бескрајно забављају таквим и другим сличним бесмислицама чланови тог удружења својим деловањем које има за циљ да негира чињенице и научне истине доприносе томе да све већи број наших грађана схвата значај и функцију научне критичке историографије.

Постижући потпуни контраефекат у односу на оно што желе, а то је да нацију заспу гомилом потпуних бесмислица и скрену је са стазе научних сазнања, обогаћивања и објективизације знања, ови неодговорни појединци, истински шарлатани (јер их је немогуће назвати чак ни псеудоисторичарима) за резултат свог штетног деловања имају снажну реафирмацију свести код грађана о неопходности да се наша знања заснивају искључиво на научним чињеницама.
Зашто се позивамо на славну прошлост, а истовремено избегавамо суочавање са не баш тако славном садашњошћу, а још мање размишљамо о томе како да нам будућност буде добра?
Наш однос према прошлости крајње је селективан, а исувише често стереотипан и произвољан. Многи међу нама из историје сопственог народа ,,бирају’’ само оно што им се ,,свиђа’’ и то афирмишу без улажења у суштину и без било какве потребе за дубљим разумевањем, док све оно што им се ,,не свиђа’’ једноставно игноришу, кривотворе или потпуно занемарују.

Стога исувише често долазимо у опасност да недовољно добро разумемо поједина раздобља сопствене прошлости, а посебно ону закономерност која се односи на то да се историја понавља.

Можемо ли говорити о спони периода друштвених криза са појавом, односно јавном афирмацијом научно неутемељених тврдњи. Постоји ли период када је то израженије?
Раздобља друштвених и идентитетских криза, као по правилу, представљају идеалан оквир за бујање разноразних псеудоисторијских, шарлатанских теорија и тврдњи. Истини за вољу, треба нагласити и то како тај феномен није типичан искључиво за нас, већ да су му у прошлости подлегали и бројни други народи и друштва.
Феномен псеудонауке, односно лажне науке и шарлатанства, представља једну од најопаснијих друштвених болести зато што са собом носи читав низ веома штетних појава. Псеудоисторија разара једну етнију, друштво и заједницу усађујући у њу веома штетне и опасне неистине које су ,,упаковане’’ у својеврсну обланду ,,забрањене историје’’, односно ,,сакривене истине’’.

Свака од тих шарлатанских теорија и тврдњи, поред осталог, почива на теорији завере, феномену скривеног, али и постојања некаквог ,,изузетног’’ појединца који својој нацији на волшебан начин ,,отвара очи’’ и упознаје је са њеном до тада, наводно, скривеном древношћу.

Бројне скупине шарлатана функционишу и као својеврсне параверске организације које одређену личност доживљавају као некаквог шамана или ,,пророка’’. Најбољи пример за то је управо Милош С. Милојевић (1840-1897) кога његови малобројни, али зато изузетно агресивни савремени следбеници доживљавају као некаквог ,,пророка’’ (потпуно је јасно да је у питању лажни пророк). Недавно је, чак, објављена и књига која у свом наслову представља Милојевића као ,,пророка’’.

Зашто је баш историја научна дисциплина у којој се сви осећају позвани да дискутују и оспоравају на лаички начин научно поткрепљене чињенице?
Потпуно је разумљива наша заинтересованост за темељно познавање историје, али ту потребу прати и забрињавајуће низак ниво критичке свести који доводи до тога да је један део наших суграђана изузетно пријемчив за бескрајно разнолике теорије завере, псеудонауку и шарлатанство.
И док у другим научним областима и те како водимо рачуна да се обратимо врхунским стручњацима, дотле је један део нас веома често склон томе да знања из историје црпи из извора контаминираних неистинама и потпуним бесмислицама.

Тиме показујемо висок степен неодоговорности у односи на себе саме, али и суштинско ниподаштавање националне историје и њених стварних достигнућа.

Свеприсутни су напади псеудоисторичара на историчаре који своје знање заснивају на научној методологији. Неретко су ти напади на нивоу говора мржња где се не оспоравају само конкретни догађаји и теорије, већ и људски и научни кредибилитет историчара, уз оптужбе о припадности тајним антинационалним организацијама.
Који је, по Вама, прави однос академске јавности према псеудоисторичарима, кроз тај визир? Одговорима се даје на значају њима, а опет игнорисање ствара утисак да су њихове паушалне тврдње тачне?
Рекох већ да су псеудоисторичари код нас крајње малобројни, али зато изузетно гласни и нескривено агресивни. Махом се ради о недовољно образованим и отворено користољубивим појединцима жељним материјалног богаћења и ,,славе’’.

Историјска наука у континуитету пружа отпор лажној науци и потпуно је јасно да су просветни и научни систем, као и мрежа установа културе за њих сада потпуно затворени. Стога је њихова агресивност додатно појачана.
Упркос томе што историчарима прете батинањем, убиством, линчовањем, одсецањем руку, вађењем очију и сваковрсним другим облицима напаствовања које у стопу прате највулгарније псовке и квалификације, као и оптужбе за издају сопствене нације, наши псеудоисторичари и шарлатани остају трајно ограничени у оквиру малобројног круга њихових потпуно фанатизованих следбеника.

Најбоља брана шарлатанима јесте повишен степен одговорности свакога од нас у смислу компетенција и утемељености извора из којих црпимо (са)знања о прошлости.

Како указати људима на „апостоле истине“ и „истраживаче“ непостојећих извора, фалсификаторе података или „теоретичаре“ који своје тврдње заснивају на причама бака и дека, посебно узимајући у обзир да наша шира јавност радо упија такве приче, а издавачи немају проблем да публикују (не)свесно скројене лажи?

Није то толико тешко колико, можда, на први поглед изгледа. Наиме, све те теорије завере и причице о томе како смо ми Срби најстарији народ на свету врло лако падају у воду када их суочите са тиме да иза њих не стоји нити један доказ. Све се заснива на потпуно аматерским тумачењима појединих писаних и материјалних извора, грубим и очитим фалсификатима и измишљотинама. И ту се, изнова, враћамо на свест и одговорност свакога од нас у смислу прихватања таквих веома штетних бесмислица.Наша национална историја је многовековна, славна и бескрајно занимљива. Стога су Срби последњи народ који треба да домаштава, доконструише и измишља своју прошлост.
На крају крајева, највећу штету нашој прошлости и идентитету чине управо шарлатани и они који их следе.

С тим у вези, појављују се поједина удружења која се некритички промовишу у јавним гласилима, а у свом деловању имају отворену или прикривену подршку званичних институција кроз финансијску подршку њиховим псеудонаучним ,,пројектима’’.

У претходних неколико година појавило се неколико појединаца и удружења која се баве контаминацијом јавног простора у смислу промовисања различитих псеудонаучних теорија и тврдњи. У појединим, истина ретким случајевима, они су добили подршку појединих локалних самоуправа, установа културе, али, на жалост, и једног државног министарства.

Но, након што је крајем новембра претходне године група од више од 140 историчара, историчара уметности, археолога, класичних филолога, социолога, антрополога, теолога и других стручњака у области друштвено-хуманистичких наука упутила апел јавности, указујући на сву штетност псеудоисторије, дошло је до велике и масовне мобилизације научника на свим нивоима (универзитети, научни институти, установе културе, просветне установе).
Захваљујући великој подршци грађана, као и средстава јавног информисања, тај апел је веома брзо уродио плодом те су псеудоисторичари изнова враћени у просторе одакле су и потекли, а то су друштвене мреже, скарадни Јутјуб канали и сл. Другим речима, наше обраћање јавности, сада већ увелико познато као ,,Апел 142’’, брзо је постигло жељени успех.

Но, тиме се не задовољавамо, већ смо осмислили читав низ активности које се увелико спроводе широм српског етничког простора како бисмо наше сународнике и суграђане заштитили од ове опасне друштвене и идентитетске пошасти. У томе велику улогу имају и средства јавног информисања која, након објављивања ,,Апела 142’’, ускраћују медијски простор до тада веома присутним шарлатанима.

Какав, према Вашем мишљењу, треба да буде приступ наших грађана историји и историјским подацима?
Нису свима доступни сви историјски извори, а историјски догађаји су предмет интересовања велике већине становништва. Како направити јасну разлику између: усмених предања, митова, личних сећања и научно поткрепљених чињеница? Наш однос према прошлости треба да буде заснован искључиво на историјским чињеницама, а не на милозвучним маштаријама и сваковрсним штетним теоријама о непостојећој јединствености, односно прворазредној древности нашег народа. Историјски извори су и те како доступни и они су на квалитетан начин презентовани кроз просветни систем, мрежу установа културе, уметничка остварења, али и у бројним делима научне и стручне провенијенције.

Другим речима, историјска истина је свуда око нас и не постоји никакав изговор за наше евентуално окретање у правцу лажне науке и тзв. теорија завере. Наравно, свако од нас је слободан да бира, али слобода собом носи и одговорност за изабрано. Питање је за шта ћемо се определити – за (историјску) истину или лаж? Одговор на то питање мора да да свако од нас појединачно.