Добро је када је свима добро

„Кад је дат, таленат је у грозду“. Ако се на некога односи ова реченица онда су то Сибиновићи. Заједно и понаособ. Најпре смо писали о оцу, Ђорђу, доктору правних наука и књижевнику који је „због деце најсрећнији човек на свету“. А ко не би био? Иако су младе, самосталне су и остварене, свака у својој бранши. Уметнице, Анђела и Софија, пронашле су своје место у нашим написима „Вила и виола“ и „Кад порастем бићу харфа“, а „тајминг“ се отварао редоследом њихових концерата у Библиотеци шабачкој. У овом броју „Гласа Подриња“ доносимо причу о најстаријој кћери Сибиновића, Драгослави Стаменовић, која се определила за науку, иако је прва „повукла ногу“ када је музика у питању.
- Завршила основну Музичку школу за клавир и флауту, али сам на време схватила да не желим професионално да се бавим музиком. По завршетку основне школе (а била сам класичан штребер), уписала сам Природни смер у Првој београдској гимназији. Одлучила сам да се бавим науком.
С обзиром да је биологија била њен омиљени предмет у школи зато што је, највише од свега, волела (и воли) природу, студије биологије биле су логичан след. До уписа на факултет активно се бавила спортом. Волела је да плива и планинари, опробала се у тенису, тренирала мачевање, завршила балетску школу „Лујо Давичо“... На факултету су се, на кратко, ствари промениле. Драгослава познаје приоритете.
- Уписала сам модул Екологија на Биолошком факултету Универзитета у Београду зато што сам у старту одлучила да се бавим том граном биологије која је највише опредељена за теренски рад. На почетку је било тешко и захтевно, брзо сам посустала са својим хобијима, али сам у другом семестру одлучила да пробам нешто потпуно ново, у жељи да спојим музику и спорт. Одлучила сам да се упишем на ирски плес, који сам играла пет година. Престала сам тек када сам отишла у Беч на мастер зато што је постало превише комппликовано, али се надам се да ћу му се вратити, јер спаја све што највише волим.
После завршеног мастера, посветила се едукацији јавности са циљем да популаризује екологију, поједностави је и учини свима доступном. Заједно са колегиницом и пријатељицом Ањом Јакшић осмислила је еколошки портал. ЕкоБлог, који постоји последње три године, постао је извор информисања у области биологије и екологије, а користе га ученици и студенти.
- Прошле године, после другог рођендана ЕкоБлога, настало је Удружење Екогенеза. Пре неколико дана, Министарство за заштиту животне средине одобрило нам је пројекат ЕкоКон „Сва лица климатских промена“, који ћемо реализовати у новембру. Прво што треба да се уради је едукација и подизање нивоа свести да би људи схватили шта се заправо дешава и да би знали како да се понашају. Мислим да је то добар пут и драго ми је да има све више људи који раде сличну ствар.
Тим младих научника одлучио се за популаран приступ, користећи савремене технологије, да би послао своју поруку свету. Циљна група су им млади људи зато што су они ти који ће искусити последице наше немарности према Плавој планети.
- Приметили смо да су се, у ситуацији када деца нису ишла у школу због ванредног стања, линкови са нашег портала нашли у препорученој литератури многих школа. Професори очигледно схватају да је ђацима интересантно да читају текстове на интернету и на тај начин истражују област која их занима. Нажалост, библиотеке више нису места на која их упућују.
Драгослава је одбила докторат који јој је менторка у Бечу понудила, иако је то за њу био велики комплимет. Поверила нам је да није била спремна да издвоји четири до пет година посвећеног свакодневног рада који подразумева докторат у иностранству. Није желела да одустане од својих активности које јој много значе, тема јој није „легла“, а у науци је, као у уметности, „важно да имамо велику страст према оном чиме желимо да се бавимо, зато што то подразумева велику жртву“. А и љубав је рекла своју реч. Заједно са тадашњим дечком, садашњим супругом Божидаром, одлучила је да живи у Београду.
- Месецима смо размишљали, с обзиром да обоје јако волимо Беч. Божидар је завршио Машински факултет, бави се одржавањем мрежних система и лако би могао да добије посао у престоници Аустрије. Али, ми више живимо осећањима него логиком. То што смо сада овде не значи да смо затворени за нове опције. Када је посао у питању, често нисмо једно друго разумели, али смо зато научили много једно од другог и имамо слична интересовања. Складни смо и заједно се сналазимо у овом свету.
То је крупна ставка у животу, пронаћи себи сродно биће и упустити се у авантуру живота удвоје. Драгослава и Божидар обожавају воду, скијање на води, скијање на снегу и много времена, обично викендом, проводе на броду.
- Упознали смо се када ми је било седамнаест и он је почео да долази са мном на брод који је направио мој тата. У међувремену је постао прави стручњак за бродове, што уопште није лако, шта више, захтева мног труда. Кад год можемо, боравимо на води.
Драгослава је млада жена од 28 година. Тиха и ненаметљива, али одлучна и истрајна. Рекли бисмо, добро избалансирана. Каже да је покрећу резултати који се виде након акције и да све што ради добро промисли и осмисли са јасном визијом циља. Пре годину дана, запослила се на позицији сарадника за односе са јавношћу Коалиција 27.
- Овај посао је створен за мене зато што се бави комуникацијом са јавношћу на тему животне средине. Иначе, активна сам у разним хуманитарним акцијама у тој области. Мој начин функционисања и руковођења је: „Шта је мени важно и шта могу да урадим да допринесем?“ Одаберем нешто за шта се вреди борити и максимално се трудим да допринесем бољитку. Када би свако тако радио, добио би велико лично задовољство, а сви бисмо имали добробит.
М. Филиповић„Кад је дат, таленат је у грозду“. Ако се на некога односи ова реченица онда су то Сибиновићи. Заједно и понаособ. Најпре смо писали о оцу, Ђорђу, доктору правних наука и књижевнику који је „због деце најсрећнији човек на свету“. А ко не би био? Иако су младе, самосталне су и остварене, свака у својој бранши. Уметнице, Анђела и Софија, пронашле су своје место у нашим написима „Вила и виола“ и „Кад порастем бићу харфа“, а „тајминг“ се отварао редоследом њихових концерата у Библиотеци шабачкој. У овом броју „Гласа Подриња“ доносимо причу о најстаријој кћери Сибиновића, Драгослави Стаменовић, која се определила за науку, иако је прва „повукла ногу“ када је музика у питању.
- Завршила основну Музичку школу за клавир и флауту, али сам на време схватила да не желим професионално да се бавим музиком. По завршетку основне школе (а била сам класичан штребер), уписала сам Природни смер у Првој београдској гимназији. Одлучила сам да се бавим науком.
С обзиром да је биологија била њен омиљени предмет у школи зато што је, највише од свега, волела (и воли) природу, студије биологије биле су логичан след. До уписа на факултет активно се бавила спортом. Волела је да плива и планинари, опробала се у тенису, тренирала мачевање, завршила балетску школу „Лујо Давичо“... На факултету су се, на кратко, ствари промениле. Драгослава познаје приоритете.
- Уписала сам модул Екологија на Биолошком факултету Универзитета у Београду зато што сам у старту одлучила да се бавим том граном биологије која је највише опредељена за теренски рад. На почетку је било тешко и захтевно, брзо сам посустала са својим хобијима, али сам у другом семестру одлучила да пробам нешто потпуно ново, у жељи да спојим музику и спорт. Одлучила сам да се упишем на ирски плес, који сам играла пет година. Престала сам тек када сам отишла у Беч на мастер зато што је постало превише комппликовано, али се надам се да ћу му се вратити, јер спаја све што највише волим.
После завршеног мастера, посветила се едукацији јавности са циљем да популаризује екологију, поједностави је и учини свима доступном. Заједно са колегиницом и пријатељицом Ањом Јакшић осмислила је еколошки портал. ЕкоБлог, који постоји последње три године, постао је извор информисања у области биологије и екологије, а користе га ученици и студенти.
- Прошле године, после другог рођендана ЕкоБлога, настало је Удружење Екогенеза. Пре неколико дана, Министарство за заштиту животне средине одобрило нам је пројекат ЕкоКон „Сва лица климатских промена“, који ћемо реализовати у новембру. Прво што треба да се уради је едукација и подизање нивоа свести да би људи схватили шта се заправо дешава и да би знали како да се понашају. Мислим да је то добар пут и драго ми је да има све више људи који раде сличну ствар.
Тим младих научника одлучио се за популаран приступ, користећи савремене технологије, да би послао своју поруку свету. Циљна група су им млади људи зато што су они ти који ће искусити последице наше немарности према Плавој планети.
- Приметили смо да су се, у ситуацији када деца нису ишла у школу због ванредног стања, линкови са нашег портала нашли у препорученој литератури многих школа. Професори очигледно схватају да је ђацима интересантно да читају текстове на интернету и на тај начин истражују област која их занима. Нажалост, библиотеке више нису места на која их упућују.
Драгослава је одбила докторат који јој је менторка у Бечу понудила, иако је то за њу био велики комплимет. Поверила нам је да није била спремна да издвоји четири до пет година посвећеног свакодневног рада који подразумева докторат у иностранству. Није желела да одустане од својих активности које јој много значе, тема јој није „легла“, а у науци је, као у уметности, „важно да имамо велику страст према оном чиме желимо да се бавимо, зато што то подразумева велику жртву“. А и љубав је рекла своју реч. Заједно са тадашњим дечком, садашњим супругом Божидаром, одлучила је да живи у Београду.
- Месецима смо размишљали, с обзиром да обоје јако волимо Беч. Божидар је завршио Машински факултет, бави се одржавањем мрежних система и лако би могао да добије посао у престоници Аустрије. Али, ми више живимо осећањима него логиком. То што смо сада овде не значи да смо затворени за нове опције. Када је посао у питању, често нисмо једно друго разумели, али смо зато научили много једно од другог и имамо слична интересовања. Складни смо и заједно се сналазимо у овом свету.
То је крупна ставка у животу, пронаћи себи сродно биће и упустити се у авантуру живота удвоје. Драгослава и Божидар обожавају воду, скијање на води, скијање на снегу и много времена, обично викендом, проводе на броду.
- Упознали смо се када ми је било седамнаест и он је почео да долази са мном на брод који је направио мој тата. У међувремену је постао прави стручњак за бродове, што уопште није лако, шта више, захтева мног труда. Кад год можемо, боравимо на води.
Драгослава је млада жена од 28 година. Тиха и ненаметљива, али одлучна и истрајна. Рекли бисмо, добро избалансирана. Каже да је покрећу резултати који се виде након акције и да све што ради добро промисли и осмисли са јасном визијом циља. Пре годину дана, запослила се на позицији сарадника за односе са јавношћу Коалиција 27.
- Овај посао је створен за мене зато што се бави комуникацијом са јавношћу на тему животне средине. Иначе, активна сам у разним хуманитарним акцијама у тој области. Мој начин функционисања и руковођења је: „Шта је мени важно и шта могу да урадим да допринесем?“ Одаберем нешто за шта се вреди борити и максимално се трудим да допринесем бољитку. Када би свако тако радио, добио би велико лично задовољство, а сви бисмо имали добробит.

ПОПУЛАРИЗАЦИЈА НАУКЕ
Пре неколико месеци, екипа Екогенезе дошла је на идеју да покрене подкаст зато што смо схватили да је то медиј за људе који не воле да читају портале. ЕкоПод излази четвртком и бави се нашим темама – еклогијом, биологијом, заштитом животне средине... Уживам у том раду. Колегиница Теа Даниловић и ја водимо емисије, доводимо госте, озбиљне научнике, који нам помажу да о стручним темама говоримо на једноставан начин.

ШАБАЦ
Шабац много волим од малена. Иако није био мој дом, био је моја друга кућа. Долазим да обиђем баку онолико често колико ми то време дозвољава. Имам само лепа сећања на Шабац и волим да видим како дише и развија се. Увек сам имала утисак да је то град који је много мирнији од Београда, али има много живота у себи. Долазићу у Шабац до краја живота, ту су ми корени и цело мој детињство, много тога... Волим га највише после Београда.

ПОТПУНО ПОСЕБАН МИР
Завршила сам основну Музичку школу за клавир и флауту. Клавир сам мало свирала, али сам флауту провлачила кроз разне жанрове и сетове. И данас волим да експериментишем са њом. Док није почела пандемија, годину дана сам певала у бенду и свирала гитару и флауту. Научила сам да свирам и укулеле зато што сматрам да се човек обогаћује сваким новим инструментом који му даје потпуно посебан мир. Људима говорим да никада није касно да науче да свирају неки инструмент, сугурна да ће им то додати неку нову димензију и лепоту у животу.

ОДГОВОРНОСТ ПРЕМА ПЛАВОЈ ПЛАНЕТИ
Сва мала дела која чинимо, било да су позитивна или негативна, заједно доносе велики резултат. Није на појединцу одговорност, нико није крив за животну средину, али свако може да допринесе да свима буде боље. Не треба да одустајемо. Много пута се показало да, када су се појединци ујединили у свом локалном окружењу – средили парк, очистили реку, инсистирали да институције нешто предузму, успели су да направе промену. Моја порука свима је да не одустају када имају изазове, било да је река запрљана, уколико има много смећа у њиховом крају, или неко сече дрвеће без дозволе... Све може да се промени. На почетку је довољна жеља, али без акције нема промене.