ПЛЕТЕЊЕ КАО ЗАБАВА

Некада су вунене чарапе и прслуци били обавезни комади одеће у свакој кући. Старији у селима и данас их се не одричу. Одевни предмети од вуне тражени су и у иностранству. Посебно они са печатом златиборског краја. Међутим, одавно су по варошима и градовима Србије избачени из употребе. Вештина плетења полако пада у заборав. Пут од преслице и вретена, преко уплитања и преплитања нити и игала, до џепмера за већину младих је потпуна непознаница. Тајне овог, као и других ручних радова, не преносе се са “колена на колено”. Ипак, није тако и у кући Јовановића из Коцељеве.
У марту месецу, баш када нас је корона затворила у “четири зида” и изоловала од остатка света, баба Рада је одлучила да време прекрати штрикањем џемпера. Тада је привукла пажњу својих унука, Ленке и Милице.
–Једноставно, заинтересовале су се за то што сам радила и пожелеле да и саме науче да плету. Тражиле су да их учим у исто време, али како то није било могуће, договориле смо се да то ипак учине једна по једна. Важно је да су обе веома брзо савладале почетне потезе, за можда сат времена. Најпре је научила Ленка, старија унука, а потом и млађа, Милица. Било им је незгодно да одмах плету са великим иглама. Како бих им олакшала досетила сам се да се најпре опробају са оним мањим, за плетење чарапа, па су тек касније прешле на веће игле, за џемпере. Сада потпуно саме раде- прича бака поносна на своје унуке због жеље да науче нешто ново па обећава да ће их у наредном периоду научити да хеклају, а откриће им и тајне шнајдерског заната.
Рада је почела да плете већ са десет година. У то време, каже, то је била потпуно нормална ствар, нешто што се подразумевало да женско дете мора да зна.
–У кући смо биле мама и ја и имале смо шест мушкараца. Ја сам радила ручне радове, ишла у школу и радила. Касније сам много штрикала и продавала. У то време су се обавезно носиле вунене чарапе, прслуци, џемпери. Све је било од вуне. Данас то више није тако. Драго ми је што моје унуке, иако су још мале, желе да сачувају традиционалне вештине- додаје Рада.
Осмогодишња Милица, ученица другог разреда, увелико се припрема за предстојеће хладне дане. Од зиме ће се штити шалом, и то оним који сама плете.

–Љубичаста ми је омиљена боја, али сам одабрала беби розе за мој први шал који плетем. Сада ће још мало почети зима и требаће ми. Можда ћу на њега да ставим и неке меде, то моја баба зна да уради, па ће ми помоћи. Ако се свиди мојим другарима, пробаћу да и њима исплетем. Мислим да ми за један треба четири дана. И овај бих пре завршила али ја уживам да време проводим напољу у игри са другарима, да се играм јурке, жмурке, са лоптом... али кад имам вишка времена волим да плетем. Често играм и видео игрице али више волим да плетем. То ми је исто лепо. Исто је игрица- прича усхићено ова враголаста девојчица и додаје да је пожелела да научи да плете када је видела бабу са иглама и вуном.
–Хтела сам да тако и ја, кад порастем, знам то да радим. Да плетем џемпере и да некоме дајем, да поклањам и продајем. Старијим људима је лепши џемпер од вуне али мени су мало лепши они из продавнице јер ме не жаре- истиче Милица.
За разлику од ње, дванаестогодишња Ленка је одувек уживала у џемперима које јој је плела баба Рада. Волела је да их носи и сада је пожелела да и сама проба да плете.
–Као мала носила сам џемпере које ми је баба плела и волела сам да их носим. У школи су ме сви питали где сам купила џемпере које сам од бабе добијала. Били су некако посебни. Такве ствари ми се много више допадају него оне које се могу купити у бутицима. Ови су уникатни, имају већу вредност. Занимљиво ми је да стварам нешто својим рукама, да од обичне нити настаје нешто што могу да користим, да облачим. То су за мене посебни комади одеће, јединствени. Заиста бих волела да усавршим плетење и да једног дана самостално могу да исплетем џемпер. Такође бих волела да за маму исплетем пончо. То бих и сама радо носила. Али, док се то не деси од нечега сам морала да почнем. И ја плетем шал који ће ми користити наредних месеци. Одабрала сам неку циклама боју иако су ми омиљене црна и беби розе- каже ученица шестог разреда коју осим плетења занимају и шивење и хеклање.
За разлику од својих вршњака, који углавном слободно време проводе уз мобилне телефоне, компјутере и видео игрице, Ленка ужива у игри са вуном и иглама. Верује да традиционално може да се споји са модерним и да у том процесу настају веома занимљиве ствари.
–Волим да на креативан начин попуњавам слободно време. Мени је ово разонода. Дешава ми се да изађем напоље и штрикам. То је онда права атракција за друге. Користим и паузе између учења да исплетем по који ред- додаје Ленка.
Кажу да што више ствари човек зна, то више вреди. Обавеза свих је да сачувамо традиционалне вештине наших предака, преносећи их са “колена на колено”. Можда би данашње генерације игрице са џојстицима, тастерима и мониторима заменили неким другим, далеко креативнијим, здравијим и свакако кориснијим, када би им такви садржаји били понуђени. Пример за то су сестре Јовановић.