Песник Томислав Маринковић
Наши животи су испуњени ситницама
„Обичне мале ствари којима смо окружени, и тихи тренуци у којима борави и вечност, али и све оно што нас опомиње на пролазност живота, дубоко се прожимају са основом наше егзистенције. За песника је боље да у тишини ствара циклусе песама, да не размишља о утисцима који у јавном простору остављају његова признања“
У време када свет чудним ритмом плеше по ивици, у добу када је поезија ретка птица у микрокосмосу стваралаштва малобројни прегаоци у тишини стварају магију речи, отварају рајска врата књижевности и истинске спознаје природе душе. Племићи од пера, следе своје изразито храбро биће спремно да само лепотом овенчаном речју изађу на мегдан песимистичком тренутку који каткад делује свемоћан и силан. Томислав Маринковић својим стваралаштвом заузео је место међу најзначајнијим витезовима писане мисли, а недавно је награђен још једним признањем за укупан допринос српској поезији. За наш лист дели погледе лирске аниме на стих, реч, риму, свет и све оно што сувише често делује скрајнуто и потиснуто.
Носилац сте најзначајнијих признања за песничко стваралаштво, а недавно сте постали и лауреат Награде „Десанка Максимовић“ за укупан допринос српској поезији. Осећате ли да је на тај начин заокружен циклус достигнућа лиричара када су признања у питању?
На признања не гледам као на остварење неког циља. Поезију пишем зато што је то моја најдубља потреба. Кроз њу ја постављам питања, изражавам поверење или сумњу према времену, прошлости, будућности... То је начин тражења смисла, заузимање става према животу, природи, људима и пролазности. За песника је боље да у тишини ствара циклусе песама, да не размишља о утисцима који у јавном простору остављају његова признања и награде, већ само о ономе што пише, што ће доживети суд читалаца и суд времена.
Колико позиција лауреата инспирише и подстиче на (само)превазилажење постигнућа, и да ли размишљате о томе приликом стварања новог?
Донекле сам већ одговорио на то питање. Песникова позиција је да увек буде на почетку. То што је награђиван не отвара му „рајска врата“ поезије, не добија због тога на поклон ниједан стих. За сваку песму морају се пронаћи идеје, расположење, призвати искуство, слике, свеже метафоре. Каткад песме долазе саме, непозване и ненајављене, али то су ретки тренуци у којима кратко борави надахнуће, чешће је потребно стање концентрације, тишине и мира. Код писања је, како је називате, „позиција лауреата“ слична позицији бившег богаташа, који је принуђен да крене са пословима од почетка да би повратио богатство. Иначе, песничке награде су у данашње време посебно важне што могу да у мноштву наслова скрену пажњу читалаца на награђену књигу или аутора. Јавни простор који је некада заузимала књижевност данас је сужен, испунили су га нови садржаји сумњиве вредности, књига се тешко пробија до читалаца, тек награде им олакшавају и скраћују тај пут.
Пре две године, октобра 2018, за наш лист разговарали смо о Вашем раду и погледима књижевника, а једна тема била је и судбина света. Са ове временске дистанце, релативно мале или релативно велике, на који начин промишљате о судбини планете у овом тренутку?
Већ тада било је јасно да је свет озбиљно оболео, сада смо пред још већим изазовом. Планетом је завладао опасан вирус, о њему се мало зна, све прогнозе показале су се погрешне. Разумљиво је што је завладао страх, у време ванредног стања градови су изгледали аветињски без људи на улицама, као да је већ почео смак света. Постали смо клаустрофобични, дошло је до промене и у понашању и у осећањима које смо некада имали. Али у историји човечанства било је пуно катастрофа, ратова и масовних болести. Недавно сам прочитао есеј Адама Загајевског, односи се на време после Другог светског рата, али се његов савет може применити и на постпандемијски период: „Наравно, памтити шта се догодило. И поред тога, живети како се живело. Ићи у дуге шетње. Посматрати залазак сунца. Увек веровати у Бога. Читати поезију. Писати стихове. Слушати музику. Помагати другима. Сметати тиранима. Радовати се љубави и страховати од смрти. Као и увек“.
Посматрајући Ваше стваралаштво, активности на друштвеним мрежама, лако се може уочити да инспирација долази из, за већину, обичних, свакодневних тренутака и скрајнутих животних ситница. Тражите ли посебност у њима или душа сама долази у сагласје са природом, препознајете ли магију?
Томислав Маринковић је рођен 1949. године у Липолисту код Шапца. Написао је књиге песама: „Двојник“ (1983), „Извесно време“ (1985), „Стихови“ (1991), „Сумња у огледало“ (1996), „Школа трајања“ (2003), „Свет на кожи“ (2007), „Обичан живот“ (2011), „Путовања кроз близине“ (изабране песме, 2013), „Невидљива места“ (2015), „Издвојене тишине“ (изабране песме, 2016), „Вечито сада“ (2018). У елитном Плавом колу СКЗ прошле године објављене су “Изабране песме Томислава Маринковића”.
За књигу Школа трајања добио је награду „Бранко Миљковић“ и Награду за најбољу књигу на Сајму књига у Шапцу. Награде „Васко Попа“ и „Мирослав Антић“ добио је за књигу Обичан живот. Добитник је награде „Заплањски Орфеј“, за песму „Бројеви“. За укупно песничко дело награђен је Дисовом наградом (2016), и Наградом „Десанка Максимовић“ за укупан допринос српској поезији (2020).
Приредио је књигу „Писац у врту, најлепше приче и песме о биљкама и пријатељству“ (2016). У едицији „Види чуда“, часописа „Повеља“, објавио је књигу сећања на детињство „Путовање у ораховој љусци“ (2017). Песме су му превођене на енглески, руски, шпански, португалски, јапански, словеначки и македонски језик.
Лепо сте поменули сагласје душе с природом, оно је предуслов и за нормалан живот човека и за писање стихова. Наши животи су испуњени ситницама, чак и када се у њиховој позадини одвијају крупни историјски догађаји или масовна обољења, као ово које је изазвао вирус Ковид 19. Такозване обичне мале ствари којима смо окружени, и тихи тренуци у којима борави и вечност, али и све оно што нас опомиње на пролазност живота, дубоко се прожимају са основом наше егзистенције. У њима су скривена универзална значења, песник их проналази и сам зачуђен до каквих сазнања је дошао. Поезија је као мрежа за хватање лептира, понекад се у њој нађу ретки примерци које је изнедрио матерњи језик, речи чија значења наједном стресу прашину времена и засветлуцају новим сјајем.
За крај овог разговора, нећемо постављати стандардно питање о положају песника књижевника у садашњем тренутку, проблемима, као нечему што захтева ширу анализу од само једног питања, већ желимо да препоручите штиво којем треба пружити шансу, посветити пажњу, време, јер ће оно утицајем на читаоца то вишеструко вратити?
Са највећим задовољством препоручио бих роман Георги Господинова, „Физика туге“, који ми је, док је живот тапкао у месту због забране кретања, омогућио да путујем и временски и просторно кроз историју света, испричану погледом неважних догађаја и нетипичних ликова. Читалац ће сазнати да сваки, макар и неважан, догађај утиче на свет и његову историју. Поетичан роман који добро пристаје уз непоетична времена.
Наши животи су испуњени ситницама, чак и када се у њиховој позадини одвијају крупни историјски догађаји или масовна обољења
Носилац сте најзначајнијих признања за песничко стваралаштво, а недавно сте постали и лауреат Награде „Десанка Максимовић“ за укупан допринос српској поезији. Осећате ли да је на тај начин заокружен циклус достигнућа лиричара када су признања у питању?
На признања не гледам као на остварење неког циља. Поезију пишем зато што је то моја најдубља потреба. Кроз њу ја постављам питања, изражавам поверење или сумњу према времену, прошлости, будућности... То је начин тражења смисла, заузимање става према животу, природи, људима и пролазности. За песника је боље да у тишини ствара циклусе песама, да не размишља о утисцима који у јавном простору остављају његова признања и награде, већ само о ономе што пише, што ће доживети суд читалаца и суд времена.
Колико позиција лауреата инспирише и подстиче на (само)превазилажење постигнућа, и да ли размишљате о томе приликом стварања новог?
Донекле сам већ одговорио на то питање. Песникова позиција је да увек буде на почетку. То што је награђиван не отвара му „рајска врата“ поезије, не добија због тога на поклон ниједан стих. За сваку песму морају се пронаћи идеје, расположење, призвати искуство, слике, свеже метафоре. Каткад песме долазе саме, непозване и ненајављене, али то су ретки тренуци у којима кратко борави надахнуће, чешће је потребно стање концентрације, тишине и мира. Код писања је, како је називате, „позиција лауреата“ слична позицији бившег богаташа, који је принуђен да крене са пословима од почетка да би повратио богатство. Иначе, песничке награде су у данашње време посебно важне што могу да у мноштву наслова скрену пажњу читалаца на награђену књигу или аутора. Јавни простор који је некада заузимала књижевност данас је сужен, испунили су га нови садржаји сумњиве вредности, књига се тешко пробија до читалаца, тек награде им олакшавају и скраћују тај пут.
Пре две године, октобра 2018, за наш лист разговарали смо о Вашем раду и погледима књижевника, а једна тема била је и судбина света. Са ове временске дистанце, релативно мале или релативно велике, на који начин промишљате о судбини планете у овом тренутку?
Већ тада било је јасно да је свет озбиљно оболео, сада смо пред још већим изазовом. Планетом је завладао опасан вирус, о њему се мало зна, све прогнозе показале су се погрешне. Разумљиво је што је завладао страх, у време ванредног стања градови су изгледали аветињски без људи на улицама, као да је већ почео смак света. Постали смо клаустрофобични, дошло је до промене и у понашању и у осећањима које смо некада имали. Али у историји човечанства било је пуно катастрофа, ратова и масовних болести. Недавно сам прочитао есеј Адама Загајевског, односи се на време после Другог светског рата, али се његов савет може применити и на постпандемијски период: „Наравно, памтити шта се догодило. И поред тога, живети како се живело. Ићи у дуге шетње. Посматрати залазак сунца. Увек веровати у Бога. Читати поезију. Писати стихове. Слушати музику. Помагати другима. Сметати тиранима. Радовати се љубави и страховати од смрти. Као и увек“.
Посматрајући Ваше стваралаштво, активности на друштвеним мрежама, лако се може уочити да инспирација долази из, за већину, обичних, свакодневних тренутака и скрајнутих животних ситница. Тражите ли посебност у њима или душа сама долази у сагласје са природом, препознајете ли магију?
За књигу Школа трајања добио је награду „Бранко Миљковић“ и Награду за најбољу књигу на Сајму књига у Шапцу. Награде „Васко Попа“ и „Мирослав Антић“ добио је за књигу Обичан живот. Добитник је награде „Заплањски Орфеј“, за песму „Бројеви“. За укупно песничко дело награђен је Дисовом наградом (2016), и Наградом „Десанка Максимовић“ за укупан допринос српској поезији (2020).
Приредио је књигу „Писац у врту, најлепше приче и песме о биљкама и пријатељству“ (2016). У едицији „Види чуда“, часописа „Повеља“, објавио је књигу сећања на детињство „Путовање у ораховој љусци“ (2017). Песме су му превођене на енглески, руски, шпански, португалски, јапански, словеначки и македонски језик.
Лепо сте поменули сагласје душе с природом, оно је предуслов и за нормалан живот човека и за писање стихова. Наши животи су испуњени ситницама, чак и када се у њиховој позадини одвијају крупни историјски догађаји или масовна обољења, као ово које је изазвао вирус Ковид 19. Такозване обичне мале ствари којима смо окружени, и тихи тренуци у којима борави и вечност, али и све оно што нас опомиње на пролазност живота, дубоко се прожимају са основом наше егзистенције. У њима су скривена универзална значења, песник их проналази и сам зачуђен до каквих сазнања је дошао. Поезија је као мрежа за хватање лептира, понекад се у њој нађу ретки примерци које је изнедрио матерњи језик, речи чија значења наједном стресу прашину времена и засветлуцају новим сјајем.
За крај овог разговора, нећемо постављати стандардно питање о положају песника књижевника у садашњем тренутку, проблемима, као нечему што захтева ширу анализу од само једног питања, већ желимо да препоручите штиво којем треба пружити шансу, посветити пажњу, време, јер ће оно утицајем на читаоца то вишеструко вратити?
Са највећим задовољством препоручио бих роман Георги Господинова, „Физика туге“, који ми је, док је живот тапкао у месту због забране кретања, омогућио да путујем и временски и просторно кроз историју света, испричану погледом неважних догађаја и нетипичних ликова. Читалац ће сазнати да сваки, макар и неважан, догађај утиче на свет и његову историју. Поетичан роман који добро пристаје уз непоетична времена.
М. Живановић
Најновији број
11. април 2024.
