Станеш на црту и сам си одговоран и за успех и за неуспех, сам си за себе и покажеш колико вредиш. Кајак никад не може да се научи. У томе је чар. Увек може да се коригује нека грешка, на сваком тренингу треба да напредујемо. Никада не скраћујем тренинг, осећам се лоше кад не дам свој максимум
Бранко Лагунџић рођен је у Шапцу, 14. августа 2002. године. Кајаком се бави од своје једанаесте године, а од ове године члан је сениорског тима. Члан је шабачког кајакашког клуба ,,Зорка“, а крајем септембра ове године освојио је златну медаљу на регати ,,Олимпијске наде“ у једноседу на 500 метара. Како изгледају припреме у јеку пандемије? Код куће смо користили ергометар (за веслање на сувом), тегове и радиле вежбе на струњачама да бисмо колико- толико одржали форму.
,,Досадашњи успеси јесу подстрех, али то за мене није главни циљ, то је успутна станица. То је само показатељ да сам на правом путу, али има још пуно да се ради и учи, о самом себи, пре свега. ‘’
На који начин је вирус утицао на организацију такмичења? Морали смо да носимо маске нон-стоп и радимо тестове. Добили смо посебне дозволе за прелазак границе. Такмичење је било веома добро организовано, сви су морали да носе маске, а температура се мерила при сваком уласку на стазу и још пар пута током дана. Није било нежељених ситуација. Мађари су веома успешни организатори сваког такмичења. Када си почео да се бавиш кајаком? Прво сам тренирао фудбал три-четири године. Моја мама је познавала Дејана Пајића који је наш олимпијац, био је наш представник у Рију. Гледао сам његове снимке на јутјубу, а онда узео његов контакт и отишао на тренинг због игре и забаве. Тада сам имао једанаест година. Прве три-четири године није било неких резултата, али сам ја то волео, било је занимљиво. Тренирало је и доста мојих другара из школе и из краја. Почели смо доста да путујемо, што ми је и данас једна од мотивација, то је нешто што стварно волим. Волим да упознајем нове људе и културе. Такође, индивидуалан је спорт. Станеш на црту и сам си одговоран и за успех и за неуспех, сам си за себе и покажеш колико вредиш. Кајак никад не може да се научи. У томе је чар. Увек може да се коригује нека грешка, на сваком тренингу треба да напредујемо. Никада не скраћујем тренинг, осећам се лоше кад не дам свој максимум. У осмом разреду сам хтео да упишем Војну гимназију, а онда постао првак државе у пионирима и тада сам се одлучио за Медицинску школу, како бих могао да посветим више времена кајаку. Те 2017. сам први пут ушао у ( кадетску) репрезентацију. Сада сам прва година сениора и желим да то прође што боље, али опет морам да се сетим да спустим лопту и да све мора постепено, ништа не може нагло.
,,У фебруару ове године смо отишли на припреме у Требиње да се спремамо за ЕП у Москви и СП у Немачкој. Вратили смо се у марту. Тада је почела пандемија и нисмо знали како ће изгледати остатак године. ЕП се померало два пута и на крају је отказано. Отказана су и сва такмичења и за сениоре и за јуниоре. Светски кајакашка федерација је касније заказала незванично светско првенство за јуниоре тј. Олимпијске наде- регата у септембру. Почетком августа је била изборна контрола за репрезентацију где сам био два пута први и једном други. Тад сам изборио сва три једноседа. Затим је уследило државно првенство у Београду. Након њега смо на Ади припремали двосед. Након тога сам отишао у Сегедин на СП где сам на 1000 метара и на 200 метара. Ветар је дувао толико јако да ми је два-три пута потопио чамац. Ту трку сам водио до самог краја, али сам изгубио за неколико стотинки. Сутрадан су били бољи услови, није било толико ветра, ту сам освојио прво место у трци на 500 метара. Остао сам у Сегедину и тренирао четири-пет дана након чега су дошли и сениори. Онда је уследио и светски куп где сам у полуфиналу заузео четврто место, изгубили смо финале за 30 стотинки, али смо се такмичили са светском класом тако да смо баш задовољни (тим пласманом). Светски куп ми је прво такмичење са сениоре. Такмичио сам се са људима које сам прошле године гледао на телевизији док су обарали светске рекорде. Био сам узбуђен и срећан, али уједно и мало уплашен. Водили смо трку једно време, а онда су нас избацили прошлогодишњи вицешампиони света. Био сам срећан и поносан што могу да се тркам са њима, иако смо били четврти у двоседу на 1000 метара. Био сам много срећан кад сам се вратио и чуо да су се млађа деца у клубу радовала мом успеху јер сам се исто тако ја радовао успеху старијих као мали. Такође, мања деца сада очекују резултате чим почну да тренирају и онда када први пут изгубе њима је то смак света. Ту и родитељи имају доста утицаја. Гледам примере у клубу где родитељи стварају деци притисак да морају да буду најбољи и онда се деца шокирају када нису најбоља. Треба пустити децу да уживају, спорт увек носи нешто добро. Наравно, није ни мени драго када изгубим, али сутрадан је нови дан, нова трка, нова шанса и то мора да се искористи. Треба имати и среће, али рад је најзаслужнији за све. Мислим да у професионалном спорту таленат нема неки утицај. Од рада је битнија само психа.”
Како стижеш да тренираш и да будеш одличан ђак у медицинској? За то могу да се захвалим својим професорима, а посебно разредној, Славици Тубици Алексић. Ту ми наравно доста помажу и другари из школе, ту су за мене шта год да ми треба. Када год не могу да присуствујем настави, због припреме, такмичења или слично, професори ми изађу у сусрет па ми објасне лекцију када дођем, пусте ме да одговарам или слично. Шта планираш за даље? Планирам да упишем ДИФ у Београду, да бих могао да се посветим кајаку и да бих напредовао што више могу и да бих стекао нека знања која ће ми бити корисна и за сам спорт, али и ако одлучим да постанем тренер у неком тренутку. Кo ти је највећа подршка? Највећа подршка су ми породица, тренери ( Урош Павловић, Милан Ђенадић Душко Станојевић) у клубу, девојка и другари из клуба који иду и у исту школу као и ја и са којима се дружим и ван клуба, Лука Мањенчић и Вељко Довраговић. Нисам увек побеђивао. Било је доста успона и падова и пар тренутака када сам се питао да ли ја то могу, да ли да наставим. Они су у тим тренуцима били ту за мене и помогли да уложим сву своју енергију на побољшање себе што је довело и до резултата. Ипак, не волим да ме родитељи гледају, да смарају тренере и слично. Једног дана када ја будем родитељ нећу то радити. Не набија ми притисак, али једноставно то је мој спорт, волим да сам сам и да се фокусирам. Нормално, навијају за мене од куће, али уживо су ме гледали само када је било такмичење у Шапцу пар пута. Такође, у клубу имам много узора, то су све људи који су освојили много медаља, од којих може много да се научи и од којих ,,крадем занат“. Један од њих је свакако и Небојша Грујић о ком имам да кажем све најбоље, он ме је и упознао са момцима из репрезентације што много значи. У тим тренуцима када размишљаш о одустајању, шта те гура напред? Верујем да се сваки труд исплати. Наравно, било је трка за које сам много тренирао и ипак их изгубио. После њих настављам да тренирам, гледам где сам погрешио. То се десило и сада на Олимпијским надама где сам изгубио трку, а сутрадан освојио злато. Мислим да је ту прорадио и тај српски инат. Тад сам рекао морам бити први и то је то, нема друге опције.
Шта би волео да се поправи у кајаку у Србији? Кајаку данас фали много мање него пре 10 година, за шта су пре свега заслужни кајакаши који сваке године доносе медаље и развијају спорт. Недостаје регатни центар који ће се ваљда градити у Бачкој Паланци. Немамо професионални регатни центар који имају остале земље. Са друге стране, наш клуб у Шапцу је сјајно опремљен, имамо најновије чамце, весла, што је опет заслуга репрезентативаца из клуба, као што је Небојша Грујића, Бојана Милинковића, Душка Станојевића... Доста помаже и Град који доста улаже у наш спорт. Клуб заиста подржава такмичаре и гледа да им приушти шта год им треба. Медаља значи свима, свима је то подстрех за даље сви смо ми Србија. Имамо сасвим довољно. Што се тиче тих услова, стварно су сјајни. Мени је Сава најомиљеније место, али у Шапцу нам фали нека мирнија вода, али добро, најлепше је веслати на Сави. Волео бих да спорт буде доста масовнији, то би донело и више шампиона и све што уз то иде. Наш клуб је најбројнији, а има око 100 чланова, остали клубови у Србији имају доста мање чланова. Мислим да је овај спорт код нас тек у развитку.
