У ВРЕМЕНУ ОТУЂЕНОСТИ, ЛЕП ГЕСТ ДУШУ ГРЕЈЕ
Хвала Марина
Прошле седмице у редакцију листа “Глас Подриња” дошао је наш суграђанин, пензионер Милорад Чекић. Са собом је донео једну обичну, необичну причу која показује да и у овим временима свепрожимајуће отуђености постоје они који нас своји гестом дубоко гану и покажу да није тешко и даље бити Човек међу људима
Радни дан. Центар Шапца. Гужва. Седамдесетседмогодишњем Милораду Чекићу пукла је аутомобилска гума на улици. Није то неки проблем, али сваки ауто има свој механизам, зна то чика Милорад, био је некад инструктор вожње у “Црвеном сигналу”. Додуше, било је то и неко друго време када је постојала крилатица “Друг на друму”, а и без тога су се људи другачије понашали. Били питомији, срдачнији и отворенији за помоћи другомe.
Свестан саобраћаја померио је ауто у страну. Да не смета другима, себи је отежао, јер је из тог угла приступ точку био тежи, а модел аута сам по себи специфичан, па захтева додатну вештину.
- Нисам могао комотно да наместим дизалицу. Наишао је један господин, замолио сам га за помоћ. Помогао ми је да подесим алат и са лакоћом сам скинуо гуму. Човек је отишао, у уверењу да даље могу сам- каже чика Милорад и наставља своју причу:
-Међутим, код тих модела аута, тешко је вратити поново точак на место. Мучио сам се неко време. Сви су пролазили. Пешаци, аутомобили.
Пролазило је и време, нервоза расла. Пролазили су људи, а ни један “друг на друму”. Одлазили својим послом, слепи за бриге других.
-Чучим окренут ка ауту и схватам да не могу сам. Треба ми палица, било шта да ми помогне, а нико да се заустави и пита- објашњава чика Милорад.
И управо у том тренутку надируће беспомоћности, иза себе је чуо глас.
- Да ли треба помоћ”, питао је неко? Кажем: “Треба”, подигнем главу иза мене дама. Кажем јој: “Душо моја, треба ми помоћ, али не од тебе, већ од мушкарца”.
“Не бојте се знам ја то”, одговори ми и настави, “прошла сам малопре аутом и видела Вас да се мучите. Однела сам детету доручак и вратила се да Вам помогнем”.
“Куд срамоте, да једном мушкарцу помаже дама у физичким стварима”, помислих, али ме је уверила да може. Наместили смо точак и дошао је моменат када треба да се притегну шрафови.
“Чико, дајте мени, ја ћу то”, каже,“Имам 77 година и имам још снаге то да заврнем”, одговорих јој.
“Не бојте се, имам и ја снаге, више него што Ви мислите. Била сам у боксу 9 година, а задње две године сам у тиму где се обарају руке”, рече ми она и заврте све што треба.
Питао сам је како да јој се захвалим, насмејала се и рекла да не треба ништа- препричава догађај чика Милорад.
Рекао јој је ако се зове, а она њему своје име “Марина”. Сада само толико зна о њој.
-Само име знам девојци која ми је помогла и показала своју хуманост која ме дубоко ганула. Та ганутост ме је подстакла да јој се јавно захвалим и ставим акценат на њен гест!
Знам да мењање гуме није велики проблем, али моменат људскости је да станеш да питаш некога да ли треба помоћ. Нико од мушкараца није стао. Тиме је њен приступ мени још значајнији и због тога сам јој још захвалнији!
Хвала Марина - поручује Милорад Чекић.
Свестан саобраћаја померио је ауто у страну. Да не смета другима, себи је отежао, јер је из тог угла приступ точку био тежи, а модел аута сам по себи специфичан, па захтева додатну вештину.
- Нисам могао комотно да наместим дизалицу. Наишао је један господин, замолио сам га за помоћ. Помогао ми је да подесим алат и са лакоћом сам скинуо гуму. Човек је отишао, у уверењу да даље могу сам- каже чика Милорад и наставља своју причу:
-Међутим, код тих модела аута, тешко је вратити поново точак на место. Мучио сам се неко време. Сви су пролазили. Пешаци, аутомобили.
Само име знам девојци која ми је помогла и показала своју хуманост која ме дубоко ганула. Та ганутост ме је подстакла да јој се јавно захвалим и ставим акценат на
њен гест
Пролазило је и време, нервоза расла. Пролазили су људи, а ни један “друг на друму”. Одлазили својим послом, слепи за бриге других.
-Чучим окренут ка ауту и схватам да не могу сам. Треба ми палица, било шта да ми помогне, а нико да се заустави и пита- објашњава чика Милорад.
И управо у том тренутку надируће беспомоћности, иза себе је чуо глас.
- Да ли треба помоћ”, питао је неко? Кажем: “Треба”, подигнем главу иза мене дама. Кажем јој: “Душо моја, треба ми помоћ, али не од тебе, већ од мушкарца”.
“Не бојте се знам ја то”, одговори ми и настави, “прошла сам малопре аутом и видела Вас да се мучите. Однела сам детету доручак и вратила се да Вам помогнем”.
“Куд срамоте, да једном мушкарцу помаже дама у физичким стварима”, помислих, али ме је уверила да може. Наместили смо точак и дошао је моменат када треба да се притегну шрафови.
“Чико, дајте мени, ја ћу то”, каже,“Имам 77 година и имам још снаге то да заврнем”, одговорих јој.
“Не бојте се, имам и ја снаге, више него што Ви мислите. Била сам у боксу 9 година, а задње две године сам у тиму где се обарају руке”, рече ми она и заврте све што треба.
Питао сам је како да јој се захвалим, насмејала се и рекла да не треба ништа- препричава догађај чика Милорад.
Рекао јој је ако се зове, а она њему своје име “Марина”. Сада само толико зна о њој.
-Само име знам девојци која ми је помогла и показала своју хуманост која ме дубоко ганула. Та ганутост ме је подстакла да јој се јавно захвалим и ставим акценат на њен гест!
Знам да мењање гуме није велики проблем, али моменат људскости је да станеш да питаш некога да ли треба помоћ. Нико од мушкараца није стао. Тиме је њен приступ мени још значајнији и због тога сам јој још захвалнији!
Хвала Марина - поручује Милорад Чекић.
T.T.
Најновији број
25. април 2024.
