На обали реке Пједре седела сам и плакала

Љубав је увек нова. Није важно да ли волимо једном, двапут, десет пута у животу – јер се стално суочавамо са ситуацијом коју не познајемо. Љубав нас може одвести у пакао или у рај, али увек нас некуд одведе...

Пријатељи из младости и истог места срећу се после више од десет година. Њу, самосвесну, озбиљну жену, живот је научио да се не предаје емоцијама, а њега да прибежиште од унутрашњих сукоба и колебања нађе у религији и развијању својих исцелитељских моћи. Поново заједно, уједињују се на духовном путовању препуном препрека и потешкоћа, али поставља се питање да ли ће заједно успети да наставе даље, суочени са дуго потискиваним демонима прошлости – кривицом, очајањем, страхом од испољавања осећања и предрасудама… Роман је у основи љубана прича, али као и сва Коељова дела испуњен малим животним мудростима.