Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala

Ljubav je uvek nova. Nije važno da li volimo jednom, dvaput, deset puta u životu – jer se stalno suočavamo sa situacijom koju ne poznajemo. Ljubav nas može odvesti u pakao ili u raj, ali uvek nas nekud odvede...

Prijatelji iz mladosti i istog mesta sreću se posle više od deset godina. Nju, samosvesnu, ozbiljnu ženu, život je naučio da se ne predaje emocijama, a njega da pribežište od unutrašnjih sukoba i kolebanja nađe u religiji i razvijanju svojih isceliteljskih moći. Ponovo zajedno, ujedinjuju se na duhovnom putovanju prepunom prepreka i poteškoća, ali postavlja se pitanje da li će zajedno uspeti da nastave dalje, suočeni sa dugo potiskivanim demonima prošlosti – krivicom, očajanjem, strahom od ispoljavanja osećanja i predrasudama… Roman je u osnovi ljubana priča, ali kao i sva Koeljova dela ispunjen malim životnim mudrostima.