Ostale najtananije emocije

Svako se na neki svoj način oprostio od Đorđa Balaševića, jer je svakog na neki poseban način, stalno ili u ponekom trenutku dotakao neki stih, rima ili reč koju su predstavljali deo ličnog. Kada neko ostane u sećanjima, ona se tek kristališu kako vreme protiče i tek kada se sve vrati uobičajenim tokovima i kada se memorija očisti od vesti, priča i kada ostanemo jedan na jedan sa sećanjem. Ovo je jedan od dana kada, eto, baš nešto nam dođe na um, ne muzičar, već stih ili refren i neko klupko počne da se odmotava.
Tad’ još nisam ništa znao i još nisam verovao da na svetu tuge ima...
Bilo je boljih muzičara, kvalitetnijih pevača, većih imena, rasprodavanijih koncerata, ali stihove koje je pisao za svoju dušu, niko nije kao Đorđe mogao preneti, ni svi bolji, ni umešniji, ni popularniji. Umesto podele, on je objedinjavao, možda je i prvi put ujedinio Jugoslaviju, još od pojave „dedaka“.... U Zagrebu, na Ilici, između sveća, čitamo natpis „bećarac“ i mislimo da li je onda, u doba dedaka moglo drugčije? Ko će ga znati, đavo ga nosi...
Ostale su ljubavne pesme za najtananije emocije, suze za mati, starog, uspavake za dečake, diplome za rođake, one su tu za svakog ponaosob, za sve nas pojedine. Nažalost, pokliči se nisu ostvarili, dedaci nisu igrali šah, rata je bilo, bagrenje je polomljeno, da se živi slobodno, baš i ne. Mnogi još nisu, niti će shvatiti predstavu, premalo ljudi je razumelo drvo, a sadili su... Sva ta sila neostvarenog potpisana je žalom i snagom baš potkrepljenom u neostvarenom, a željenom. Tužan je i mali beli zec, a mandarine su prosute, neke su trule, neke su još dobre, ali su na mestu gde je to svejedno...
Odlazak Balaševića kao da je mnogima “otkinuo” i deo života, onog proteklog, jednog od onih života.