Инфо

25. март 2021.25. мар 2021.
М. С. (ПРИВ. АРХИВА)

М. С. (ПРИВ. АРХИВА)

Миле Савић – сећање на славна боксерска времена

У доба мајстора из ринга

Нераскидива спона спорта и другарства. Мед и жуч творили каријеру. Пет година без пораза. Противници одустајали пре брбе. Неоставерен олимпијски сан. Није живео од бокса, само за бокс и вечне успомене
Догађало се то у нека већ давна, прошла, увек срећнија, субјективно или објективно, безбрижнија времена. Можда је заиста било тако, можда су успомене само елиминисале тешке тренутке, ко ће га знати, а у ствари није ни важно. Чињенице и успомене само заједно дају истинску, топлу причу.
-Бокс је онда био истински племенита вештина, моја љубав према њој живи и данас, али мечеви које сада гледамо више наличе на тучу, премало је грациозности, атрактивности, лепоте скривене у снази – започиње пут у прошлост један од најбољих шабачких боксера у историји, неприкосновен у мува, бантам и перо категорији свог времена, Миле Савић.



Тренерска понуда
Бокс је остао страст којој је посвећен као гледалац, а било је понуда да поново уђе у ринг
-Осмадесетих година сам одлазио у један клуб у Хановеру да рекреативно боксујем. Један од тренера ме је посматрао и рекао да је очигледно како познајем спорт и како сам тренирао. Добио сам и понуду да будем један од тренера, међутим нисам имао времена и захвалио сам се.


А прича је почела средином, по много чему, у свету и код нас, специфичних 60-их година. Вижљасте грађе, брз, спретан, трчао је пролећа 1964. године на школском кросу. У близини су били чланови Боскерског клуба „Мачва“ који су приметили ту брзину и препознали потенцијал Савића за вештину коју су они највише волели. Већ је био заљубљен у древни спорт, кришом је посматрао мечеве у башти ресторана „Гранд“ и када је добио позив другова, на јесен је дошао у клуб. Мила је издвајао фантастичан рад ногу, брзина и контраудар
-Тренер је био Стева Стојићевић, један од најбољих шабачких боксера у историји. Нажалост то је период велике кризе клуба када је Мачви претио финансијски колапс. Некако је сачуван статус, али се крајем године на месту тренера догодила замена, Стеву је заменио Ђорђе Бајић Моруна и формиран је практично потпуно нови тим. Први меч сам боксовао против Митровчанина у мају 1965, победио сам нокаутом што је био велики подстрек.



Бокс је онда био истински племенита вештина, моја љубав према њој живи и данас, али мечеви које сада гледамо више наличе на тучу, премало је грациозности, атрактивности, лепоте скривене
у снази


Тим дуелом започео је један велики низ који је трајао пуних пет година, тек пола деценије после првог меча, Миле Савић је претрпео први пораз, а многе, готово све противнике, савладавао је нокаутом. Успомене на те дане граде сећања на тријумфе и анегдоте које су га пратиле у доба када је бокс уживао велику популарност у целој држави.
-Сећам се када смо боксовали у Светозареву, на стадиону, пуне трибине. Почиње мој меч и са трибина се чује Миле, Миле, Миле!!! Ја препоносан, навијају за мене људи у другом граду. У току друге рунде сам задао нокаут ударац противнику, а онда сам видео да је његово презиме Миловановић, а надимак Миле, те су у ствари бодрили њега.
У жару борбе, када је адреналин на врхунцу, а снага на издисају помеша се много тога док одлучују нијансе.
-Када су се Борово и Осијек фузионисали, имали су моћан тим. Поново смо се борили на стадиону у Борову. Изванредан меч смо пружили ривал Коленко и ја. Задали смо много удараца један другом. Био сам близу нокдауна, мало „ошамућен“, на конопцима, чуо сам бројање судије. Уверен да броји мени покушавао сам да се приберем, а онда сам видео да је ривал на поду, те да је одбројавање за њега. Меч је завршен мојим тријумфом.
Убрзо је Миле Савић постао познат у боксерској јавности целе Југославије, те је изазивао страхопоштовање код противника.



Почиње мој меч и са трибина се чује Миле, Миле, Миле!!! ја препоносан, навијају за мене људи у другом граду. У току друге рунде сам задао нокаут ударац противнику, а онда сам видео да је његово презиме Миловановић, а надимак Миле, те су у ствари бодрили њега


-Спремао сам се за противника у дуелу са Марибором. Попео се њихов боксер носећи каранфиле и сећам се да је рекао: „Не гинем улудо“. Памтим тај меч и по великом броју наших навијача. Беше чудно, а онда смо сазнали да је шабачко предузеће „Декор“ радило у Марибору и да је шеф довео раднике на меч.
Ма колико успешна била, свака каријера носи и тешке тренутке, горчину коју, као и мед, не сперу године. Живе у сећању као жал и нијансе тамне боје без које можда ни сви тонови радости не би били тако снажни.
-У мечу против Осијека, противник ми је био Тасић, њихов познати боксер и пре дуела су ми говорили да ћу изгубити. Желео сам да одговорим у рингу, међутим боксовао сам против боксера који се борио „прљаво“, неспортски, а судија је тенденциозно прекидао сваки мој налет, једноставно нисам могао победити у таквим околностима.
Старији љубитељи бокса у Шапцу се сећају када је Мачва била на корак од Прве савезне лиге 1970. само је требала победа у мечу последњег кола у Шапцу, против Пуле која није ни дошла у најјачем саставу.
-Владало је велико интересовање за овај меч, међутим мењао се распоред по категоријама, ту се нисмо снашли, три такмичара су премашила тежинску категорију, нисмо имали довољно боксера за меч и изгубили смо службеним резултатом 18:0 и изгубили Прву лигу.
Већ 1967. Миле Савић је боксовао у репрезентацији Југославије на Ревији „Изазивачи против изазваних“. Мачву представљају Смајо Карадаревић и он и остварују тријумфе. У овој години је Савић и најуспешнији такмичар Мачве са свим победама. По повратку из војске враћа се боксу, 1969. је најбољи спортиста Подриња и фигурира као озбиљан кандидат за Олимпијске игре у Минхену.
-Заиста сам сањао Игре, међутим одлучили су се у мојој категорији за боксера из Осијека, таква је одлука савезног капитена била, остаје жал.
Присећање нашег саговорника је вербални времеплов ка неком једноставнијем времену када је спорт био, пре свега љубав, дружење, а ни најбољи нису сањали славу и новац, већ победе и радост са пријатељима. У бокс је Савић закорачио на позив другова, на неки начин је и рекао збогом када и његови пријатељи.
-Било је то 1973. године, постојала је у мени још глад за боксом, имао сам снагу, брзину, међутим повукли су се људи са којима сам био близак: Бранко Милошевић, Којић, Богуновић, Јоца Лукић, више то није било то за мене. У међувремену сам се оженио, издвојили су се други приоритети, понуда за посао у Немачкој и схватио сам да је време за крај.
Живот га је одвео у Немачку где је радио као варилац у Хановеру, радни век окончао у Мерцедесу, а у Немачкој проводи и пензинерске дане. Благословен је највећим богатством, сином, ћерком и четири унука, уз које ужива у мирној старости. Споне са боксерским данима су: омладински пехар, златни појас, признање за најбољег спортисту Подриња 1969. и треће место 1968. Уз све материјално, у њему живи оно најдраже, нематеријално, успомене на дане младости, другарства, среће, туге, осмехе који се искраду када год се врати у прошлост.
-Бокс је онда био другачији, звао сам их мајстори ринга што су заиста били: Карадаревићи, Рајша, Цврка, Буда Васиљевић, Рокица, пре њих Јагер, Шаулић и многи други. Имао је Шабац посебан боксерски шмек, што ми је потврдио познаник из Зрењанина кога сам сусрео у Немачкој. Када сам рекао да одакле сам, одмах је рекао да је Шабац увек имао добре боксере и набројао их много, нема боље потврде чувења од те – закључује Миле Савић док по ко зна који пут гледајући црно-беле фотографије, листа албум успомена.
Д. Благојевић

Најновији број

2. децембар 2021.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa