Миливој и Светлана Даничић шест деценија у браку

Миливој и Светлана Даничић, за пријатеље Дане и Беба, ове године прослављају јединствен јубилеј- 60 година брака. Дијамантска свадба права је реткост у времену када су разводи све учесталији, а опстанак у заједништву све теже полаже испит изазова модерног доба. Упознали су се када јој је било свега 16, а њему 21, а венчали три године касније. Он из Богатића, она из Шапца (иначе родом из Чачка), па се славило на два места.

Упознавање
-Сећам се, био је 29. новембар, дан сличан данашњем, сунчан, сватови су били у кошуљама, али чим је зашло сунце, сви су обукли зимске капуте- прича Миливој, а Светлана додаје да је када је изговорила судбоносно „да“ било тачно пола 12, те да је свекрва, супругова маћеха, тражила по комшилуку бели цвет да јој стави у косу, како би се млада распознавала, јер је и она због хладноће била у капуту.
Ишла је у Економску школу, бавила се активно рукометом и баш на једну од тих утакмица, којих је у то време викендом било много, Миливој је дошао са другом који ју је запазио и рекао да је веома лепа. Он му је тада одговорио: „Таман за мене“, на шта је друг реплицирао „Не, ја сам је први видео“. „То што си је ти први видео, нема везе“, закључио је расправу Миливој. Данима је покушавао да јој приђе, али су се покушаји у неколико наврата изјаловили. Или се не појави она, или неко ко је требало да их упозна, а он је био стидљив и у то време није било уобичајено да момак директно приђе девојци. Када су коначно почели да се забављају, није дан могао да прође, а да се макар и на кратко не виде. Гледали су филмове у „Касини“ и „Паризу“, редовно ишли на игранке и дружења.

Породица на окупу
Син Саша Даничић истиче да су га родитељи научили да је разговор у породици важан.
-Кад год је био неки проблем- лепе, али и врло непријатне ствари, решавали смо за породичним столом. Ако не можемо да се договоримо у том тренутку, решимо то за два- три дана, не одлажемо превише. Нико са стране не долази, нити се пита за мишљење, нити арбитрира, то је одлука на нивоу породице. И то остаје међу нама. Нисмо претерано по природи радознали шта се дешава код других, а имали смо често изазове да сачувамо нашу приватност, мада немамо шта да кријемо. Наша приватност је наша, успеси, муке, погрешне одлуке, процене, то остаје овде- подвлачи Саша.

-Нас двоје смо били узор и лепоте и појавности. Чак нисам ни знао да су неки долазили на корзо само да нас виде. Били смо баш пар- каже Миливој.
Свима су тада, као и сада, били за пример и поштовање. Логичан след је била веридба и брак. Међутим, Светланини родитељи били су службеници у „Пошти“, имали стан, а она је била једна од четворо деце и отац, строг, патријархалан Шумадинац, очекивао је да се по завршетку школе запосли и помаже браћи и сестри. Ипак, Миливој га је уверио у часне намере и поштен однос, те да Светлану проси из чисте љубави и то је на крају и пресудило. За кума је одабрао друга из детињства, вицеадмирала у морнарици, човека изузетних квалитета, који се његовој срећи од срца радовао и помогао у убеђивању Светланиног оца да пристане да да њену руку. После свадбе уселили су се у малу собицу у стану код њених родитеља, али врло брзо одлазе у подстанаре у потрази са сопственом срећом.
Заједништво
-Нисмо ништа имали, ни он, ни ја. Запослила сам се у Угоститељском предузећу „Сава“, па после два месеца од шефа добила право да могу да узмем кредит. Сећам се, таман толико да купимо кревет, шпорет и кухињу. Тако смо почели, једно по једно, да кућимо кућу. После три године добили смо Сашу, а четири године након тога и ћерку Татјану. Касније сам радила у Зорки фармацији, одакле одлазим у пензију- прича Светлана.
Након првог детета вратила се рукомету, а после другог оставља спортску каријеру, али је упоредо завршавала и Економски факултет. Миливоја су позвали да из „Шапчанке“ пређе код њих у „Заштиту биља“.
-Требао им је стручњак, електротехничар- енергетичар. Рекао сам да ћу размислити, а следећи пут одлучио да прихватим, али под условом да ми обезбеде стан, јер смо у том тренутку чекали дете. Директор је био од речи и добили смо стан у изградњи, а касније још један преко комисије- наводи он.
Памте и када су делили дом са још једном породицом у Сремској улици, они на спрату, а други пар у приземљу, заједничка кухиња и купатило. На садашњој адреси у центру града су од '74. Лепа су то била времена. Заједно се стицало и стварало, градио дом.

Друго време
Златну свадбу, 50 година брака, прославили су у једном шабачком ресторану са великим бројем званица, уз породицу, пријатеље, музику и весеље. Дотерани, насмејани, као првог дана. За ову, дијамантску, унук жели да их води у ресторан у Скадарлији.
-Другачије се ми данас понашамо него омладина, бавимо се једни другима и тако су и наши унуци и деца васпитани. Млади данас седе заједно у кафићу, а не чују се и не виде, не размењују нежности, гледају у телефоне- каже Миливој, док Светлана додаје: „Некада је било више поштовања и разумевања, толеранције. Сада то људима недостаје, а управо то је основ сваког односа“.

-Лете године, брзо је прошло. Највише смо пажње поклањали деци, њиховом школовању, обоје су завршили факултете. Знамо како смо се мучили, била је инфлација, ћерка у Београду на архитектури, син на електротехници у Новом Саду. Покушавали смо да њих не оптерећујемо. И унук, ћеркин син, са десеткама архитектуру завршава, а унука је након завршеног ФОН-а стекла мастер диплому у Енглеској. Како смо ми живели нормално, тако смо и децу учили. Нисмо били баш много строги, али смо водили рачуна и знали у свако доба дана где се налазе, кад имају испите- наглашава Светлана, која се у животу води крилатицом „Чини добро, добру се надај“.

Он је тај, она је та
Живот им је испуњен и дан данас. Раније су имали приколицу за камповање и по двадесетак дана свако лето у њој проводили на мору на Макарској ривијери. Кад су деца порасла и то им досадило, продали су је, а наставили са путовањима- Црна Гора, Грчка и Хрватска.
-Гледали смо сваки одмор да искористимо да одемо негде, то нас је држало. Имали смо и викендицу на Сави, срушена је кад је почео да се прави мост- додаје она.
Викендицу у Добрићу Миливој је купио осамдесете године од наследства и ту су саградили кућу у којој бораве добар део године- од марта до октобра- новембра и тако одржавају здравље и виталност. Кроз живот су имали много пријатеља, старијих, интелектуалаца, од којих су, тврде, много научили. Изазове- смрт ближњих, Миливојеву саобраћајку и друге тешке тренутке- заједно пребродили. Једно за друго увек имали стрпљења, врата свог дома за све држали отвореним и никад од њих нико није отишао празних руку. Тешке речи и свађе, за њих су, и после више од пола века, непознаница.
-Никад нисам опсовала. Ако се и наљутим због неке ситнице, само се повучем и склоним- каже она, а Миливој је тај који попусти и приђе.
-Од ње не бих могао ни дана да ћутим, таман посла. Нисам злопамтило, пређем преко свега. Важно је да постоји узајамно поштовање. Мора неко да попусти. Такав сам. После 15 минута понашам се као да ништа није било. Знам јој слабу тачку, па не може она на мене дуго да се љути- истиче уз осмех. А како је знао да је она та?
-Њени су њу за мене удали, никад ме нису питали ко сам, шта сам, колико имам, нити ме она то питала. Имао сам девојака, одмах се распитују шта си. Био је обичај да неће за мајсторе, скромне момке. Све се гледало. Њу није занимало ништа од тога и то је пресудило- подвлачи, а Светлана додаје „Мени је било важно да ме поштује и како се понаша према мени, знала сам да ћемо све друго заједно да створимо“ и присећа се да јој је и бака рекла: „То је леп, добар момак, немој да га пропустиш“.
-Да се поново женим, исту бих такву тражио. Све бих с њом испочетка- закључује Миливој.