Инфо

3. август 2023.3. авг 2023.
Бићу добро, смислићу како
ЗИ: ШАБАЧКА СНАХА ИЗ ЈОХАНЕЗБУРГА

Бићу добро, смислићу како

Никада нисам била у Србији док нисам дошла да живим овде и нисам знала шта ме чека. Помислила сам: „Бићу добро, смислићу како када дођем тамо“. Међутим, људи су ме заиста топло дочекали. Имали смо велику подршку, што ми је помогло да се интегришем. Шапчани су заволели нашу ћерку Мику, а то ми је најважније од свега
Нова година за многе представља нови почетак, бар у жељама и надама. За Николу Ћирковића, његову супругу Зи (Zereth Kiregeya), њихову ћерку Мику и пса Мићу, Нова 2023. дословно је значила ново поглавље за све. Тачно 1. јануара преселили су се из Јоханезбурга (Јужна Африка) у Шабац. Био је то крупан корак за ову симпатичну породицу, али Никола и Зи кажу да се ниједног тренутка нису покајали. Напротив.

- Никада нисам била у Србији док нисам дошла да живим овде и нисам знала шта ме чека. Помислила сам: „Бићу добро, смислићу како када дођем тамо“. Међутим, људи су ме заиста топло дочекали, мој супруг је рођен и одрастао у Шапцу, овде су сви његови пријатељи, отац и бака. Имали смо велику подршку, што ми је помогло да се интегришем. Шапчани су заволели нашу ћерку, а то ми је најважније од свега, каже Зи која зна да једино снег не може никада заволети, за разлику од хране - Храна је фантастична. Волим бурек и гибаницу.

ОВДЕ СМО ЗАДОВОЉНИ
„Нисам планирао да се враћам у Србију док се Зи и Мика нису појавиле. Јужна Африка је прелепа, али има и лоше стране које посебно дођу до изражаја у животу породице. Разговарали смо о Србији, рекао сам Зи да овде није идеално, али да су неке битне ствари уређене. Овде се дружимо и, што је најважније, безбедно је. Она је била та која је преломила да дођемо у Србију. Ни у једном трентутку се нисмо покајалаи, задовољни смо што смо овде.“


Никола је у Јоханезбург отишао пре 13 година, где је најпре радио у ресторану као конобар, потом као менаџер, а онда је отворио свој ресторан. Добро му је ишло, није размишљао о повратку док у његов живот није ушла лепа тамнопута дама која му је родила ћерку. Венчали су се у Јужној Африци, а Зи је прешла у православну веру.

- То је нормално у нашој култури. Када се жена уда, она мора да и спиритуално да буде повезана са својим супругом, да би били на истом духовном путу. Када се наша ћерка родила, крстили смо је у српској православној цркви у Јужној Африци. И ја сам тада крштена. То је важно за све нас. Волим православље, осећам се оснажено сваки пут кад одем у цркву.
Почетак приче открио нам је Никола. Своју будућу супругу упознао је у ресторану где је радио пар месеци по доласку у Јоханезбург.

- Она је тада била јако млада, долазила је са породицом у ресторан. Ни ја нисам био много старији. Гледали смо се и мало разговарали, онолико колико ми је тадашње знање енглеског језика дозвољавало. Разменили смо бројеве телефона, али ништа није било. Десет година касније, буквално смо налетели једно на друго.

„Да л’ је то судбина ил’ ко зна шта ли је...? На првом дејту, питао ју је да ли има нешто против да прошетају заједно његовог пса Мићу. Пристала је и то је било то.
- Заједно смо га шетали и љубав је кренула – према Мићи, наравно, ја сам касније дошао на ред, чивијашки каже Никола.

Да је Мића је посебан, и ми смо се уверили. Није чудо што је Никола био одлучан – „Ако он не може у Србију, остајемо и ми“.

- Добио сам га кад је имао мање од пет недеља. Тамо је одрастао и научио ме одговорности, помагао ми у личним кризама. Каква год да је била процедура, колико год да је коштало, није било шансе да га оставим у Јужној Африци, каже Никола који се одушевио када смо му рекли да не можемо Мићу никако изоставити из ове приче.
- И Мића ће да буде у новинама? Одлично, заслужио је.

ВОЛЕЛА БИХ ДА СВИ БУДУ СРЕЋНИ
„Мислим да би људи требало да схвате која је њихова сврха у животу, да буду искрени према себи зашто су несрећни, ако јесу, да проводе време сами са собом и схвате ко су. Ако би људи били срећни, много тога им не би сметало, престали би да криве владу, друге људе, везе, послове, шефове... Ако би живели своју истину, престали би да буду бесни и да осуђују, више би праштали. Ако бисмо имали више разумевања, било би другачије. Волела бих да сви буду срећни. Живот би био лакши.“


Одлуку да се из Јоханезбурга преселе у Шабац донели су кад се родила Мика (крштено Миланка).
- Јоханезбург је милионски град, један од највећих у Јужној Африци. Саобраћај је луд, трошкови живота велики, али најважнији разлог је тај што није безбедан за живот. Шта више, то је један од најопаснијих градова на свету. Где год да живиш, мораш да имаш обезбеђење. Тамо не бих могла да се шетам безбрижно са ћерком. Затим, добре школе (и основне и средње) су јако скупе, а ми желимо Мики да омогућимо квалитетно образовање. Овде је школовање доступно и доста добро.
Зи је била та која је преломила да дођу у Србију.

- Рекао сам јој да овде није идеално, али су неке битне ствари уређене. Тамо је наш социјални живот трпео, сводио се на релацију кућа - посао. Овде се дружимо, безбедно је. Ни у једном тренутку се нисмо покајали, напротив, задовољни смо што смо дошли овде.
Зи једино помало смета то што се људи окрећу за њом и фотографишу је, посебно Мику. Иначе, све остало је ок.

Баш на том месту у разговору појавила се поспана принцеза.

- Стидљива је?
- Нимало, само је поспана. Она је торнадо, мешавина српских и афричких гена. Њена коса одлично презентује њену личност, крох смех појашњава Зи, која је очигледно посвећена својој кћери због које је и одлучила да напусти Јужну Африку.
Питали смо је да нам каже нешто више о томе како је сада у Јужној Африци, тридесет година после апартхејда.

- Нажалост, расисам је и данас тамо јако присутан. Постоји стигма у вези са тамнопутим људима, чак и када имају најбоље образовање, исто као у Америци. Срећнија сам и опуштенија овде, нисам доживљавала непријатности. То је важно и за Мику, због начина на који ће посматрати своју мајку, која није мање вредна због боје коже. То је јако важно за мене, а то овде имамо, друштво које нема ту стигму.

Зи је истовремено срећна и помало тужна због чињеница да је морала чак овде да дође да би осетила мир. Не недостаје јој Јужна Африка, него њени рођени, брат и сестре. У Јоханезбургу је радила као асистент у адвокатској канцеларији, а у Шапцу даје приватне часове конверзације у Школи страних језика. Никола је остао у свом послу. Тренутно ради у хотелу „Слобода“, на послу менаџера за храну и пиће. Мика је научила да тамо где јој ради тата увек добије сладолед. Зато је хотел једно од њених омиљених места у граду.

- Свако би требало да нађе свој круг добрих људи и да има свој унутрашњи свет, што је најважније. Да се осећа добро у својој кожи, да ради на себи и да зна да се искључи. То сам схватила, тако сам се адаптирала и остала на својим ногама, поручује Зи.
М.Филиповић

Најновији број

22. фебруар 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa