За мене, живот је музика

Аљоша Кесеровић, младић од седамнаест година, ученик је другог разреда средње Музичке школе “Михило Вукдраговић” у Шапцу, а већ има импресивну биографију. Предвиђају му блиставу будућност.
У угледној шабачкој породици, која је изнедрила изузетне просветне и здравствене раднике и добре људе, музика је увек била присутна. Аљошина бака Љубица свирала је клавир и ишла у Музичку школу, као и мама Верица и тетка Душица (обе фармацеути по струци), брат и сетра од тетке... Ипак, до сада се нико није определио да одступи од утабаног пута својих претходника и одлучио да постане професионални уметник.

Аљоша је почео да свира са девет година у класи професорке Марије Гођевац, са којом је освојио више награда на републичким и међународним такмичењима. Пре четири године, прешао је у класу Гоаре Ноне Лазић, која му је отворила врата новог света.

УСПЕСИ КОЈЕ ИЗДВАЈАМО
Лауреат основне школе на 5. Интернационалном такмичењу “Sirmium Music Fest” у Сремској Митровици (2021. година-основна школа)
Лауреат Ц-категорије на такмичењу “Даворин Јенко” у дисциплини “клавирски дуо” (2022)
Лауреат 4. категорије на Републичком такмичењу ученика музичких и балетских школа Србије (2022)
Похађање Интернационалне музичке академије у Лихтенштајну у октобру 2022. године у класи професора Рубена Далибалтајана и наступ на завршном концерту у Вадуцу.
Похађање EMARS Master пројекта за младе европске таленте у Словенији у класи професора Рубена Далибалтајана и наступ на завршном концерту.
Лауреат Ц-категорије на такмичењу “Даворин Јенко” (2023)
Лауреат 4. категорије и средње школе на Републичком такмичењу из клавираУдружења музичких и балетских педагога Србије (2023).

- После пар месеци позвала ме је телефоном и рекла да мисли да Аљоша има огроман потенцијал, који мора да се поткрепи радом, вежбом и упорношћу. Да има велики дар, апсолутни слух, добру шаку и прсте за клавир. Од када је почео да ради са њом, била сам изненађена његовом променом. Уозбиљио се и кренуо својим путем, каже мама Верица Кесеровић.

Фото: Глас Подриња

И њу и супруга Бранка тек је чекало изненађење када им је син саопштио да жели да иде у средњу Музичку школу. Био је вуковац у основној, сјајно су му „ишли“ језици, родитељи су били уверени да ће уписати језички смер у Шабачкој гимназији. Да би их испоштовао, положио је пријемни испит као први на ранг листи. Тек тада је настала дилема. Двоумили су се до последњег дана да ли да похађа две школе, а онда се догодила реченица: Мама, молим те, упиши ме у Музичку школу, а ако ти хоћеш, ја ћу ићи у још три.“ То је било пресудно. Аљоша је постао ученик средње Музичке школе.

- Када сам га први пут чула како свира, одмах сам приметила његов дар. Рекла сам да је то дете посебно, да има неки свој свет, извођење мимо правила, што звучи јако интересантно. Имао је своју индивидуалност и тада, са дванаест година, што је веома ретко. Има размак прстију као Иво Погорелић, његова кост од лакта до краја трећег прста већа је за једну трећину од моје руке. Када смо почели да радимо, база му је била слаба, а способност велика. То је био велики дисбаланс који смо успешно превазишли, каже професорка Лазић.

Са професорком

А шта каже Аљоша?
- Одувек су сви око мене свирали, па је ред дошао и на мене. Заволео сам музику, посебно клавир, а професионално сам пожелео тиме да се бавим у четвртом Музичке, односно, шестом основне школе. Када сам присуствовао концерту на коме су професори Музичке школе са Симфонијским оркестром свирали у Шабачком позоришту, то је на мене оставило снажан утисак. Баш у то време указала се прилика да пређем код професорке Ноне у класу и од тада само расте моја жеља да се развијам као уметник.

После годину дана рада са професорком Лазић, одлучили су да изађу на такмичења, за која кажу да нису циљ сама по себи, него вежба јавног наступа и потврда једногодишњег рада. У протекле две године, освојио је шеснаест награда на републичким и међународним такмичењима, од којих је петнаест првих.
Једна од најзначајнијих награда му је лауреат 4. категорије на Републичком такмичењу ученика музичких и балетских школа Србије (2022). То је био велики успех с обзиром да је програм био захтеван. Тада је први пут освестио свој дар и, с обзиром да се уметници увек преиспитују, добио потврду да није погрешио.

У октобру исте године, у договору са професорком, одлучио је да се пријави за похађање .Интернационалне академије у Литхенштајну, која омогућава талентима из целог света да се усавршавају код професора на мастер класовима. Примљено је само три ученика из Србије. Аљоша је добио пуну школарину и похађао часове код професора Рубена Далибајтајана.

НИСАМ ВИДЕЛА ГРАНИЦУ
„Када почнем да радим са новим учеником, видим његове могућности и домете. Код Аљоше нисам видела границе. Поред љубави према музици, показао је изузетну упорност и жељу за знањем, што је најважније. Рекла сам му да може да буде и диригент. Најбољи диригенти су управо пијанисти. Пут музичара је дуг и зависи од многих фактора, од којих је један и фактор среће. Наравно, необично је важна подршка породице, школе и града. Јако ми је драго да наш град и школа дају велику подршку талентованим ученицима. Директорица Соња Живковић подржава све моје средњошколце који су опредељени и сву талентовану децу. Има разумевања за наше одсуство, за наше припреме, а град Шабац је имао слуха за финансијску помоћ.“
(Проф. Гоара Нона Лазић)

- Провео сам тамо седам дивних дана, упознао много младих људи различитих националности са којима делим иста интересовања. Многе не бих имао прилику да упознам у Србији. Након седам мастер часова, све се завршило концертом у главном граду Литхенштајна. Свима нам је значила та Академија која даје зелено светло за наступ на престижним концертима и европским такмичењима.

Након тога је похађао EMARS Master пројекат за младе европске таленте у Словенији у класи професора Далибалтајана и имао наступ на завршном концерту полазника у Љубљани.

Пут се отворио, успеси ређали један за другим. Два пута је проглашен за најуспешнијег ученика Музичке школе “Михаило Вукдраговић” у Шапцу. Свирао је на бројним концертима, а свој први солистички концерт имао је у Шапцу, пре две године. Питали смо га да ли му је клавир најбољи пријатељ.

- За мене то није само инструмент, клавир ми даје могућност да изразим своје емоције, као и да их пренесем другима. Вежбам много, али уз добру организацију све могу да постигнем, да се дружим, учим... Да само свирам клавир, не верујем да бих био добар. Не можете да искажете нешто што нисте доживели, ако не живите живот у свим његовим нијансама.

Планира да упише Музичку академију, а младима поручује да буду упорни, да виде лепоту у музици и свему што раде.