АДВОКАТ РАЈКО МАРИНКОВИЋ: АКТУЕЛНОСТИ ИЗ РАДНОГ ПРАВА
СИНДИКАТИ ЗАИНТЕРЕСОВАНИ ЗА ДОГОВОР
Актуелне тужбе запослених у просвети који остварују минималне зараде, а који су били “закинути” за регрес, годишњи одмор и топли оброк. То су, у пракси, најчешће спремачице, куварице, чувари, ложачи и домари. Актуелни су и спорови запослених који раде по индивидуалним образовним плановима (ИОП), што је случај код рада са децом са посебним потребама
У прошлом броју „Гласа Подриња“ објавили смо интервју са адвокатом Рајком Маринковићем, Шапчанином који живи и ради у Новом Саду, о Закону о заштити потрошача у пракси. Овај пут, разговарали смо о темама из области радног права. С обзиром да је наш саговорник више од 12 година адвокат Синдиката просветних радника Војводине, појаснио нам је актуелне судске спорове запослених у образовању.
Познато је да у судској пракси у таласима долазе типске тужбе које адвокати зову “масовке”. Подсетимо, актуелне су биле тужбе против предшколских установа, Националне службе за запошљавање и банака због наплате трошкова обраде и осигурања кредита? - Рекао бих да тих последњих тужби има највише. Судије парничари у Београду и Новом Саду задужују велики број предмета у којима корисници финансијских услуга воде спорове против банака, па им исти чине 80% рефераде. С обзиром да се ови предмети почињу делегирати другим судовима, можемо очекивати ову тенденцију и у судовима у унутрашњости. Но, мој је утисак да је на тему спорова против банака већ сасвим довољно речено.
Све више је тужби из области радног права? - У питању су тужбе запослених који остварују минималне зараде, а који су били “закинути” за регрес, годишњи одмор и топли оброк. Ове тужбе су актуелизоване крајем 2019. године када је Врховни касациони суд заузео правни став. Будући да сам адвокат Синдиката просветних радника Војводине, имам увид да су у питању запослени у просвети који остварују минималну зараду, што су у пракси најчешће спремачице, куварице, чувари, ложачи и домари. То су по правилу сви они који у просвети остварују коефицијент до 7,32. Има и изузетака да запослени са већим коефицијентом остварују ово право уколико им је у одређеним месецима исплаћена нето зарада која не прелази износ прописане минималне зараде.
„Нажалост, у случају великог броја парница школе ће бити у нерешивим проблемима. Узмимо да се ради о тужбеним захтевима који за једног запосленог износе око 300.000 динара и помножимо то са бројем помоћног особља у школама. Постаје јасно да говоримо о милионима динара које школе немају одакле да плате, јер на рачунима немају толики новац. Може се десити и најгори сценарио да се на јавним аукцијама продају “клупе и столице”. Биће угрожен целокупан школски систем“
Шта је предмет тих тужби? О чему суд расправља? - Покушаћу да поједноставим колико је то могуће. Висина цене рада за запослене у просвети уређена је Законом о платама у државним органима и јавним службама. Члан 4. овог Закона прописао је да коефицијент садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регрес за годишњи одмор. Имајући у виду да за запослене са првим степеном стручне спреме овај коефицијент износи 6,83 додавањем коректива у виду минулог рада, рада у нерадне дане и за државне празнике, зарада која би требало да се исплати запосленом је мања од минималне зараде.
Можете ли нам то конкретније предочити? - Узмимо да би зарада по овом Закону требало да износи, рецимо, 26.000, а да је минимална зарада 32.000 динара. У датој ситуацији, Минстарство просвете стало је на становиште да се примени Закон о раду у делу који се односи на минималну зараду те је запосленима припао и, назовимо, “додатак” који у нашем примеру износи 6.000 динара, а све како би се зарада запосленог изједначила са минималном. Међутим, запослени који примају минималну зараду имају право још и на накнаду за исхрану у току рада и регрес за годишњи одмор, јер се у супротном чини повреда одредбе закона, прецизније члана 111. Закона о раду којом је прописано да запослени који прима минималну зараду има право на накнаду трошкова и друга примања која се сматрају зарадом у складу са законом, а управо су то ова два елемента у вези којих се води спор сходно члану 118. Закона о раду.
На који начин се пред судом брани, према Вашем мишљењу, погрешно становиште Министарства? - Државно правобранилаштво које заступа школе позива се на одредбу Закона о платама у државним органима и јавним службама којом је прописано да поменути коефицијент садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора. Правобранилаштво се позива и на члан 26. Посебног колективног уговора који предвиђа да запослени има право на одређене накнаде, али не и трошкове исхране у току рада и регрес за годишњи одмор. Међутим ови прописи нису примењиви на спорни однос јер се на питање исплате минималне зараде примење Закон о раду. И не само то, већ се у поступку и математички, путем вештака да доказати да ове накнаде нису исплаћене. Ако би суд стао на становиште да се ове накнаде “крију” у корективу плате који у нашем примеру износи 6.000 динара, онда испада да минимална зарада није исплаћена по закону. У сваком случају, запослени су обесправљени, само је различит основ, што у коначном није од значаја.
Постоје још неки актуелни спорови у вези са просветом? - У питању су спорови запослених који раде по индивидуалним образовним плановима (ИОП), што је случај код рада са децом са посебним потребама. Наиме, од доношења Уредбе о коефицијентима за обрачун и исплату плата запослених у јавним службама из 2001. увећање зараде од 10% припадало је “запосленом у школи за децу ометену у развоју и наставнику одељења за децу ометену у развоју при редовној основној школи”, па су запослени у редовним школама која немају посебна одељења били дискриминисани јер, иако раде са децом са посебним потребама и имају исте обавезе као и наставници у школама где постоје посебна одељења са децом са посебним потребама, нису остваривали право на увећање зараде.
Да ли је то у супротности са Законом о раду? - То је у директној супротности са Законом о раду који прописује да се “запосленима гарантује једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварују код послодавца” те да се “под радом једнаке вредности подразумева рад за који се захтева исти степен стручне спреме, односно образовања, знања и способности, у коме је остварен једнак радни допринос уз једнаку одговорност.”
Коначно, Врховни касациони суд је заузео другачији став тако што је стао на становиште да спорну одредбу Уредбе треба шире (логички) тумачити у корист запослених, конкретно учитељица које раде сваки дан и сваки радни час у непосредној настави са децом са посебним потребама тако да и њима припада право на 10% увећања зараде.
Каква је перспектива ових спорова? - Моја професионална оцена је да би се, полазећи од заузетих ставова Врховног касационог суда, запослени који се налазе у описаним ситуацијама, могли надати успеху у споровима. Нажалост, у случају великог броја парница школе ће бити у нерешивим проблемима. Узмимо да се ради о тужбеним захтевима који за једног запосленог износе око 300.000 динара и помножимо то са бројем помоћног особља у школама. Постаје јасно да говоримо о милионима динара које школе немају одакле да плате, јер на рачунима немају толики новац. Може се десити и најгори сценарио да се на јавним аукцијама продају “клупе и столице”. Биће угрожен целокупан школски систем. Да сумирам, говорим о катастрофалном сценарију који је у изгледу ако се ништа не предузме.
Како се то може предупредити? - Једини начин је хитно ангажовање надлежних министарстава које ће са синдикатима пронаћи модус да се намире запослени који су обесправљени, али и да школски и финансијски систем не колабира. Колико је мени познато, синдикати су заинтересовани за договор, надам се да ће и друга страна показати добру вољу.
