Инфо

10. јун 2021.10. јун 2021.
Фото: Глас Подриња

Фото: Глас Подриња

ПРИЧА ЗОРАНА ЛУКИЋА ЛУКИЈЕ

КАД ТЕ ЖИВОТ СТИГНЕ

Вртоглава вожња од двадесете до тридесет пете. Новац лако стечен и брзо потрошен. Изненадни обрт. Затвор, два мождана удара и психијатрија. Мир и хлеб под кровом Прихватилишта. Живот у чиновима
Прихватилиште Фондације Хумано срце Шабац, смештено у просторијама Компаније Еликсир Груп, постоји пет година. Данас има 15 корисника. Један од њих је Зоран Лукић Лукија.
Ова прича једна је од горких, али поучних. Зоран је у Прихватилиште дошао пре пет година, право са психијатрије, где се лечио због покушаја самоубиства. Пре тога, имао је два мождана удара.

- Нисам могао да поднесем да будем немоћан. Цео живот сам био здрав и јак, способан, а онда сам дошао у ситуацију да о мени брине мајка која је тада имала осамдесет година. Никада пре те ноћи нисам размишљао о самоубиству, то се десило у секунди, попио сам све лекове које сам нашао у кући, узео литру и по сока од јагоде, пустио Мућке на б92 и заспао. Пробудио сам се на психијатрији.
Зоран је седам дана био у коми и више од месец дана на лечењу. Сам је изашао, на своју одговорност. Није било никога. Мајка му је била стара, ћерка малолетна, жена бивша. Потписао је папире и отишао у кафану.

Како дошло, тако и отишло
Рођен је ‘64 године у Богатићу. У Шапцу је од четврте, када су родитељи одлучили да се преселе и започну нови живот. У седамнаестој је остао без оца, што је увелико, како сада схвата, обележило његов живот.

- Мoј отац је био возач предузећа „7. јули“, цењен у граду. Његови пријатељи помогли су ми да завршим школу, а после сам се запослио као портир у „Зорки“. Након тога, радио сам једно две године у ЕРЦ-у док није избио рат. Међу првима сам отишао у добровољце.

Међутим, игром случаја, или судбине, (стари Грци су говорили да је човекова судбина његов карактер), није одмах отишао у рат, него је почео да се бави пословима који су се тих година радили преко Дрине. Шверц, прво ситан, а потом, како су апетити расли, крупнији. Много је зарађивао, много и трошио.

У Прихватилишту Хуманитарне фондације Хумано срце Шапца смештени су људи који су, због разних животних неприлика, остали без крова над главом. Зими је посебно посећен.“Нико не сме бити заборављен“, каже Ружица Поповић, председница Фондације, „сваки живот је непроцењив“.


- У то време могло се радити шта се хтело. Имао сам своју кафану и три фирме. Обртао се велики новац. Због послова „на црно“ био сам у истрази три месеца, а када сам изашао био сам нервозан и раздражљив, главни актер туча у кафани. Онда ми је другар рекао: „Знаш шта, Лукија, ми ћемо овде да пропаднемо, сталне пријаве, полиција... Хајде да отворимо кафану у селу.“

Тако су и урадили. Отворили су кафану у Црној Бари. Тај период памти као миран, „мелем за душу“, када га нико га „није форсирао“. Ту је упознао будућу супругу, са којом је касније добио ћерку Тамару. Време одмора потрајало је три године, а онда је дошло време за наплату. Живот непогрешиво памти, дуго трпи и чека. А онда дође по своје.

- Кад ми се родила ћерка, дошло је време да идем у затвор. Прошло је пет година, нисам могао више да одлажем. Добио сам годину и по дана да одслужим, нисам хтео да се жалим. Кад је судиница рекла: „Лукићу, осамнаест месеци“, одговорио сам „Ја сам задовољан“. Због доброг владања пустили су ме раније. У затвору сам био нешто мање од годину дана.

Када се вратио, ништа није било исто. Једно време је радио у некој фирми, али пошто није навикао да му неко шефује, издржавао је посао као казну. После годину дана је дао отказ. Тада су почеле размирице са женом, што је довело до коначног разлаза. Остао је сам, без посла, жене и ћерке поред себе.

- „Где ћеш, шта ћеш сада, Лукићу?“, питао сам себе. Нисам се предао. Отишао сам у Београд и нисам тражио помоћ ни од кога. У почетку сам спавао под мостом. Радио сам као грађевински радник неколико година док није пропала та фирма, а онда сам се вратио у Шабац.
Ево га, опет. Живот. Нови чин.

- Нисам знао шта ћу са собом. Другар са којим сам имао кафану у Црној Бари, у међувремену је отворио на Камичку бифе „Мерак“. Звао ме је да дођем, да не будем сам. Мало сам радио, мењао га понекад, никаквих прихода ту није било, али сам имао друштво, место где ћу да одседим и попијем по неку. Тако је то ишло и време пролазило. Једног јутра, по обичају, на столу - ракија и две кафе. Ја кажем: „Сваки дан пијемо већ 30 година. Ми смо алкохоличари“. Он каже: „Јашта смо“. Тада сам одлучио да престанем. Другар ми је рекао: „Ако издржиш данас до поднева, скидам капу“. Међутим, ја сам престао да пијем.
Недуго после тога, доживео је мождани удар. Па још један.

Човек никада није задовољан, а не схвата да може све док је здрав. Изједа ме што сам болестан и не могу да радим, да зарадим за хлеб. Могао сам паметније да располажем новцем и да помогнем жени и ћерки, да их збринем. Био сам млад и блесав, импулсиван


Излазак из болнице и Прихватилиште
- У разговору са тадашњом начелницом психијатрије, која ми је много помогла, рекао сам јој да могу да живим у кафани. Водила се на моје име, а имала је засебну просторију. Молио сам је да изађем да се не убијем. На конзилијуму је предочила лекарима да ће ми се стање погоршати ако останем и тако су ме пустили. „Иди ти, а ја ћу ти се јавити за пар дана“, рекла ми је. Тако је и било. Позвала је госпођу Ружу Поповић која се појавила на вратима са још једном госпођом. Био сам под лековима, нисам могао да ходам и одржавам равнотежу. Причала ми је о Хуманом срцу и позвала ме да дођем.

На Летњиковцу је провео шест месеци. У почетку је лежао пошто су му ноге биле завијене због повреда на ногама које је задобио док је био у коми. Био је, причали су му, немиран и кидао каишеве, па су га изнова везивали. Онда је поново почео да хода.

- Био сам упоран. Сваки дан сам ишао пешке од Летњиковца до Камичка и назад. Тако сам вежбао моторику. Гопођа Ружа је разговарала са мном у неколико наврата и предложила ми да пређем 1. октобра у Прихватилиште. Овде припомогнем шта и колико могу. Ложим котао преко зиме, водим рачуна да све буде чисто и уредно. Када има посла у магацину, мало помогнем око утовара и истовара. Ружи Поповић никада не могу довољно захвалити.

Данас се преслишава, премотава живот од почетка до краја, па опет испочетка. Да ли би мењао? Наравно.

- То што сам млад остао без оца имало је утицаја на мене у том периоду. Запао сам у друштво старијих од мене, који су били мангупи и радили све и свашта. Са њима сам одрастао и дружио се цео живот. Није било никога да ме заустави, да ме ухвати за врат као отац и да ми каже: „Лудаче, стани, не може то тако“. Него је било: „Где идемо, хоћемо ли на море, или на планину? Прве године сам ишао седам пута на море. Једном сам повео петорицу из кафане: „Хајде, седите сви у кола“. Никада нисам положио возачки испит, имао сам свој ауто и плаћао возача. Тако је то било.

Са бившом супругом остао је у добрим односима, а са ћерком је сваки дан у контакту. Недавно ју је запослио у кладионици да зна да заради и цени новац, што, како каже, тата није умео.
Читаоцима „Гласа Подриња“ поручује да цене здравље док га имају и да се пажљиво односе према себи и свом животу.

- Човек никада није задовољан, а не схвата да може све док је здрав. Изједа ме што сам болестан и не могу да радим, да зарадим за хлеб. Могао сам паметније да располажем новцем и да помогнем жени и ћерки, да их збринем. Био сам млад и блесав, импулсиван. Али добро, не жалим се.
Сетили смо се књиге „Како сам лепо све упропастио“.

- То би био добар наслов за причу о мом животу, рекао је са хумором који је сачувао.
- Сваком све може да се деси, констатовали смо.
- Не може, рекао је Лукијин пријатељ из Прихватилишта. Не може баш све сваком да се деси.
М.Филиповић

Најновији број

23. септембар 2021.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa