Четири генерације спортиста, три рукометне. Два голмана, два средња бека. Вукашин већ превазишао друге. Рукомет више од спорта. Околности кројиле каријере старијих. Највећа жеља свих да Вукашин буде срећан и остварен, одличан спортиста и још бољи човек
Док се сви присећају „оне“ Металопластике из славних 80-их, љубитељи рукомета у граду који је овај спорт прославио широм планете маштају јаче него раније да би нова генерација која тренутно стасава у редовима највећег српског клуба могла вратити део славе и поноса. То је генерација у којој су: Додић, Антонијевић, Миловановић, Мирковић, Ћосић, Марјановић, Павковић, Новаковић, Зорић...
Недавно је на ширем списку репрезентативних сениорских кандидата , уз Срдановића и Миленковића било и име једног из поменуте генерације, Вукашина Антонијевића, средњег бека, коме је тек 17 лета.
Прича о Вукашину је у ствари наставак приче о Антонијевићима, породици чије чланове је живот водио у различите професије, али рукомет је спона међу њима колико и презиме. Вуле „само“ има све предизспозиције да направи „преокрет“ спортске сторије где Драгољубов унук, Владин син, Павлов синовац, чини да они буду Вукашинови деда, отац и стриц .
Драгољуб Антонијевић је паралелно стајао међу стативама фудбалског и рукометног гола. Бранећи за шабачку Мачву наступао је, између осталог и у куп утакмици против Црвене Звезде, када је Драган Џајић постигао победнички гол. Док је још стасавао у на фудбалском терену у Шапцу, данашњој соколани настајао је нови спорт. Предратна хазена је полако нестајала, а рађао се мали рукомет, односно данас свима познати и славни спорт. Заједно са доајенима спорта попут Луке Божанића био је део првих генерација ондашњег Партизана, Мачве, како се данашња Металопластика звала до 1970, а потом и „пластичара“.
- Волео сам све спортове, голманска позиција ме је посебно инспирисала, био сам познат по бравурама. Био сам и у фудбалу и рукомету, онда је то био нови спорт, али проткан позитивном енергијом и осећајем да је у великом успону. Изабрао сам га вероатно због пријатеља и мог драгог тренера Миће Кљезе, односно Милана Антонића који је несебично саветовао у сваком тренутку, био више од тренера.
Док је Драгољуб наступао на ветеранским турнирима у Умагу, његов син Владимир Антонијевић наставио је рукометну голманску традицију средином 80-их. -Почео сам код чувеног професора Ђоке Петровића, а у први тим ме је позвао Никола Јевремовић Гужва. Из генерације смо Иван Ћосић, Влада Вешић и ја селектовани у први тим. На голу је била изванредна конкуренција. Ту су били чувени Зоран Ђорђић, стигао је из Ваљева Радосављевић, а ту је био и Владан Красавац, потом Неба Стојиновић и Дане Шијан. У тој генерацији су Банфро, Неђа Јовановић, Влада Матић, Милан Милошевић, Сушић...
Саветујем мога унука да развија вредности и врлине не само на рукометном терену, већ и да буде, пре свега, добар и поштен човек, да уважава тимски рад, да буде креативан, да овлада самоконтролу и толеранцију. Важно је да се сувише не уздигне у победама, нити да поклекне пред поразима. Понеки неуспеси могу да буду велика школа
Матурант Медицинске школе, дипломац смера зубни техничар нашао се на прекретници 1992. године, останак у рукомету или одлазак на студије. Одлучио се за другу опцију, успешно завршио Стоматолошки факултет и данас је доктор стоматологије.
-Дуго сам се двоумио, једнако су ме привлачила различите одлуке и на крају сам ипак преломио да упишем студије стоматологије у Београду, што је и значило крај рукометне каријере. Биле су то тешке године и уз уобичајене дилеме младости постојао је и притисак ситуације у окружењу на коју нисте могли остати имуни. Велики подстицај сам добио од др Бате Џиновића и професора Аћима Драгутиновића.
Већ је Антонијевићима рукомет био део идентитета, те је још један члан изашао на паркет. Владимиров брат Павле закорачио је на тренинг Металопластике, уз једну важну промену.
-Начинио је страшну „издају“ (смех), прекинуо је голмански низ и одабрао да буде лево крило. Гледао је истинске мајсторе на тој позицији попут Мила Исаковића и то га је привлачило. Отац и ја смо жалили што се не опроба на средњем беку, јер је грађом био више за то место и драго нам је да је касније ипак дошао у бековску линију и ту практично завршио каријеру – присећа се Владимир.
Павле Антонијевић је стасавао до првог тима Металопластке, носио плави дрес, одрастајући уз спорт који је био много више од тренинга и утакмица. Остаје уписан у историју још једног клуба. Практично од оснивања Мачве из Богатића до краја каријере носио је дрес Богатинаца са којима је постигао историјске успехе. Стигли су од најнижег „бетон“ ранга до Супер Б лиге. Како сам истиче, сва лепа рукометна сећања носе мали жал.
-Рукомет ме је изградио као личност физички и ментално, научио ме да губим, побеђујем, да се борим, донео познанства, упознао сам бројне градове, клубове, жалим што што нисам искористио пун потенцијал, многе околности су утицале на то, али не жалим што сам изабрао рукомет и био део овог сјајног спорта – наглашава Павле, иначе отац малог Максима који иако има свега четири године одлично барата са лоптом.
Вукашин је стасавао уз рукометне мемоаре деда Драгољуба, оца Владимира, али пратећи и развојни пут стрица Павла који се пробијао на спортској сцени у тешким годинама. Уверио се у бројне ризике, али увидео све лепоте игре која је прославила град и већ постала део породице.
- Тренирао сам најпре џудо, стигао до зеленог појаса. Један период сам тренирао паралелно два спорта, имао сам подршку за сваки избор, те сам послушао срце и определио се само за рукомет. Част ми је што сам добио прилику да наставим породичну традицију, обучем славни дрес Металопластике и сваки тренинг је нова прилика и ново задовољство које ме испуњава и подстиче да напредујем – дели са нама Вукашин размишљања апострофирајући поверење тренера као најважније.
Фото: РСС
-Имао сам срећу да кроз досадашњу каријеру сарађујем са одличним тренерима и добрим људима који су знали када је потребно бити строг, када благ, реч је о људима који су разумели све тренутке кроз које играч пролази, помажући да их лакше превазиђемо. Уз тај приступ лакше је пружити максим на паркету. Драгољуб и Владимир су носили дрес са бројем један, док Павле и његов синовац Вукашин на леђима чувају 14. Већ сада је Вукашин остварио нешто што претходне генерације нису.
-Драгољуб је био близу репрезентативног дреса Југославије, чувени Абаз Асланагић је био конкуренција. Вукашин је надмашио све нас позивом у национални тим пре 18. рођендана и свакако има највише потенцијала да оствари значајну рукометну каријеру. Није ни он одабрао гол, али могу рећи да поседује тај ген, пре три године је био најбољи голман турнира у малом фудбалу (смех) – сматра отац кадетског репрезентативца и већ сада потенцијалног носиоца сениорске селекције Србије.
Прича о Вукашину је у ствари наставак приче о Антонијевићима, породици чије чланове је живот водио у различите професије, али рукомет је спона међу њима колико и презиме
Кроз млађе категорије Вукашин је напредовао до најпре другог тима Металопластике са којом је играо у Првој лиги, добио је шансу код Веселина Вуковића међу провитимаца, а сада је важан део планова Миодрага Кажића. Напредовао је корак по корак, те није желео да пропусти ни Супер Б лигу.
-Наступа повремено и за Уб у Супер Б лиги, на двојну регистрацију. Рукомет је његова пасија и жели да стекне што више искуства, да не прескаче нивое, већ да у свакој утакмици, на сваком тренингу постане комплетнији – наводи Вукашинов отац присећајући се савета који је имао када је син са њим поделио жељу да рукомет буде његов спортски избор.
-Саветовао сам га да после тренинга, ма колико напоран био, он не сме бити психички уморан, већ испуњен и да се радује наредном. Уколико је другачије, онда није добро и избор треба преиспитати. Моја највећа срећа је када га после тренинга видим насмејаног и расположеног. Не сме да се презастити, већ да у спорту види поље за напредак и сазнавање свих тајни у њему.
Прекретница лета 2021. Вукашин Антонијевић је уз Матеју Додића и Филипа Миловановића био на списку селектора Теодоровића за Европско кадетско првнство у Вараждину. Две године млађи од већине, није очекивао да ће имати велику минутажу, но осећао је понос што је део екипе. Родитељи шабачких момака су одлучили да отпутују и пруже уживо подршку са трибина. -У првој утакмици крах, губимо од врло просечне Италије. Од Вукашина добијам поруку у којој ме пита да ли смо напустили Вараждин у шоку. Схватио сам колико је њему и свима њима тешко. Нисмо ни размишљали о одласку, а када сам му то написао јавио ми је да је тренер направио потпуну промену у екипи, те да од наредне утакмице он постаје први средњи бек. Први наредни ривал изузетна Словенија. Веровао сам у њега највише, имали смо врло кратку преписку. Победили су Словенију, а он је проглашен за играча утакмице.
Таленат је важан део успешне каријере, још битнији сегмент је рад, али и жеља да се учи, напредује, да се свако знање прихвата, анализира, примењује.
-Разуме хијерархију, прихвата сваки савет тренера, уважава сваку одлуку и труди се да искористи сваки секунд на паркету, без размишљања да ли је заслужио више минута или не. Спреман је да игра и један и 60 минута. Његова позиција захтева брзо реаговање и рационалност када разлику чини један тренутак. Зна да мора бити најрационалнији када су емоције најјаче свестан је тога што је изузетно важна ствар и уверен сам исправан приступ – подвлачи Владимир.
Пут успеха је дуг и напоран, али не и несавладив. Најважније одлуке мора донети Вукашин, а генерације рукометаша Антонијевића су ту као потпора за све што га чини срећним.
- Саветујем мога унука да развија вредности и врлине не само на рукометном терену, већ и да буде, пре свега, добар и поштен човек, да уважава тимски рад, да буде креативан, да овлада самоконтролу и толеранцију. Важно је да се сувише не уздигне у победама, нити да поклекне пред поразима. Понеки неуспеси могу да буду велика школа. Треба да ради на изградњи свога стила игре, по чему ће бити уочљив, наравно, да из тога проистекне брзина и ефикасност у коначан исход игре. Основ је да снажно верује у себе и у победу.
Пут до великих постигнућа уз труд, посвећеност, одрицања, носи и дозу фортуне која из прикрајка уме да одигра значајну улогу.
-Много је свакодневних савета које делим са њим редовно, али најважније је да је он паметан, талентован момак, израста у великог играча, желим му сву срећу у даљој каријери и надам се да су се све лоше мантре за рукометне кариејре Антонијевића завршиле са мојом каријером и да је за њега спремна сва срећа – наглашава Павле, стриц и колега по позицији.
Суштина очевих жеља је слична, није суштина у успеху, већ достизању личног испуњења и задовољства његовог Вукашина.
-Желим му да буде срећан, шта год да чини срећу за њега. Волео бих да буде вредан и поштен играч и човек. Породица је ту да буде потпора свему. Ми смо ту да обезбедимо мир, да нема страх од грешке. Сваки притисак је погрешан, а рад се исплати у једном тренутку, пре или касније, али се исплати неминовно.
Чланови породице желе, а млади Вукашин сања велике успехе, за сада у дресовима плаве и црвене боје. -Моје жеље су усмерене ка матичном клубу, сањам трофеј са Металопластиком, желим добар резултат овог лета са кадетском репрезентацијом, а дугорочно да будем део репрезентације која ће вратити наш рукомет у светски и европски врх.
Фото: РСС
