Професорка Милена Поповић Дреновац

Милена Поповић Дреновац рођена је у Шапцу, 19. маја 1934. године, као четврто дете врсног шабачког интелектуалца Живорада Жике Поповића. Још као девојчицу, због изузетне лепоте и грациозности, прозвали су је Ширлика по угледу на тада познату холивудску звезду, глумицу Ширли Темпл.

Имала је само седам година када је, са мајком Вуком, сестрама Драгом и Лолом и братом Микицом боравила у ћелији смрти у злогласном логору Бањица. Сигурне смрти спасла их је мајка Вука која је мудро искористила посету међународног Црвеног крста. Лекарима, који су били изненађени што затичу децу у логору, на немачком је рекла: “Ако је мој муж радио оно што му приписујете, он нека одговара, а не недужна деца и ја”. Захваљујући њеној упорности и одлучности, премештени су у ћелије које су контролисали фолксдојчери, одакле је било могуће, уз помоћ новца који су прикупили грађани Шапца, изаћи на слободу. Само што су се вратили, Вука је поново ухапшена, а деца су осам месеци провела код родбине.

Миленино рано детињство обележено је ратним траумама, погибијом оца, најстаријег брата и стрица. Младост у Женској гимназији и Музичкој школи, коју је памтила по лепом, завршена је раном удајом за новинара Николу Цветића. У браку је родила сина Горана, али није запоставила образовање.

Када смо писали о овој, по свему изузетној, жени у тексту под називом „Мирис дувана на очевим прстима“, поверила нам је да је медицина била њена љубав. Кад је требало да упише факултет, двоумећи се између медицине и француског језика, сањала је оца, који је био централна фигура њеног живота, како излази из Гимназије у белом мантилу, скида га и одлази са дневником низ улицу. Послушала га је и кренула његовим стопама, уписала француски језик на Филозофском факултету у Београду и завршила га у року.

Професионалну каријеру започела је у Основној школи “Перо Поповић Ага”, у којој је радила деветнаест година, најпре као наставница француског и енглеског језика, а потом као директор. Волела је да ради са младима, била је брижна, али правична. Волела је да уводи новине у школски рад, то јој је био „штимунг“. Такође, бавила се педагошким радом као ментор студентима француског језика, сарађивала са Институтом за стране језике и била рецензент уџбеника из француског језика. Радила је као аутор адаптираних лекција за радио емисије “Учимо француски”.

Вероватно би остала у школи до пензије да јој се, седамдесет и седме године, није указала прилика да, као саветник за школство Амбасаде СФРЈ, оде у Париз. Тамо је сарађивала са високим интелектуалцима широм света у радној групи за интеркултуризам, али је мандат прекинула након три године због мајчине болести. Када се вратила, запослила се као шеф одсека за стипендирање у Савезном заводу за међународну научну, просветно-културну и техничку сарадњу,. У том периоду објављивала је чланке у публикацијама у земљи и иностранству и учествовала у југословенском пројекту “Моја домовина СФРЈ”, као коаутор приручника за трећу књигу уџбеника.

За Борислава Бору Дреновца удала се деведесет шесте године и проживела са њим 20 година срећног брака. Познатог лингвисту, неприкосновеног ерудиту посвећеном науци о језику, неки су доживљавали као особењака, а она као благослов. Подсећао ју је на оца. Живели су у свом интелектуалном свету, „измештеном од политике и тривијалности, учили једно од другог и надопуњавали се“.

Још тада, у октобру 2017. године, када смо водили разговор за поменути текст у Гласу Подриња, рекла нам је да је све овоземаљске задатке позавршавала, да је оправдала место у породици и да нема никог на савести: „Моји унуци, Вукашин и Тамара, одрасли су и кренули својим путем. Мирно чекам одлазак“.

Отишла је шест година после свог Боре остављајући траг на свима који су је познавали као пример отмености и ретког споја лепоте, интелектуалности и доброте.
Сахрањена је 31. марта на Новом гробљу у Београду. Вечни спомен.