КЊИГЕ КОЈЕ НЕДОСТАЈУ У ИСТОРИЈСКИМ ЧИТАНКАМА
Постоје те посебне књиге које доживите као драгоценост. Још од првог њеног пасуса осећате да захтева да је пажљиво читате. Тада не издвајате време које треба да вас опусти, већ грабите оне тренутке у којима сте у стању да јој посветите помност над сваком реченицом. Осећате да је пред вама запис у времену, траг којим се утиснуло нечије сећање, потврда нечијег трајања, сведочење... Када се суочите са таквим штивом схватите да ваше читање тражи помност. Над таквом књигом морате бити обазриви.
Управо такав осећај ме пратио док сам читала књиге ’’Војникова бресква’’ и “Комад таина”, Драгана Филиповића. Осећала сам сву тежину времена о којем је писао и људских судбина којих се такао, а коју је изнедрила лакоћа његовог пера. Какав дар… Таква штива баш зато што су формом пријемчива, својом суштином се плету у низ порука. Написаних и ненаписаних. Остављених читаоцу да их наслути и препозна, да га замисле и наведу да потражи одговоре.
Све време пред очима су ми играле слике људи о којима је писао. Могла сам да чујем њихове гласове. Видела сам крајолике којима су пролазили. Попут филма у коме је сам читалац доведен у кадар и постао актер, помни сведок на страницама исписане историје. Књиге, попут ових, лекције су које често недостају у историским читанкама и без којих мозаик о времену иза нас остаје непотпун. Тек са оваквим записима, без обзира што су прошли кроз призму уметничког казивања И добили лични печат аутора, остају она најдрагоценија сведочења, зато што су поникла из народа.
Језик има посебну метрику у реченици, што им даје додатни шарм.
Снажна је симболика брескве у књизи. Дрво чија се сласт плода негде опрезно окуша. Као да је његова слаткоћа мамац чулима који не сме да заведе. Симболика његовог корена којим се везује за земљу, а која се натапа кишама од Бога, знојем сељака, крвљу њених ратника… Да ли је то порука да свака авлија иште по једну своју брескву? Да нам буде опомена пред очима, подсетник да ова земља, да би рађала, нема никога до нас самих? Да све што се рађа, мора стаблом да се утврди у корене. Тамо где је проклијало његово семе.
Посебно снажан утисак на мене оставила је прича ’’Живко’’ и порука да и највеће зло, попут оног које је стрефило Стевана Трифуновића, када је у једном дану сахранио сва три сина, понекад остави комадић невидљиве среће. Његова отворена душа није се предала злу. Она се и даље надала и биће дарована потомком. ’’ Опет ће у Трифуновићима бити живота’’. Тај живот понеће Живко, надовезаће се новим изданком на Стеваново стабло са којег је злотвор одсекао све три гране.
Испреплетане приче кроз ратове који су своје најстрашније зверске чељусти по неком правилу увек зјапиле над овим комадом земље и неба, додатно повлаче још једну паралелу. Много тога се понавља. Изнова се осећа тежина свих неправди народа чији је једини грех тај што је слободарски. Крај књиге “Војникова бресква” је посебно емотиван. Крај једне земље која је све збрајала и сабирала у љубави, одлази у мрак. Воз замиче у неке хладне пределе. Амира, лепа девојка, попут комадића наде, остала је негде на пола тог пута. Тињава светлост да још увек није све изгубљено. Само треба веровати…
Оплеменила ме ова књига. Надовезала се на оно што љубоморно чувам као највећу драгоценост времена у којем сам стасавала, а то је вера да се људи, ма колико били другачији од нас, баш по томе треба да се споје и воле. Хвала, Драгане, на овом, посебном осећају. Искрено се надам да ће Србија препознати колико вредан део себе, а и њега самог, само заборављеног, си јој поклонио на дар.
(Књижевница Јасенка Лаловић о књигама трилогије)