Инфо

14. јул 2022.14. јул 2022.
Фото: "Глас Подриња"

Фото: "Глас Подриња"

ИЗАШЛА ТРИЛОГИЈА „ВОЈНИКОВА БРЕСКВА“

Мисија дужа од пола века

У издању “Света књига“ из Београда, ових дана из штампе је изашла трилогија “Војникова бресква”, аутора Драгана С. Филиповића, новинара и књижевника из Шапца. У овом трокњижју на 406 страна, у тврдом повезу и тиражу од 500 примерака, Филиповић објављује 42 приповетке написане на основу истинитих догађаја из Првог, Дргог светског и Нашег рата и бомбардовања Србије. Претходно су приповетке објављене у збиркама прича „Војникова бресква“ (2003.), „Војникова бресква - друго допуњено издање“ (2017.), „Комад таина“ (2019.) и „Белег од бајонета“ (2021. године).

КЊИГЕ КОЈЕ НЕДОСТАЈУ У ИСТОРИЈСКИМ ЧИТАНКАМА
Постоје те посебне књиге које доживите као драгоценост. Још од првог њеног пасуса осећате да захтева да је пажљиво читате. Тада не издвајате време које треба да вас опусти, већ грабите оне тренутке у којима сте у стању да јој посветите помност над сваком реченицом. Осећате да је пред вама запис у времену, траг којим се утиснуло нечије сећање, потврда нечијег трајања, сведочење... Када се суочите са таквим штивом схватите да ваше читање тражи помност. Над таквом књигом морате бити обазриви.
Управо такав осећај ме пратио док сам читала књиге ’’Војникова бресква’’ и “Комад таина”, Драгана Филиповића. Осећала сам сву тежину времена о којем је писао и људских судбина којих се такао, а коју је изнедрила лакоћа његовог пера. Какав дар… Таква штива баш зато што су формом пријемчива, својом суштином се плету у низ порука. Написаних и ненаписаних. Остављених читаоцу да их наслути и препозна, да га замисле и наведу да потражи одговоре.
Све време пред очима су ми играле слике људи о којима је писао. Могла сам да чујем њихове гласове. Видела сам крајолике којима су пролазили. Попут филма у коме је сам читалац доведен у кадар и постао актер, помни сведок на страницама исписане историје. Књиге, попут ових, лекције су које често недостају у историским читанкама и без којих мозаик о времену иза нас остаје непотпун. Тек са оваквим записима, без обзира што су прошли кроз призму уметничког казивања И добили лични печат аутора, остају она најдрагоценија сведочења, зато што су поникла из народа.
Језик има посебну метрику у реченици, што им даје додатни шарм.
Снажна је симболика брескве у књизи. Дрво чија се сласт плода негде опрезно окуша. Као да је његова слаткоћа мамац чулима који не сме да заведе. Симболика његовог корена којим се везује за земљу, а која се натапа кишама од Бога, знојем сељака, крвљу њених ратника… Да ли је то порука да свака авлија иште по једну своју брескву? Да нам буде опомена пред очима, подсетник да ова земља, да би рађала, нема никога до нас самих? Да све што се рађа, мора стаблом да се утврди у корене. Тамо где је проклијало његово семе.
Посебно снажан утисак на мене оставила је прича ’’Живко’’ и порука да и највеће зло, попут оног које је стрефило Стевана Трифуновића, када је у једном дану сахранио сва три сина, понекад остави комадић невидљиве среће. Његова отворена душа није се предала злу. Она се и даље надала и биће дарована потомком. ’’ Опет ће у Трифуновићима бити живота’’. Тај живот понеће Живко, надовезаће се новим изданком на Стеваново стабло са којег је злотвор одсекао све три гране.
Испреплетане приче кроз ратове који су своје најстрашније зверске чељусти по неком правилу увек зјапиле над овим комадом земље и неба, додатно повлаче још једну паралелу. Много тога се понавља. Изнова се осећа тежина свих неправди народа чији је једини грех тај што је слободарски. Крај књиге “Војникова бресква” је посебно емотиван. Крај једне земље која је све збрајала и сабирала у љубави, одлази у мрак. Воз замиче у неке хладне пределе. Амира, лепа девојка, попут комадића наде, остала је негде на пола тог пута. Тињава светлост да још увек није све изгубљено. Само треба веровати…
Оплеменила ме ова књига. Надовезала се на оно што љубоморно чувам као највећу драгоценост времена у којем сам стасавала, а то је вера да се људи, ма колико били другачији од нас, баш по томе треба да се споје и воле. Хвала, Драгане, на овом, посебном осећају. Искрено се надам да ће Србија препознати колико вредан део себе, а и њега самог, само заборављеног, си јој поклонио на дар.
(Књижевница Јасенка Лаловић о књигама трилогије)


Прву причу „Војникова бресква“, по којој је насловљена и Трилогија, Драган С. Филиповић написао је као белешку, потом и као репортажу, у „Гласу Подриња“ 1971. године. Од тада је написао још сличних текстова у завичајном листу у коме је провео радни век, да би тема страдања, патњи, јунаштва и слободарства српског народа постала централни и суштински део његове књижевности.

Ни када је радио као новинар и заменик главног и одговорног уредника Радио Шапца, први уредник Телевизијског дописништва ТВ Београд, директор Радио – телевизије Шабац, и уредник и водитељ у програму Телевизије Београд , од 1976. до 1989. године, није престајао да се бави истраживањем и писањем приповедака са тематиком страдалништва народа овог краја, српског народа затираног у настојању хорди непријатељских војника да униште Србију и њено становништво.

Више од пола века посвећен је Драган С. Филиповић својој мисији, а књига, документ и литература, пред читаоцима је и временом.
М.Ф.

Најновији број

2. фебруар 2023.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa