Иван Глишић у антологији „Песници у популарној музици“
Вечни тренутак среће
Избор који обухвата више векова. Дела која су се нашла на носачима звука. Победник шифрованог конкурса. „Тренутак среће“ прославио Далибора Бруна. Опчила песма и Корнелија Ковача. Ускоро у антологијској цд колекцији суботичког фестивала
Уметничко дело је процес који обликује креативни део бића, у једном тренутку времена постане доступно јавности, међутим бит уникатног дела је та да пронађе пут који елиминише категорију времена, простора и постане део вечности, знано свакој генерацији. Стих као реч у покрету учинила је неке лиричаре, креаторе познатим, а некада је мелодија речи призивала ноте да обавију и учине још величанственијим. Брајан Епстај, менаџер Битлса је описујући ливерпулску четорку пријатељу средином шездесетих рекао како су изванредни, те да ће се слушати и 2000. године.
Неки песници су писали стихове за вокалне солисте и бендове, други нису ни слутили да ће једног дана и кроз нумере бити овековечено њихово дело, али све или бар већину, њих 270, издавачка кућа „Прометеј“ сабрала је у антологију „Песници у популарној музици“. Од Његоша до нових генерација изабрани су аутори чији стихови су остали на носачима звука. Обухваћен је целокупан простор бивше велике државе, а међу њима се нашао и Шапчанин Иван Глишић, песник, књижевник, просветни радник у пензији, музички зналац и хроничар протеклог времена. Из његовог опуса изабрана је песма „Тренутак среће“, једну од најзначајнијих у каријери Далибора Бруна.
Књигу је приредио Богомир Мијатовић, аутор чувене емисије „Рандеву са Музиком“, док је рецензент наш суграђанин Бошко Сувајџић, магистар књижевности, некада члан бенда „Хоризонти“. Свако од одабраних: Његош, Васко Попа, Лаза Костић, Мика Антић, Душко Трифуновић, Десанка Максимопвић, Љубомир Симовић... представљени су са неком од песама, уз навођење свих њихових дела која су се нашла на носачима звука.
Песма је настала крајем шестедесетих. Изабрана је као најбоља на шифрованом конкурсу „Поп експреса“ загребачког часописа и награђена је „Златном лиром“. Жири су чинили: Маја Перфиљева, Драго Бритвић и Никица Калогјер.
-Награда је била симболична, али су у Загребу представљени најбољи аутори када ме је Маја упознала са композитором Рајмондом Руићем. Њему су се стихови допали и компоновао је „Тренутак среће“ за Далибора Бруна.
Он се са овом нумером представио на Суботичком омладинском фестивалу у пратњи симфонијског оркестра којим је дириговао Корнелије Ковач. „Тренутак среће“ је опчинио Корнелија и одмах је ангажовао Бруна за ондашњу поставу „Корни групе“.
Глишић је убрзо постао члан СОКОЈ где се у том периоду улазило само на препоруку угледних песника и композитора. Њега су предложили управо Маја Перфиљева (текстописац многих песама сарајевских Индекса) и Драго Бритвић (аутор песме „Потражи ме у предграђу“) .
-У том тренутку је било у чланству десетак песника и тридесетак бендова и певача, био је ригорозан критеријум. Селекције данас нема, свако ко пише и компонује.
Песма није била на „лонгплејки“ са Фестивала 1969, јер је била предугачка. Трајала је осам минута, док су остале биле између минут и по и два минута. Ипак, Министарство кулуре је недавно одобрило средства за највеће мелодије са Фестивала које ће бити смештене на четири диска и ту ће бити места и за „Тренутак среће“.
Рајмонд Руић и Иван Глишић су наставили сарадњу која је касније донела још многе незаборавне песме: „Улица јоргована“ (Дарко Домијан), „Вече у луна парку (Јосипа Лисац, група Тајм), „Наћиће се неко ко ће да ме воли“ (Бети Ђорђевић) и тематска плоча „Пастир крај ватре“ (Дарко Домијан).
