Пицерија „Четворка“

У сећању на једну младост, пишући о Цепелину, неизбежно смо се сетили „Четворке“. Ко би је заборавио? Била је прва пицерија у Шапцу. Хит. Некима и друга кућа.

Пицерија „Четворка“ отворена је на јесен ‘81 године. У то време, није било не само пицерија, него и кафића, места где би се млади окупљали... Регистрована је као ћевабџиница, јер за њу није постојала одговарајућа шифра делатности у то време.

Евоцирајући успомене са Крстићима, сазнали смо да је било потребно више од четрдесет докумената да отворе пицерију. Мирољуб Крстић кога је цео Шабац звао Лале, био је власник и мозак операције. Остали су учествовали у, како бисмо данас рекли, породичном бизнису. Радила су његова два брата, Драган и Милутин кога сви знају под надимком Ћуран, као и супруга Марија.

Фото: "Глас Подриња"

- Мој покојни брат је био визионар, каже Ћуран. Дошао је на идеју да породичну кућу у улици Мике Митровића (данашња Краља Александра), претворимо у пицерију. И ми смо га послушали. Он је, некако, увек био у праву.

Питали смо се зашто баш пицерија. Да ли је постојала некаква породична веза са Италијом?
- Није, каже Марија, супруга покојног власника. Лале је често путовао у Трст и био је иноватор, набављач, организатор посла Њихов најстарији брат Драган, који је, нажалост такође покојни, био је врстан пекар. Лале га је водио по Србији да научи да прави тесто за пицу, које је специфично.

Фото: Приватна архива

ЛАЛЕ
„Лале је био продоран, напредних идеја. Инспекција је намеравала да нас затвори зато што продајемо алкохол, а што је у ћевабџиницама било забрањено. Он је поднео жалбу. Суд у Ваљеву донео је решење да је пиво храна и ми смо наставили да га продајемо, уз пицу. Он је истерао своје, као и увек. У Љубовији је, средином осамдесетих, отворио прву продавницу бижутерије. То је тада била новина. Тадашњи начелник Управе прихода рекао му је: „Мени то не треба“. А он му је одговорио: „Ја то не отварам због тебе, него због твоје жене“. Пар година смо радили тамо.“(Марија Крстић)
Брат: Лале је све легално радио, знао је људе, помагао им, волели су га и све је до краја истерао на поштен начин. Познавао је закон, све је имао у малом прсту.

Не само што је био БУМ у то време, него и простор за шабачку чивију и обиље анегдота које актери и данас памте. А посебно због конотације коју италијански специјалитет може да има на српском језику.

- Сећам се, када смо стамбени простор преруђивали у пословни, покојни ћале је рекао: „Каква пица? Како вас није срамота!“. А комшија пита: „Шта се то овде отвара?“ Он каже: „Не знам. Ево ти ове двојице па нек ти кажу.“

Било је много штосова од самог почетка. Гости су долазили и наручивали пицу са доста хлеба, или са салатом. За одабране, сталне муштерије, заиста се спремала туршија у бурету од сто литара.

Занимљиво је да се пица достављала из руке у руку, као и новац. Дванаест пица пекло за 5 до 6 минута, а напољу, на ивичњаку, два до два и по сата седело је хиљаду људи и чекало. Несртпљиви гости су, ’83, када је нападаo велики снег, дошли пре него што се отворила пицерија и направили огромног Снешка Белића.

Занимљиво је да су истога дана оба брата добила децу. Три дана нико ништа није плаћао, а пазар никада није био већи.

Сваког четвртка правила се масна погача од сто листова. Иако је била намењена женама у почетку, долазили су сви.

- Улазе њих тројица и кажу: „Три домаће“. А ми смо имали домаћу пицу. Ја кажем Зорици Попаји да спреми, они чекају и после неког времена питају: „Мајсторе, јел се то кува“? Ја кажем: „Ма јок, то се пече“. Онда питају: „Па јел немаш ону са црним чепом?“ Они су тражили три домаће ракије. А ми нисмо продавали алкохол, само пиво, уз пицу.

Ти сабирао и датуме
У „Четворки“ се знало – гости пуштају музику. И то са касета. „Елвис је био главни“, додаје Марија, а Ћуран каже да је Драган по цео дан пуштао песму „Била је тако лијепа“. Рекао сам му: „Хоће неки човек да купи касету“
- Како да купи, зашто?
- Па да је изгази, Драгане, да не слуша више. Промени касету.

Атмосфера у Четворки, Фото: Приватна архива

Пило се на црту. Кад „легне“ плата, а тада су плате биле другачије, дође Цица Главоња, сећа се Ћуран и каже Драгану: „Сабери.“
Када је сабрао и испоставио рачун, Цица ће шабачки: „Ти сабирао и датуме.“

- Занимљиво је било са гостима. У сталној поставци били су Граде Магарац, Цврка, Саша и Цица Главоња, Кеша, Мезеј, Чоков, Тома Лепак, Роске, браћа Вереш... Они су нон стоп били за шанком. Једном приликом је дошла наставница Рита, која се борила да јој синови не пију превише и не губе време у пицерији, ударила руком о шанк и рекла: „Пиво.“ Они су узвикнули: „Мааама..“. А она се обратила Мићи: „Молим да ме ваши гости не узнемиравају“, сећа се Марија.
Ништа није помагало. Једном приликом су се кладили колико ће пива да стане на шанк. Често се узимало на гајбе.

ТРАЖИО ОДЕЛО У ПИЦЕРИЈИ
Дошао човек да тражи одело у пицерији. Омашио „Етилен“.Одмах ам га прочитао. Пита:
- Мајсторе, где је моје одело?
- А где си ти три месеца?
- Нисам могао да дођем.
Гледа у плафон, не висе одела као у „Етилену“, ништа му није јасно.
- Шта је ово?, пита.
- Није ми ишао посао, отворио сам пицерију, кажем.
- Какву пицерију, хоћу моје одело.
На крају су му момци добацили где да иде, отишао и вратио се са оделом. Каже ми: „Ау мајсторе, ала си ти неки мангуп.“

„Четворка“ је као пицерија радила само три године. Већ ‘84 претворена је у билијар клуб, који је радио до 2006. Пред затварање радила је пуном паром. Продавало се триста пица дневно, куповало се на тоне шунке, шампињона (оних из Сенте, не из тегле)... Имали су осам замрзивача. Па, зашто је затоврена?

- Шабац је, бар из мог угла, специфичан. Чим су почели да се отварају кафићи, људе као да је неко премештао са једног на друго место. Прво Јокин Лав, Џокер, PL, Цепелин и тако редом, каже Марија која је родом из Војводине, из Сирига, у Бачкој. Одрасла је са Крстићевим сестрама од ујака. Њени родитељи и њихов ујак делили су двориште. Другачија су то времена била. Људи су били блискији, било је више љубави.

Лале и Марија у кухињи, Фото: Приватна архива

- Све сам их познавала осим Лала. А када сам њега упознала, све је већ било речено, на први поглед, на Видовдан 1980. То је био судбински сусрет. Невероватно је да је четрдести дан његове смрти пао баш на Видовдан.

Марија и Ћуран скоро углас причају о Лалу, са очигледним дивљењем и данас. Био је рођени лидер.

- Отворио је и први локал у коме су се играле видео игрице и флипери, код Точка, у Занатском центру. И то је била новотарија у то време, да се вашарске занимације преместе у локал. До тада то нико није радио.

Снешко од верних муштерија, Фото: Приватна архива

Воле што се о Четворки и данас прича, што је људи памте као једну од првина Шапца. Топлу. Када је била велика гужва, девојке би улазиле у кухињу да помогну и убрзају посао. Увек је било весело.

- Сећам се да су једном четворица Нигеријаца седела код нас у локалу и чекала другара из Суботице, који је оженио Српкињу. Кад је дошао, пришао ми је и на чистом српском рекао: „Мајсторе, јел можете да ми пустите: „Не куни ме, не ружи ме, мајко“ од Луиса. Ја пустим песму, они играју око стола.

Не само да се много младих упознало тамо, него су и многи бракови склопљени. Када би Металопластика освојила трофеј, прво мини Плаво вече било је у „Четворки“, потом у Хотелу.

Турнир у малом фудбалу
у организацији пицерије, Фото: Приватна архива

С обзиром да су оба брата, Ћуран и Лале, били фудбалери (играли су у „Мачви“), екипа „Четворке“ је организовала турнир у малом фудбалу. Лале је био спонзор, а сви играчи носили су дрес са бројем четири.

Традиција се наставља
Маријин и Лалов син Ђорђе наставио је традицију. Сви се слажу да је генетика чудо и да је „повукао“ на оца. Лале је први отворио пицерију, а Ђорђе кафић „Абу Даби“.

- Исто као што он не зна зашто Италија, тако и ја не знам зашто Абу Даби. Никада нисам ни слушао ни читао о Абу Дабију, а Уједињени Емирати нису били популарни код нас. Једино је мој другар тамо отишао да ради, од њега сам чуо приче које су ми биле занимљиве и тако је кренуло... Већ петнаест година радим без прекида, каже наследник и додаје да је први увео наргиле у Шапцу, које су биле популарне док се није појавио Инстаграм и Тик Ток..

ЗАШТО ЋУРАН
Када смо били први разред основне школе, одем код дрУга кога смо звали Пајке, а његовог старијег брата Пера Лобања. Кажу они: „Ми имамо надимке, а ти немаш. Како тебе да зовемо?“ Била је ту сличица Животињског царства залепљена на креденцу на којој је био ћуран. „Зваћемо те Ћуран“, повикали су углас. И тако је то остало.
Мој син је имао пет година, држао је у рукама штос сличица Животињског царства кад га је неко питао зна ли имена животиња. И он је набрајао: лав, тигар, препелица, врабац, тата (кад је наишао на ћурана) и наставио даље.

За Марију је био шок кафић са балдахинима, као некада пицерија. Али је умела, и када не разуме, да испрати најважније мушкарце у животу.

И поновило се, као са Етиленом, када су дошли у „Четворку“ да траже одело.

- Дошла је једна жена, месец дана после отварања и питала ме: „Да ли имате висећих делова за кухињу?“ Одговорио сам јој да није салон намештаја, него кафић, каже Ђорђе кроз смех и поручује да никада не би требало да се одрекнемо традиције и заборавимо ко смо.

И још нешто. И у „Абу Дабију“ гости су домаћи, као некада у „Четворки“.