ЏЕЛАТ СТАНА И СЕКИРА

Сведоци смо на сваком кораку свакодневних расправа о правцу којим даље треба ићи. Старо је брате старо, вели сеоски постари шерет, али и ово ново не вреди ни луле дувана. Па куда ићи поставља се питање а одговор нуди прича која следи. По њој, поштоваоци старих времена немају дилеме. Домаћин куће а тек најстарији од њих поштовали су се до несхватљивог у ово време. Истина је, љубила се чак и рука па чик да неко млађе генерације прође поред старине и притом не назове Бога. Млади опет уз смех веле да би то било препоручљиво у доба короне коју је опет тврде исти створила нека мудра старија глава.

Старије жене су биле углавном тихе и вредне а притом рађале и по туце деце. И гле чуда, сви би се у животу снашли, добро окућили и добро децу усмерили у даљи живот. У селу поред Саве и сада тече прича о џелат Стани. Старица мудре главе, оштроумна сељанка која је знала да преким путевима из Посавине стигне у свој родни крај тамо на граници са Босном. Носила је и у пртеној торби и на обрамици од пар сличних од црвених јабука до сланине и бројних гурманлука, јаја и ракије коју је сама пекла али и плетене чарапе да обрадује брата и старије. Имала пет ћери и три сина а у шали умела рећи да онај који се одреди за наследника зна и те како раскућити огњиште, као да је биран.

Оде тако она, једне прилике, а син у механи прода прастару магазу и мислећи да ће мајка остати пар дана договори се да дан касније купци дођу по њу. Како некада беше поранише купци у свитање са пар таљига по магазу. У зло доба ето и времешне џелат Стане. Нису се ни ћерамиде такли а она зграби секиру и одважно изусти: Ко само такне оде му глава. И би како је морало бити. Магаза оста да и дан данас чека млађе нараштаје. Многи ће рећи добро да је прошло то време. Присећали се нане Стане да је пред саму смрт плела и хеклала и притом крстила што младице не знају и не желе сазнати ништа од тога. А сад се опет на друштвеним мрежама све може наћи али од тога вајде нема. О џелат Стани ни речи.

Нове и генерације окупиране од шуме друштвених мрежа немају времена да га на чињенице троше, попут тамо неке џелат Стане

Недавно о славама сетише се у вашару таштине и подељености да некад беше обиље чељади и да је и бразда земље вредела нечије главе а сада је наследнике тешко пронаћи. Знање се исмева а рад куди па делује смешно да се коментарише како нема радника и недовољан је број високоучених и ко је то ко се овом замешетељству чуди. У присећањима има и свевремених мудрих завета попут оног о помодарству тражења нових пријатеља и то међу старим душманима...

Џелат Стана и истина по њој, показана секиром, колико год грубо звучала и те како је упутна у сад опустелим селима и од народованим градовима. У причи о уранку уз кафу, проседи вршњаци, подсећали да реч зна бити оштрија од секире и да би нам добродошле неке нове Стане, да села испуне породом и све поставе на своје место попут жутих дуња у прозору с јесени.

Нове и генерације окупиране од шуме друштвених мрежа немају времена да га на чињенице троше, попут тамо неке џелат Стане.