Шабац као инспирација

Након 18 година на шабачкој сцени игра се Ковачевићев комад „Лари Томпсон, трагедија једне младости“ и академик се вратио у театарску кућу у коју је први пут крочио као основац откривајући своју љубав према будућем позиву. Након гледања, изразио је задовољство што је управо шабачки ансамбл извео комад који је њему посебно драг, јер га везује за велике пријатеље, глумце Бору Тодоровића, Милену Дравић, Бату Стојковића.

-Ово је кућа у којој сам био први пут и јако ми је драго што ово позориште изводи један од комада који је мени на неки начин посебно драг јер ме везује за моје велике пријатеље, глумце Бору Тодоровића, Милену Дравић, Бату Стојковића. То смо ми урадили пре 30 и више година у Звездара театру. Писао сам је почетком деведесетих година, кад је била она општа криза и када је Бата Стојковић, кога сам поменуо, имао плату четири марке. Прича о човеку који одустаје да игра је била некаква иницијална идеја, а касније се то претворило у нешто сасвим друго- навео је Душан Ковачевић.

Поводом прве премијере рекли сте да своје комаде режирате јер постоји бојазан да публика не изађе из сале са истим осећањем какво сте ви имали када сте га писали. Да ли је та бојазан отклоњена након извођења шабачког ансамбла?
Ово је ново читање на један јако занимљив начин и сходно данашњем времену, ближе реализму. Тај комад сам писао половином деведесетих година у потпуно другим и политичким и историјским условима, током рата деведесетих година и то се одразило на целу причу. Данас је ово сећање на то време. Могу рећи да је Шабачко позориште уложило максималан труд заједно са редитељем и урадило једну занимљиву и узбудљиву представу која је сходна опет, данашњем времену. Јако добро су се снашли у тој трансформацији да из једног времена које је било потпуно другачије „пребаце“ у неко друго време и да то буде једна јако занимљива представа. Нисам најмеродавнији да причам о томе, причам из свог угла, као писац. Сећам се неких сцена које су врло сличне као оним у Звездара театру. Има овде неколико глумаца који су направили одличне улоге. Мислим да ће ово бити представа која ће се играти дуго и овде, а гостоваће и у Београду.

Фото: "Глас Подриња"

Комад говори о „мртвим“, а привидно живим људима који обављају те неке „мртве“ послове и било би јако опасно да их неко прoбуди из тог сна и укаже им на њихово стање. Колико су такви људи опасни за друштво данашњице?
То је прича о дефинисању привидно живих људи. Врло је релевантно шта је то и која је то дефиниција. Има много људи који су само привидно живи, а заправо, нити раде, као што се у представи прича, нити живе, нису ни живи, ни мртви, него су између те две опције. Сад, нажалост, са овим што се догађа у свету, са овим ратовима и свим осталим, јако је пуно људи који не знају да ли су живи или су мртви. Тако да је та прича коју сам писао пре 30 и више година одједном добила актуелност са овим данашњим чудима и ужасима. За мене је било изненађујуће да нешто што сам мислио да је крај, пошто је то био крај тих ратова, да их више неће бити, одједном их је више и одједном се свет налази у једној ситуацији која подсећа на неке почетке током 20. века.

Назив представе послужио је као нека игра речи којом желите да укажете да се заправо људи више баве туђим него својим животима, то им је некако успутно.
То је глобална прича о тзв. великој, универзалној цивилизацији. Сви смо ми једно велико село на планети. Уз помоћ технологије, култура је дошла до тог униформисања мишљења, живота и рада, и свега. С једне стране је то јако добро, с друге стране није најбоље, јер, једноставно се цео свет претвара у један начин живота, мишљења, говора, губи се индивидуалност, различитост цивилизација, људи, говора, језика, оно што је заправо основа нашег људског постојања.

У овој представи један осредњи глумац, чак, може се рећи, прилично лош, добија једну ноћ шансу да игра главну улогу и он ту шансу користи максимално. Односно, он злоупотребљава позориште, публику и то му је прва и вероватно последња улога, али је добио тих својих пет минута да буде неко ко заправо није. Таквих људи има пуно у животу, који су на погрешним местима и у погрешним улогама, заменили неке људе који су одустали из било којих разлога

Када представа не може да се игра, следи импровизација. Тако и ми, како сте својевремено рекли, сведочимо сталном одлагању живота. Колико смо се од тога одмакли са ове временске дистанце?
Ми имамо осећање стално да не радимо оно што би требало да радимо, него да играмо улоге неких других људи и да заправо, врло мало људи ради прави посао. У овој представи један осредњи глумац, чак, може се рећи, прилично лош, добија једну ноћ шансу да игра главну улогу и он ту шансу користи максимално. Односно, он злоупотребљава позориште, публику и то му је прва и вероватно последња улога, али је добио тих својих пет минута да буде неко ко заправо није. Таквих људи има пуно у животу, који су на погрешним местима и у погрешним улогама, заменили неке људе који су одустали из било којих разлога. Цела идеја је замена. Ако неко ко ваља неће из било ког разлога да игра, појавиће се неко ко ће доћи на његово место и одиграти његову улогу. То је у овој представи очигледно и добро препознато.

Имамо ту реченицу „Публика је светиња“. Колико сте се пута у животу и у искуству, кроз рад, водили тиме, јер за „тугу и жалост има времена, али у међувремену треба живети као да до несреће неће никад доћи“?
Врло често. Ова представа је симболична. Она се догађа у позоришту, али могла је да се догоди у некој фабрици, фирми, школи, било којој згради која је институционална. Догађа се у позоришту, јер ја живим у позоришту, познајем тај свет јако добро и знам тај привид живота, знам кад је добро, кад је лоше. Позориште је пролазило кроз своју историју као све куће кроз сјајне, велике успоне и кроз падове. Ово је једна симболична прича која је, нажалост, бескрајна. Оваквих сцена и догађаја ће бити у будућности. Има овде доста и стилизације, има нечега што је парафраза некаквих прича из романа или неких догађаја које смо гледали, читали, али, све у свему, једна честита, добра постава.

Има много људи који су само привидно живи, а заправо, нити раде, као што се у представи прича, нити живе, нису ни живи, ни мртви, него су између те две опције

Имате Кључ града, оставили сте овде и писаћу машину на којој сте стварали. Може ли Шабац да послужи као инспирација за неки нови комад?
Послужио је јако пуно у мом животу и у драмама, сећањима, причама, у многим књигама причама и драмама се помиње Шабац или сам о њему размишљао када сам писао, иако нисам помињао директно име града. Многе догађаје из детињства, из ране младости, сам преписивао сећајући се тога често. Овде се увек осећам као код куће. Посебно сам узбуђен увек кад дођем у Шабац, јер сам овде провео пуних 15 година. То је некакав тзв. приватни животни круг. У овом позоришту сам одгледао прву позоришну представу кад сам био ученик основне школе. То је била адаптација неког романа Бранка Ћопића. Од тог дана па до данас, ја сам проживео живот у позоришту, не знајући тад, кад сам дошао као ученик, да ће ми то бити животни позив. Шабац је град из кога сам кренуо, не у свет, него у живот. Променио сам неколико градова, путовао по свету, ја сам заправо у сећању остао везан за те ране дане, детињство и оно што човек у животу са тих неких седам, осам, десет година научи. Касније само надограђује, обогаћује то знање.