ДЕСЕТ ДЕЦЕНИЈА УНАЗАД

Своју животну стазу враћам за 88 година уназад. Било је то 1924. године. Имао сам седам година када су ме родитељи - свештеник отац Урош и мајка Јелена довели у Шабац. Иза себе оставио сам родно село Кривају и дошао у завичајни Шабац. Иако сам оставио Кривају, Криваја никад није оставила мене. И данас, после толико деценија свежа су сећања на зелена поља, родне воћњаке, винограде, шуму, реку Добраву, чесму иза цркве, камену школу, столара Адама и његову супругу Дару, ћурчију Илију, ковача Јову, школског послужитеља Чеду Гаћарића и неке људе из породица Гавриловић, Бајић, Димитријевић, Антонић. Посебна су сећања на традиционални преображенски вашар када се на велику пољану између школе и реке Добраве сјатило на хиљаде људи из суседних села, а занатлије поставили тезге са грнчаријом, дрвеним производима за кућне потребе, абаџије са сељачким оделима, произвођачи лицидерских колача и пуно шатри од дрвених стубова и лиснатог грања. Наравно народ је увесељавала циганска музика а омладина у народним ношњама играла је кола. И тако све до поноћи.
Ето, ова сећања чине да родна Криваја никад није напустила моје памћење у десетој деценији живота.
Из Криваје дошао сам у град. За дете од седам година велика промена. Уписали су ме у први разред Основне школе “Вук Караџић“, у истоименој улици где смо становали у малој приземној кући са три одељења. Сећам се до нас је становао обућар Стева звани Бећар, а преко пута угледна породица Кречковић-Гајић из које потичу чувени хармоникаш Ђока и фудбалер „Мачве“ Радушка Гајић.
Већ идуће, 1925. године уселили смо се у своју тек сазидану кућу. Градњу куће помогли су очеви парохијани. Сав потребан камен за темељ довукли су из каменолома у Церу, из Волујца камен за кречану, као и сву потребну грађу за кровну конструкцију (греде, рогове). То је била помоћ сељака, свом омиљеном вишегодишњем свештенику.