НАЈСТАРИЈИ НОВИНАР У СРБИЈИ

Рођен је 3. октобра 1917. године у Криваји на падинама Цера. Детињство је провео у Шапцу. Учитељску школу завршио је у Београду, учетељевао је у селима Подриња. Новинарством је почео да се бави 1944. године у шабачком листу „Глас Подриња“, у коме је провео више деценија као новинар, главни и одговорни уредник и директор. Био је стални дописник Тањуга из Тузле.
Добитник је многих новинарских признања, међу којима и Повеље за животно дело Савеза новинара Србије и Црне Горе, прве спомен““награде „Радован Драговић“ и награде Удружења стваралаца у култури Србије. Одликован је Орденом рада са златним венцем.
Витомир Бујишић објавио је 28 књига различитих литерарних жанрова. Био је члан Удружења новинара Србије, без прекида, пуних 70 година. Сахрањен је у петак 9. јануара у 13 часова на Новом гробљу.
Било је лако волети га.
Тешко ““ изгубити га...
Виту Бујишића
У ковчег с његовим земним остацима, син његов Власта положио је у Витине руке очево наливперо, наочаре и његову омиљену књигу „Мојим пријатељима“, двадесет четврту у низу од двадесет осам књига најстаријег новинара у Србији, једног од водећих наших интелектуалаца, „београдског а нашег“ Писца за Гиниса, Шапчанина, „дивног старца“, „дивоте од људског живота“, „човека благе нарави и светле душе“, „јединственог човека“, „писца од стотину лета“ који је остварио ону поруку Старог завета, упућену Марти ““ да живи због других људи“...
Витомир Бујишић је живео због своје породице и својих пријатеља.
Њих је привлачио себи, стискао их на груди ““ без резерве, без остатка ““ да их ветар живота не растури „низ долове“, стојећи усправан, стабилан и смео попут храстове стожине, бркље, тог причувишта, на коју су његови Поцерци вазда слагали дењкове сена и пасуља, пре дугих и неизвесних зима... У једној од таквих зима, на Божић 2015., отишао је ““ надам се у бољи свет, верујући да смо довољно „одрасли“, „оснажили се“, да ћемо даље моћи и сами...
Можемо ли!?
Ако смо кад и помишљали: „да је најпаметније одустати“, „да за све је касно“, „да не вреди труда“ ““ вреди истрајати, сву снагу своју заложити за права, вредности и достојанство човека, потрудити се да што одличније испоштујемо све оно што нам у виду препоруке и путоказа о знању и умењу долази од нашег духовног родитеља, нашег пријатеља, Витомира Вите Бујишића, изузетне личности шабачке и српске просвете и културе, коју је подједнако красило „херојство мача, херојство духа и херојство душе“.
Душа његова, небеска кантилена, непрестано ће ““ од овог Божића ““ изнад Шапца, Београда и Србије, исијавати своју племениту светлост на стазе и путеве којима ходе најодважнији међу нама, следбеници велике и богате културне прошлости „Малог Париза“ и Србије, људи које одликује стална тежња за напретком, известан духовни немир и радозналост, познавање људи, дух подухвата и ризика, природна бистрина и питомост ““ вредности и достојанства човека, грађанског поноса и храбрости.
Његовој породици, која заслужује једну засебну књигу о љубави ““ о њиховој бризи, помоћи и стрпљењу, да чика Витин живот учине нормалним у десетој деценији живота, који би многи могли пожелети ““ упућујем у име свих вас, у име „Малог Париза“, у име свих његових пријатеља, изразе дивљења и искреног саучешћа.
Нека је вечна слава и хвала Витомиру Вити Бујишићу!