КУПИ ПЕЧЕЊА ЈАРЕЋЕГ

Кад би се машти дало на вољу да људе и њихове судбине упоређује са судбинама догађаја и манифестација, онда би могли да створимо овакву представу: у оним далеким шездесетим годинама прошлог века рађао се Сабор трубача у Гучи. И док су ти први ентузијасти и заљубљеници у звук трубе у свом напору да створе нешто што ће се памтити, својом свирком дизали прашину са калдрме тада потпуно непознате српске варошице, скривене негде „богу иза ногу“, на другој, пак, страни, постојала је манифестација за коју су знали, не само тадашња Југославија, већ, богами и свет који је у ту земљу долазио или кроз њу пролазио.
Био је то Шабачки вашар.
Била је то фешта и догађај који је ушао у песме, у легенде, у анегдоте и препричавања. Сваког септембра, пред Малу Госпојину, стварао се неки вид колективне потребе да се оде у Шабац, да се посети то чудо од вароши на Сави, да се буде виђен на Вашару. На свадбарским весељима диљем ондашње земље, од Триглава до Ђевђелије распојасани гости тражили су од посусталих певаљки да им још једном „оддрмају“ чувено: „Хоћемо ли у Шабац на Вашар/ Да пијемо да се напијемо/ Хоћемо!“.
Значај ове општенародне заинтересованости схватали су и тадашњи медији, посебно „Радио Шабац“, који је тих година на својим таласима стварао медијску слику о Шапцу као о српском Нешвилу, али још више туристички посленици, који су користили сваку занимљвост у земљи да привуку госте. У проспектима тадашњих туристичких горостаса „Југотурса“, „Путника“ и других, међу другим садржајима богате понуде био је, разуме се и Шабачки вашар. Путници у авионима за Москву или Њујорк, могли су да се из туристичких каталога добро информишу, и речју и сликом, о овом необичном догађају, који у другој половини септембра доведе у Шабац стотине хиљада људи. Некад беше...