Инфо

Берза

  • aero 1.689 ▼ -0,06%
  • alfa 33.600 ▲ 0,28%
  • dinnpb 3.406 ▼ -2,41%
  • enhl 690 ⚫ 0,00%
  • hmbg 510 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.001 ▲ 0,02%
  • lsta 399 ▼ -0,25%
  • niis 679 ⚫ 0,00%
  • svrl 600 ⚫ 0,00%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • vzas 80 ⚫ 0,00%
(9. новембар 2017.)
11. НОВЕМБАР – ДАН ПРИМИРЈА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

СРЕЋАН ДАН ПРИМИРЈА

Још се Европом ширио мирис барута, још су крајолике некада дивне природе ружили ровови, а на месту градова, често живих музеја архитекстонских генијалности, визија које као да долазе са неке друге планете, стајала је гомила рушевина. Случајни пролазници би могли помислити како су набасали на огромно напуштено градилиште. Где је погледом господарила сива нијанса, душу је морила најтежа црна боја жалости. Новембар је протицао...
Вир Великог рата, највећег до сада, увлачио је у свој вртлог ужаса целу планету, посебно Европу и деловало је да коначно неко “свира крај”. У напуштеном железничком вагону на североистоку Француске крај места Компјен, 11. новембра 1918. године, последња сила поражене стране, Царевина Немачка (пре њих су Турска, Аустро – Угарска и Бугарска већ капитулирале), стављала је потпис на безусловну капитулацију. Тренутку званичног пораза умирућег царства коме су служили присуствовали су: адмирал Ернст Ванзелов, Алфред фон Обердорф (Министарство спољних послова) и генерал Делтоф фон Винтерфелдт предвођени Матиасом Ерзбергом. Трудли су се да сачувају војнички понос упркос поразу, али нису могли, у себи су носили осећај надмоћи, већ тражећи кривце за пораз, исход који није улазио у њихову свест и свет где су они велики, посебни, само својим постојањем. Кратак текст и у сваком реду болни доказ пораза, недостајао је само “аутограм” попут најтежег “ДА” на питање да ли сте изгубили рат? Коначну предају потписали су, гледајући понижено у папир заувек урезан у сећање, пред британским морнаричким официром, капетаном Џек Мериотом, адмиралима Џорџом Хоупом, сер Розлин Вемисом, односно представницима Француске маршалом Фердинандом Фохом и генералом Максимом Вејгандом. Примирје је ступило на снагу, славило се, Рат, највећи до тада, коначно је окончан. Заједничка слика на излазу из вагона требало је да забележи коначни тренутак једног конфликта, а испоставиће се да је овековечила само “отворену Пандорину кутију”. Ваљало је наздравити, поздравити мир, а уместо дизања чаше у име бољег сутра, “куцкало” се, у ствари, у инат оном сутра које није слутио нико, а које је долазило...
За више од 18 милиона војника и цивила рат је последње што памте, свет су напустили на сурови начин у суровом времену. Око 23 милиона становника грозне планете претрпело је повреде, а многима од њих живот је заувек измењен. Радовали су се јер је крај, али тек их је чекао повратак домовима и неизвесност можда гора и од ужаса коју су преживели. Нису знали ко и шта ће их дочекати, можда је јаук истинског бола чекао баш у родним местима где ће затећи разрушене домове, где ће их уместо живих најближих дочекати најстрашније информације које нису допрле до фронта. Тог 11. новембра само је завршено прво “изненађење” новог века. Факти кажу да је примирје с краја 1918. године, заменио Версајски мир наредне, но све је то суштински било само примирје, “климаво”, на “стакленим ногама”. Следиле су деценије културног успона, неко би рекао “златно доба Европе”, али истовремено су у срцу континета расле декадентне идеологије. Један аустријски каплар своје фрустрације желео је да лечи не бринући о било коме. Начин да забашури комплексе нашао је и један Италијан, лажни митови испрали су мозак цара на далеком истоку, а горе од свега је што су њихове болесне амбиције и лажи следили милиони. Ко је то очекивао 11.11.1918. године? Велики рат, свега 21 годину касније постаће само Први светски рат...
РАМОНДА – НАШ ФЕНИКС
Свој допринос тријумфу Антанте, уз страшну цену, дала је Краљевина Србија. Мала држава Балкана. На олтар победе положила је око 1.300.000 својих становника, трећину укупне популације, 60% мушког становништва. Савезници и непријатељи цењкали су се њеном територијом као неком робом на пијаци свих ратних година, а и коју године пре и после. Ипак, подвиг Србије памте објективни историчари широм света, застава се виори међу победничким на сваку годишњицу, а од 2012. године Дан примирја у Првом светском рату обележавамо као државни празник.
Симбол тог дана је је цвет Наталијина рамонда, названа по краљици Наталији. Ендемска биљка централног Балкана, карактеристична по томе што и када се осуши, тек нека кап воде потпуно је оживи, оживи попут Феникса. Краљевина је после победа на Церу и Колубари поклекла, непријатељ је окупирао њену територију, а војска и део цивила спас је потражио у повлачењу преко Албаније. Изгледало је да Србија нестаје, да се гаси, суши. Аустроугари и Бугари већ су расподелили територију, на зидове установа качили слике Краља/Цара Фрање Јозефа првог и Цара Фердинанда, али је ипак Србија оживела, преживела. Оживљавање је започело немилосрдним биткама на Кајмакчалану, месту где Рамонда расте. Изнад Рамонде, стоји други део симбола, црно-зелена трака, део ордена Албанске споменице.
Д. Б.

Најновији број

20. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa