11. NOVEMBAR – DAN PRIMIRJA U PRVOM SVETSKOM RATU
SREĆAN DAN PRIMIRJA
Još se Evropom širio miris baruta, još su krajolike nekada divne prirode ružili rovovi, a na mestu gradova, često živih muzeja arhitekstonskih genijalnosti, vizija koje kao da dolaze sa neke druge planete, stajala je gomila ruševina. Slučajni prolaznici bi mogli pomisliti kako su nabasali na ogromno napušteno gradilište. Gde je pogledom gospodarila siva nijansa, dušu je morila najteža crna boja žalosti. Novembar je proticao...
Vir Velikog rata, najvećeg do sada, uvlačio je u svoj vrtlog užasa celu planetu, posebno Evropu i delovalo je da konačno neko “svira kraj”. U napuštenom železničkom vagonu na severoistoku Francuske kraj mesta Kompjen, 11. novembra 1918. godine, poslednja sila poražene strane, Carevina Nemačka (pre njih su Turska, Austro – Ugarska i Bugarska već kapitulirale), stavljala je potpis na bezuslovnu kapitulaciju. Trenutku zvaničnog poraza umirućeg carstva kome su služili prisustvovali su: admiral Ernst Vanzelov, Alfred fon Oberdorf (Ministarstvo spoljnih poslova) i general Deltof fon Vinterfeldt predvođeni Matiasom Erzbergom. Trudli su se da sačuvaju vojnički ponos uprkos porazu, ali nisu mogli, u sebi su nosili osećaj nadmoći, već tražeći krivce za poraz, ishod koji nije ulazio u njihovu svest i svet gde su oni veliki, posebni, samo svojim postojanjem. Kratak tekst i u svakom redu bolni dokaz poraza, nedostajao je samo “autogram” poput najtežeg “DA” na pitanje da li ste izgubili rat? Konačnu predaju potpisali su, gledajući poniženo u papir zauvek urezan u sećanje, pred britanskim mornaričkim oficirom, kapetanom Džek Meriotom, admiralima Džordžom Houpom, ser Rozlin Vemisom, odnosno predstavnicima Francuske maršalom Ferdinandom Fohom i generalom Maksimom Vejgandom. Primirje je stupilo na snagu, slavilo se, Rat, najveći do tada, konačno je okončan. Zajednička slika na izlazu iz vagona trebalo je da zabeleži konačni trenutak jednog konflikta, a ispostaviće se da je ovekovečila samo “otvorenu Pandorinu kutiju”. Valjalo je nazdraviti, pozdraviti mir, a umesto dizanja čaše u ime boljeg sutra, “kuckalo” se, u stvari, u inat onom sutra koje nije slutio niko, a koje je dolazilo...
Za više od 18 miliona vojnika i civila rat je poslednje što pamte, svet su napustili na surovi način u surovom vremenu. Oko 23 miliona stanovnika grozne planete pretrpelo je povrede, a mnogima od njih život je zauvek izmenjen. Radovali su se jer je kraj, ali tek ih je čekao povratak domovima i neizvesnost možda gora i od užasa koju su preživeli. Nisu znali ko i šta će ih dočekati, možda je jauk istinskog bola čekao baš u rodnim mestima gde će zateći razrušene domove, gde će ih umesto živih najbližih dočekati najstrašnije informacije koje nisu doprle do fronta. Tog 11. novembra samo je završeno prvo “iznenađenje” novog veka. Fakti kažu da je primirje s kraja 1918. godine, zamenio Versajski mir naredne, no sve je to suštinski bilo samo primirje, “klimavo”, na “staklenim nogama”. Sledile su decenije kulturnog uspona, neko bi rekao “zlatno doba Evrope”, ali istovremeno su u srcu kontineta rasle dekadentne ideologije. Jedan austrijski kaplar svoje frustracije želeo je da leči ne brinući o bilo kome. Način da zabašuri komplekse našao je i jedan Italijan, lažni mitovi isprali su mozak cara na dalekom istoku, a gore od svega je što su njihove bolesne ambicije i laži sledili milioni. Ko je to očekivao 11.11.1918. godine? Veliki rat, svega 21 godinu kasnije postaće samo Prvi svetski rat...
RAMONDA – NAŠ FENIKS
Svoj doprinos trijumfu Antante, uz strašnu cenu, dala je Kraljevina Srbija. Mala država Balkana. Na oltar pobede položila je oko 1.300.000 svojih stanovnika, trećinu ukupne populacije, 60% muškog stanovništva. Saveznici i neprijatelji cenjkali su se njenom teritorijom kao nekom robom na pijaci svih ratnih godina, a i koju godine pre i posle. Ipak, podvig Srbije pamte objektivni istoričari širom sveta, zastava se viori među pobedničkim na svaku godišnjicu, a od 2012. godine Dan primirja u Prvom svetskom ratu obeležavamo kao državni praznik.
Simbol tog dana je je cvet Natalijina ramonda, nazvana po kraljici Nataliji. Endemska biljka centralnog Balkana, karakteristična po tome što i kada se osuši, tek neka kap vode potpuno je oživi, oživi poput Feniksa. Kraljevina je posle pobeda na Ceru i Kolubari poklekla, neprijatelj je okupirao njenu teritoriju, a vojska i deo civila spas je potražio u povlačenju preko Albanije. Izgledalo je da Srbija nestaje, da se gasi, suši. Austrougari i Bugari već su raspodelili teritoriju, na zidove ustanova kačili slike Kralja/Cara Franje Jozefa prvog i Cara Ferdinanda, ali je ipak Srbija oživela, preživela. Oživljavanje je započelo nemilosrdnim bitkama na Kajmakčalanu, mestu gde Ramonda raste. Iznad Ramonde, stoji drugi deo simbola, crno-zelena traka, deo ordena Albanske spomenice.
Vir Velikog rata, najvećeg do sada, uvlačio je u svoj vrtlog užasa celu planetu, posebno Evropu i delovalo je da konačno neko “svira kraj”. U napuštenom železničkom vagonu na severoistoku Francuske kraj mesta Kompjen, 11. novembra 1918. godine, poslednja sila poražene strane, Carevina Nemačka (pre njih su Turska, Austro – Ugarska i Bugarska već kapitulirale), stavljala je potpis na bezuslovnu kapitulaciju. Trenutku zvaničnog poraza umirućeg carstva kome su služili prisustvovali su: admiral Ernst Vanzelov, Alfred fon Oberdorf (Ministarstvo spoljnih poslova) i general Deltof fon Vinterfeldt predvođeni Matiasom Erzbergom. Trudli su se da sačuvaju vojnički ponos uprkos porazu, ali nisu mogli, u sebi su nosili osećaj nadmoći, već tražeći krivce za poraz, ishod koji nije ulazio u njihovu svest i svet gde su oni veliki, posebni, samo svojim postojanjem. Kratak tekst i u svakom redu bolni dokaz poraza, nedostajao je samo “autogram” poput najtežeg “DA” na pitanje da li ste izgubili rat? Konačnu predaju potpisali su, gledajući poniženo u papir zauvek urezan u sećanje, pred britanskim mornaričkim oficirom, kapetanom Džek Meriotom, admiralima Džordžom Houpom, ser Rozlin Vemisom, odnosno predstavnicima Francuske maršalom Ferdinandom Fohom i generalom Maksimom Vejgandom. Primirje je stupilo na snagu, slavilo se, Rat, najveći do tada, konačno je okončan. Zajednička slika na izlazu iz vagona trebalo je da zabeleži konačni trenutak jednog konflikta, a ispostaviće se da je ovekovečila samo “otvorenu Pandorinu kutiju”. Valjalo je nazdraviti, pozdraviti mir, a umesto dizanja čaše u ime boljeg sutra, “kuckalo” se, u stvari, u inat onom sutra koje nije slutio niko, a koje je dolazilo...
Za više od 18 miliona vojnika i civila rat je poslednje što pamte, svet su napustili na surovi način u surovom vremenu. Oko 23 miliona stanovnika grozne planete pretrpelo je povrede, a mnogima od njih život je zauvek izmenjen. Radovali su se jer je kraj, ali tek ih je čekao povratak domovima i neizvesnost možda gora i od užasa koju su preživeli. Nisu znali ko i šta će ih dočekati, možda je jauk istinskog bola čekao baš u rodnim mestima gde će zateći razrušene domove, gde će ih umesto živih najbližih dočekati najstrašnije informacije koje nisu doprle do fronta. Tog 11. novembra samo je završeno prvo “iznenađenje” novog veka. Fakti kažu da je primirje s kraja 1918. godine, zamenio Versajski mir naredne, no sve je to suštinski bilo samo primirje, “klimavo”, na “staklenim nogama”. Sledile su decenije kulturnog uspona, neko bi rekao “zlatno doba Evrope”, ali istovremeno su u srcu kontineta rasle dekadentne ideologije. Jedan austrijski kaplar svoje frustracije želeo je da leči ne brinući o bilo kome. Način da zabašuri komplekse našao je i jedan Italijan, lažni mitovi isprali su mozak cara na dalekom istoku, a gore od svega je što su njihove bolesne ambicije i laži sledili milioni. Ko je to očekivao 11.11.1918. godine? Veliki rat, svega 21 godinu kasnije postaće samo Prvi svetski rat...
Svoj doprinos trijumfu Antante, uz strašnu cenu, dala je Kraljevina Srbija. Mala država Balkana. Na oltar pobede položila je oko 1.300.000 svojih stanovnika, trećinu ukupne populacije, 60% muškog stanovništva. Saveznici i neprijatelji cenjkali su se njenom teritorijom kao nekom robom na pijaci svih ratnih godina, a i koju godine pre i posle. Ipak, podvig Srbije pamte objektivni istoričari širom sveta, zastava se viori među pobedničkim na svaku godišnjicu, a od 2012. godine Dan primirja u Prvom svetskom ratu obeležavamo kao državni praznik.
Simbol tog dana je je cvet Natalijina ramonda, nazvana po kraljici Nataliji. Endemska biljka centralnog Balkana, karakteristična po tome što i kada se osuši, tek neka kap vode potpuno je oživi, oživi poput Feniksa. Kraljevina je posle pobeda na Ceru i Kolubari poklekla, neprijatelj je okupirao njenu teritoriju, a vojska i deo civila spas je potražio u povlačenju preko Albanije. Izgledalo je da Srbija nestaje, da se gasi, suši. Austrougari i Bugari već su raspodelili teritoriju, na zidove ustanova kačili slike Kralja/Cara Franje Jozefa prvog i Cara Ferdinanda, ali je ipak Srbija oživela, preživela. Oživljavanje je započelo nemilosrdnim bitkama na Kajmakčalanu, mestu gde Ramonda raste. Iznad Ramonde, stoji drugi deo simbola, crno-zelena traka, deo ordena Albanske spomenice.
D. B.
Najnoviji broj
11. april 2024.
