Strogo čuvana tajna

Još od Titovih vremena, Železara Smederevo je bila predmet mnogih kontroverzi. Otkuda u Smederevu, kad osim plovnog Dunava i radnika, drugo ništa nema. Ni sirovine, ni velikih domaćih prerađivača i kupaca. Bilo je perioda, kad su se u Železari gajili šampinjoni, kao “dopunski” profitni centar. Svi se slažu da je jedino “zlatno doba” Železare bilo u vreme Ju Es Stila. Sve dok Ameri, zbog kraha cena crne metalurgije, usled SEKE (Svetske ekonomske krize), nisu ceo biznis prodali državi Srbiji za “jedan dolar”. I pre i posle toga su se pravile čelične trake, ali i gubici. Zato je početkom jula 2012. godine obustavljena proizvodnja iako je Železara imala 120 miliona evra obrnog kapitala, ali ne u novcu za nabavku sirovina, nego u poluproizvodima, finalnim proizvodima i potraživanjima od kupaca. Uzalud je menadžment fabrike ubeđivao vladu premijera Dačića i PPV-a Vučića, da je najgore kad fabrika ne radi jer troši 10 miliona dolara mesečno a ništa ne zarađuje, pa će za nekoliko meseci rasprodati sve zalihe i ostati bez ičega. Tek je posle 9 mseci, u maju 2013. godine, pokrenuta visoka peć. Zbog duge pauze i gubitka velikog dela tržišta prodaje i nabavke, Železara je opet pravila 10 miliona dolara mesečnog gubitka. Pa je na prvi pogled izgledalo, da “radio ne radio” gubitak je isti. Kad se „suptilnije“ sagleda, ipak je mnogo bolje da radi, jer se angažuju mnogobrojni poslovni partneri. Tako je Železara nekako preživljavala, dok je istovremeno tri puta neuspešno pokušavana prodaja. Kad je izgledalo da je Esmark najzad pravi kupac, iznenada je “puklo”. Nesuđeni kupci su od “odlične prilike” iznenada postali “kompanija non grata”. Kada je AV 27. februara 2014.godine, formirao novu vladu, odmah je za stanje u Železari optužio “bivše”. Naravno, mislio je na “žute”, iako su jedini pravi “bivši” bila njegova (Dačićeva) vlada, koja je trajala godinu i devet meseci, od čega je 9 meseci Visoka peć bila ugašena. Kao što rekosmo, zatekli su Železaru sa 120 miliona evra obrtnog kapitala (u raznim oblicima) iz koga su u periodu od devet meseci od prestanka proizvodnje (jul 2012) izmirene sve obaveze prema dobavljačima, javnim preduzećima i zaposlenima. Ostale su neizmirene obaveze prema Fondu za razvoj i Trezoru (one su 2016, u postupku prodaje imovine Železare Smederevo Hesteel-u 2016, otpisane). Dakle, vlada iz aprila 2014, kao ni ona iz jula 2012.godine, nije zatekla Železaru u nimalo lošijem stanju nego što ju je predala Hestilu. Čak obrnuto.
Posle “proterivanja” Esmarka, na velika vrata je najavljen profesionalni menadžment. Raspisan je tender, a posao je dobio nesuđeni ortak Esmarka, koji je navodno bio najviše zaslužan što su Amerikanci oterani. Premijer je slavodobitno obećao da nema više gubitaka, državnih subvencija, kredita Fonda za razvoj. Biće za sve, a ostaće nešto i državi. Šta se radilo u ovom periodu, “svi sve znaju i niko ništa ne zna”. Jednogodišnja etapa “profesionalnog menadžmenta”, ostade “strogo čuvana tajna”. Iako su premijer i drugi velikodostojnici, posle raskida ugovora, pretili istragama i tužbama. Državi ostali veliki dugovi i gubici, koji su se, verovatno, pretvoruili u profite „profesionaca“. Dokazali da znaju posao. Firma kojoj je dodeljeno “profesionalno upravljanje” kupovala sirovine od svojih firmi (čitaj – od same sebe), i prodavala gotove proizvode svojim firmama (samoj sebi). Uzme i na “ulazu” i na “izlazu”. Dobro upućeni tvrde da je to verovatno najgore poslovanje u istoriji Železare, kada su ostvareni najveći gubici. Daleko veći od gubitaka koji su nastajali od februara 2012. do marta 2015. godine, kada je Železaru vodio srpski menadžment, formiran i obučen u “zlatnom dobu” Ju Es Stila.
Zašto se onda sve brzo zaboravilo, iako su “stradali” budžet i građani Srbije. Kako i zašto se nije analiziralo, obzirom na gubitke koji su ostvareni od marta 2015. do jula 2016. godine, od oko 150 miliona dolara, šta je u poslovanju „profesionalnog menadžmenta“ bilo profesionalno, a šta višestruki sukob interesa. Najviše brine što se premijer (predsednik) nije nikako “oglasio”. Ako se već “ničega i nikoga ne boji”, što ne naredi da se napravi analiza i odmah zakaže vanrednu konferenciju za štampu. Još to može, nije zastarelo. Ako to ne uradi u dogledno vreme, ispada da se ipak “nekoga boji”, ili, ne daj Bože, nekoga štiti. Bumo videli.