DRAGAN ĐERMANOVIĆ IZ KOCELjEVE 90. PUT DOBROVOLjNI DAVALAC KRVI
HUMANISTA I FILANTROP
Na nedavno održanoj akciji dobrovoljnog davalaštva u Koceljevi i Draginju pedesetdevetogodišnji Dragan Đermanović iz Koceljeve krv je dao 90. put. Kako kaže, čovek na čoveka treba da se naslanja, te u vreme egoizma, ličnih i drugih interesa, želi da kao “mali čovek” pomogne svakome. Posebno ga motiviše činjenica da je njegova krvna grupa sa negativnim rezus faktorom neophodna mnogima.
Postao je dobrovoljni davalac pre 36 godina kada je kao vojnik u Zagrebu prvi put dao krv. Nakon dvogodišnje pauze usledilo je učešće u dobrovoljnim akcijama u kontinuitetu.
–Posle zaposlenja 1983. ušao sam intenzivnije u ovu priču zahvaljujući legendama Crvenog krsta, odnosno davalaštva krvi u Koceljevi a to su Stanićević Mihajlo, Tomić Dragoljub i Ilić Miroslav Ćifta. Oni su mi mnogo pomogli a kasnije pored Dragana Aškovića, Cece Panić i pokojne Zorice Marinković, ušao sam u priču društva davalaca krvi u Koceljevi gde sam jedno vreme bio potpredsednik, a kasnije i predsednik društva - priča Dragan.
Tvrdi da razlike u motivaciji između prvog i devedesetog puta nema i da je dovoljno da zna da je nekome pomogao, te da su mu brojke i puka statistika nevažni. Brojke se nameću, ali nisu suština. U akcijama planira da učestvuje aktivno dokle god ga zdravlje bude služilo i zakon dozvoljavao, a da li će uspeti da stigne do stotog davanja krvi manje mu je važno.
–Moja najveća sreća je da kažem da sam nasledio svog oca Zdravka koji je bio davalac krvi. Ali, još veća mi je sreća što se bez ikakvog nagovora u akcije uključio i moj sin Goran, koji je na akciji u Draginju na kojoj sam ja krv dao 90. put, on to učinio 16. U odluci da krv dam u Draginju a ne u Koceljevi istoga dana krije se simbolika. Naime, kada sam postao aktivni davalac pokušao sam da organizujem prvo davanje krvi u Draginju. I danas se sećam da se odazvalo osmoro ljudi. Sem toga, 40 godina sam živeo u ovom mestu i smatrao sam da je u redu da to učinim baš u Draginju - kaže Đermanović koji će u narednom periodu pokušati da učestvuje u akcijama u Vladimircima i na Ubu, jedinim okolnim mestima u kojima to do sada nije učinio.
Krv je do sada dao u 29 mesta među kojima su Zagreb, Jasenovac, Vukovar, Priština, Jagodina, Šabac, Loznica, Valjevo, Kraljevo, Osečina, Beograd, Banja Koviljača. Prisustvovao je osnivačkoj skupštini Asocijacije “Kosovski božur” koja je okupila društva iz 20-ak mesta iz Srbije.
–Nikada u životu ne možeš da znaš kome na ovaj način pomažeš ali znaš da pomažeš i to je najbitnije, jer svaki je čovek mio ma kakve vere bio. Danas je najteže biti čovek. Nije teško poturiti ruku i dati krv, ali treba odvojiti deo sebe. Ipak, posle toga ostaje osećaj da si nešto uradio, da si nekome pomogao. Ono što davaoci krvi rade jeste osećaj ljubavi prema čoveku - poručio je Dragan i dodao da mu je veoma drago što je u DDDK u Koceljevi koje će do kraja godine najverovatnije preći četiri odsto davalaca u odnosu na broj stanovnika, što znači da društvo ima kontinuitet i da insistira na poboljšanju rada.
Postao je dobrovoljni davalac pre 36 godina kada je kao vojnik u Zagrebu prvi put dao krv. Nakon dvogodišnje pauze usledilo je učešće u dobrovoljnim akcijama u kontinuitetu.
–Posle zaposlenja 1983. ušao sam intenzivnije u ovu priču zahvaljujući legendama Crvenog krsta, odnosno davalaštva krvi u Koceljevi a to su Stanićević Mihajlo, Tomić Dragoljub i Ilić Miroslav Ćifta. Oni su mi mnogo pomogli a kasnije pored Dragana Aškovića, Cece Panić i pokojne Zorice Marinković, ušao sam u priču društva davalaca krvi u Koceljevi gde sam jedno vreme bio potpredsednik, a kasnije i predsednik društva - priča Dragan.
Tvrdi da razlike u motivaciji između prvog i devedesetog puta nema i da je dovoljno da zna da je nekome pomogao, te da su mu brojke i puka statistika nevažni. Brojke se nameću, ali nisu suština. U akcijama planira da učestvuje aktivno dokle god ga zdravlje bude služilo i zakon dozvoljavao, a da li će uspeti da stigne do stotog davanja krvi manje mu je važno.
–Moja najveća sreća je da kažem da sam nasledio svog oca Zdravka koji je bio davalac krvi. Ali, još veća mi je sreća što se bez ikakvog nagovora u akcije uključio i moj sin Goran, koji je na akciji u Draginju na kojoj sam ja krv dao 90. put, on to učinio 16. U odluci da krv dam u Draginju a ne u Koceljevi istoga dana krije se simbolika. Naime, kada sam postao aktivni davalac pokušao sam da organizujem prvo davanje krvi u Draginju. I danas se sećam da se odazvalo osmoro ljudi. Sem toga, 40 godina sam živeo u ovom mestu i smatrao sam da je u redu da to učinim baš u Draginju - kaže Đermanović koji će u narednom periodu pokušati da učestvuje u akcijama u Vladimircima i na Ubu, jedinim okolnim mestima u kojima to do sada nije učinio.
Krv je do sada dao u 29 mesta među kojima su Zagreb, Jasenovac, Vukovar, Priština, Jagodina, Šabac, Loznica, Valjevo, Kraljevo, Osečina, Beograd, Banja Koviljača. Prisustvovao je osnivačkoj skupštini Asocijacije “Kosovski božur” koja je okupila društva iz 20-ak mesta iz Srbije.
–Nikada u životu ne možeš da znaš kome na ovaj način pomažeš ali znaš da pomažeš i to je najbitnije, jer svaki je čovek mio ma kakve vere bio. Danas je najteže biti čovek. Nije teško poturiti ruku i dati krv, ali treba odvojiti deo sebe. Ipak, posle toga ostaje osećaj da si nešto uradio, da si nekome pomogao. Ono što davaoci krvi rade jeste osećaj ljubavi prema čoveku - poručio je Dragan i dodao da mu je veoma drago što je u DDDK u Koceljevi koje će do kraja godine najverovatnije preći četiri odsto davalaca u odnosu na broj stanovnika, što znači da društvo ima kontinuitet i da insistira na poboljšanju rada.
V. Bošković
Najnoviji broj
18. april 2024.
