(4. januar 2018.)
RAZGOVOR SA ALEKSANDROM RAŠIĆEM

„Obruč“ radosti i žala

Ne morate biti pasionirani poklonik košarke da bi znali mnogo činjenica iz karijere nekadašnjeg reprezentativca, našeg Šapčanina, Aleksandra Rašića. Nastupao je u sedam država, doživljavao radosti za ceo život i trenutke koje će ga uvek moriti, ali sada na sve to gleda kao sportsko sazrevanje
Dobitnik prvog priznanja “Najboljeg sportiste Podrinja u dijaspori” u izboru vašeg i našeg lista, košarkaške dane provodi u Rumuniji (KK “Kluž”), gde ličnim iskustvom pomaže u izgradnji košarke našeg istočnog suseda. Prethodne sezone svojim poenima je doneo titulu i Kup timu za koji nastupa.
Rumuniju sportski poznajemo po fudbalu, ranije rukometu, no poslednjih godina naši kvalitetni treneri i igrači potpisuju ugovore sa košarkaškim, odbojkaškim i vaterpolo klubovima u ovoj zemlji.
- Teško je opisati popularnost sporta u Rumuniji. Bukvalno je svaki sportski objekat pun, ne samo u većim gradovima, nego i manjim mestima. Ima mnogo ljudi koji žele da ulože u sport, ne žale sredstva. U košarci su bukvalno od nule krenuli, a sada se već vidi napredak. Organizovali su jednu grupu na Evropskom prvenstvu, stalno organizuju trenerske seminare, dovode igrače i trenere iz Srbije i Litvanije kao nacija poznatih po košarkaškoj tradiciji. Posvećenost i ulaganja su velika što je odlična baza, rade sa planom i mislim da će kroz nekoliko godina to dati značajne rezultate.
U dosadašnjoj karijeri si promenio sedam država. Koliko je teško prilagođavanje na novi život, okruženje, nove ljude?
- Teže je kada imate porodicu jer su česte promene ipak nezgodne za decu. Lično nisam imao velikih problema u prilagođavanju bilo kojoj državi. Mesec, dva je više čudno i neobično, nego teško, posle se naviknete i svakodnevica ide svojim tokom. Rado se sećam Litvanije, Sijene, u Turskoj je bilo najlakše jer su nam mentaliteti slični, Rumunija mi je prijatno iznenađenje.
Iskustvo sportskog preseljaja imao si već kao dete kada si iz Šapca otišao u Železnik.
- To su najteži trenuci, teški za mene i za moje roditelje. Znao sam zbog čega idem, ali sam samo čekao vikend da dođem kući. Značila mi je pomoć oca koji je ubrzo našao angažman u Beogradu, te je bio blizu. Nije živeo samnom, ali kada god treba bio je na raspolaganju. Ipak, kada sam stekao drugove, upisao i srednju školu u Železniku, sve je bilo lakše. Ispostavilo se da je odlazak u FMP bio pravi potez, no, niskreno, ukoliko bih se ja našao u situaciji kao moji roditelji onda, ne znam kako bih postupio.
Koga od brojnih stručnjaka sa kojima si radio možeš da izdvojiš kao najvažnije u svojoj karijeri?
- Svaki ostavi važan delić u napretku, ali bih izdvojio najpre Vladu Vukoičića koji je radio sa nama u mlađim kategorijama FMP-a. U tim godinama se igrač gradi kao ličnost i kao košarkaš, sve posle je prilagođavanje stilovima, igri, a ono je moguće samo sa pravom osnovom kakvu sam dobio od Vlade. “Mega” je napravila sjajan potez što je mlađe kategorije poverila baš njemu. Uz Vukoičića, moram pomenuti i Dušana Dudu Ivkovića, bez koga je pitanje da li bih ikada obukao reprezentativni dres i da li bih ostvario taj san.
Više od dve decenije si posvećen košarci. Šta vidiš kao vrhunac karijere?
-Partizan i reprezentaciju. Tu sam doživeo i najlepše i najteže momente u sportskoj karijeri.
Nosio si dres Partizana u trenucima najvećih rezultata klupske košarke u ovom veku?
- Osvojili smo sve te sezone, a ma kako pretenciozno zvučalo, uveren sam da bi, da smo ostali na okupu i posle F4, bili ozbiljni kandidat za titulu Evrolige. Nije bilo tima koji je mogao da nas pobedi u Pioniru, apsolutno nije. Atmosferu i podršku koje su doneli pobede protiv neverovatno jake Bareslone, kasnijeg šampiona, potom u Areni protiv Makabija neću nikada zaboraviti. Naravno, zar može nestati iz sećanja finale protiv Cibone u Jadranskoj ligi?
U Partizanu ostaje i najveći klupski žal tvoje karijere?
- Svakako meč protiv Olimpijakosa u polufnalu u Parizu 2010. godine. Izgubili smo finale u poslednjoj sekundi, a potom sam imao šut za drugi produžetak koji nisam pogodio. Prošlo je skoro osam godina, a žalim isto kao i dan posle utakmice.
Tih godina je i reprezentacija započinjala povratak u vrh evropske i svetske košarke.
- Veliko i važno iskustvo u karijeri, a u hijerarhiji neostvarenih želja titule i medalje sa reprezentacijom su na vrhu. Bili smo sjajan tim predvođen neverovatnim trenerom Ivkovićem. Koliko i utakmicu protiv Olimpijakosa, toliko pamtim i polufinale protiv Turske 2010. na Svetskom prvenstvu, kada su nam sudije odnele finale. Mogli smo mnogo i u Sloveniji 2011. ali povrede su nas potpuno poremetile i rezultat je sticajem tih okolnosti bio ispod naših mogućnosti.
Svaki košarkaš nekada gleda u pravcu Amerike, NBA lige.
- Razmišljanje o NBA ligi sam završio u dečačkim snovima, kada smo svi zadivljeni potezima najvećih igrača sveta. Ipak, s godinama sam posmatrao analitički i video da ne bih fizički mogao da odgovorim tim izazovima, te sam brzo Ameriku sklonio iz planova, posvetivši se karijeri u Evropi. Nema žala za najjačom ligom jer nije bilo ni želje, ni realne mogućnosti da se oprobam tamo.
Koliko se profesionalni sportista preispituje tokom karijere?
- Da sam imao ovo iskustvo pre, recimo, deset godina, verovatno bih doneo neke drugačije odluke, ali verujem da je najvažnije za sportistu da se posveti sadašnjosti i trenutku. Sport je ljubav i posao. Potpisali ste ugovor, prihvatili obaveze i od tog trenutka samo se posvetite radu, trudeći se da u tome pronađete sve pozitivno što će vas nosti ka uspehu. Kada sam počeo tako da razmišljam, sve je bilo mnogo lakše.
Javlja li se nekada zasićenje treninzima, pripremama?
- Ima trenutaka kada je teško otići na trening, kada vas putovanja odvoje od najbližih, ali to je posao koji je naša odrednica, egzistencijalna baza. Jedan od razloga što je u Turskoj bilo sjajno je što smo imali jedan trening dnevno, a ostatak dana ste posvećeni onima koje najviše volite. To je teže kada imate dva treninga dnevno, no, opet kažem, sve je to deo posla koji smo izabrali.
Koliko čoveka menja porodica. Biti košarkaš momak i košarkaš suprug i otac nije isto.
- Novi vid zrelosti svakako. Dok ste sami, svesno ili ne, uglavnom razmišljate o svom komoditetu, a sa porodicom Vi nestajete u listi prioriteta, vaše potrebe i želje su na dnu, posvećeni ste deci, njihovim potrebama u skladu sa kojima organizujete dan, vreme, obaveze. Postajete drugi, bolji čovek.

D. Blagojević

Najnoviji broj

15. avgust 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa