BESEDA NA BADNjE VEČE PROTOĐAKONA DR LjUBOMIRA RANKOVIĆA
ROŽDESTVO U VITLEJEMU VELIKA JE TAJNA
„Djeva rodi danas nadsušno biće,
a zemlja podari pešter Nedostižniku.
Anđeli s pastirima poju mu u slavu,
mudraci od istoka dohode za zvezdom:
jer se, radi nas, rodi Mladenac,
bespočetni Bog pre svih vekova“.
Kakvoj to zvezdi peva hrišćanski Homer, sveti Roman Melod, u najlepšoj Božićnoj himni: DJEVA DNES?
Kakva se to zvezda uznosi, ove večeri, nad našom planetom i nad Srbijom? Uznosi se ista ona zvezda koja se, pre dvadeset vekova, ukazala nad Vitlejemom, da svake godine, u isti čas, pozove hrišćane da se raduju Roždestvu. Kao iskra sa badnjaka, zvezda se ukazala Josifu i Mariji da najavi otvaranje nebesa i silazak Spasa.
U krotkom „domu hleba” – tako se može prevesti ime Vitlejem, promisao Oca izabrala je dom najkrotkijih. Izabrala je ubogu pešteru i jasle stada, da na slami Sin Božji primi obličje čoveka i prihvati njegovu sudbinu. Poslan da tu tragičnu sudbinu, obeleženu istočnim grehom, iskupi i preobrazi, Sin Božji postao je Sin Čovečji.
Radi jedne nagrižene jabuke Bog ne silazi na zemlju. Čin ovaploćenja ima neuporedivo dublji i uzvišeniji smisao.
Taj čin, iznad svih činova, začet kao iskupljenje, postao je spasenje.
Roždestvo u Vitlejemu je velika tajna.
Tajna je i „nadsuštno” veličanstvena, a obznanila se bezazleno. Božji poredak saobrazio se sa čovekovom prirodom. Onaj koji je poslan da sažme vaseljenu stupio je u pojavni svet kao dete, čiji će prvi ljudski ležaj biti u jaslama uboge vitlejemske štale. Agnec se našao među jaganjcima. Bog je postao čovek, da bi čovek postao Bog.
Sin Božji kročio je poetski u ljudsku sudbinu. Začetak hrišćanstva, dirljivo bezazlen, deluje kao epska scena. Jevanđelje dolazi posle starozavetnih proroštava, kao što vedrina dolazi posle oluje. Blagost te svetlosti, rođene sa Roždestvom, nedokučiva je u mistici i neponovljiva u lirici.
Tako će, po rečima pesnika Jovana Dučića, u čistoti jedne ribarske i pastirske parabole, čovek pronaći najzad rešenje svoje sudbine i svoje mesto pod suncem.
Onaj čije će telo postati hleb nasušni, došao je praćen zvezdom kakvu dotle nije videlo ljudsko oko. Zvezda nije mogla da bude razumljiva ni zvezdarima. Nije se ukazala da tajnu roždestva rasklopi nego da je zapečati.
Možda se umom mogu doslutiti sve tajne osim jedne. A ta se tajna ne odgoneta, njoj se pristupa, sa verom. A ko nije u stanju da poveruje u neverovatno i nemogućno taj nije stvoren za veru i akciju i on je proklet.
Tajna Roždestva, dakle, nadmašuje snagu uma, prenebregava čovekovu želju za poznanjem, ali bodri veru i krepi emociju. Zvezdari i mudraci sa Istoka ugledali su zvezdu nad Novorođenim. A taj Novorođeni Mesija razrešio je čovekovu sudbinu i osmislio kratkoveko postojanje na zemlji.
Logos se ovaplotio u Hristu koji je lepotom svoje veličanstvene ličnosti, sa nekoliko propovedi, izvršio prelomni obrt u istoriji. Tamne a ozarene, štedljive na rečima a štedre smislom, te propovedi su zasnovale novo shvatanje života i sveta. Lepota hrišćanske legende leži u njenoj čistoti i naivnosti – dve lepote koje su, uostalom, nedeljive. Naivnost je, bez sumnje, privilegija izuzetnih duhova koji, ako nisu geniji da postanu velikim tvorcima, postaju velikim nesrećnicima.
Srpski narod, na svom hristonosnom putu, odvajkada je zagledan u jasle vitlejemske, kao što mi, u ovom času, gledamo pucketanje badnjaka pred drevnim hramom, usred najlepše porte. On je zagledan u kolevku Mladenca, ali i u kolevku novog čoveka hrišćanina, koji drugačije vidi sve, očima koje na oba sveta gledaju.
Toj istini u slavu, palimo večeras živo drvo za živoga Boga. Unosimo radost u srca, sreću u kuće, ljubav u narod, snagu u državu!
Na um mi, ovog trena, padaju stihovi Šantićeve „Pretpraznične večeri”:
„Sjutra je praznik. Svoju svjetlost meku
Kandilo baca i sobu mi zari.
Sam sam. Iz kuta bije sahat stari,
I gluhi časi neosjetno teku.
————————————————
Kao i tada, pred ikonom sjaji
Kandila svjetlost. Iz ikonostasa
Suh bršljan viri. Lako se talasa
Izmirne pramen i blagoslov taji”.
Evo stihova savršene diskrecije! Setni i patrijarhalni Mostarac, velom narodske mistike uzvisio je hrišćansku emociju i doživljaj Badnje večeri. Na krilu ove poetske čarolije, svima vama i vascelom srpskom narodu, okupljenom oko badnjaka diljem zemljinog šara, čestitam oganj, koji će iz tog znamen-žara, grejati večeras srca svih ljudi dobre volje.
Našem narodu želim da ustraje u hristolikom čovekoljublju. Neka posvedoči da je njegova ljubav jača od pohlepne i istrebne mržnje drugih, neka njegova svetlost bude jača od tuđeg mraka. Neka svoju raskrovljenu kuću – čije je ime sveta Srbija –sačuva i ukrovi! Neka pod njenim krilom bude dovoljno mesta, slobode i sunca, za sve i svakoga, kao što je odvajkada bilo.
Sa ovog zavetnog mesta, gde se pre tri decenije Srbija uspravila visoko do nebesa, želim da poručim našem narodu na Kosovu i Metohiji da smo uz njih. Naš Preosvećeni Vladika, Gospodin Lavrentije, 2018. godinu, proglasiće na Savindan – KOSOVSKOM GODINOM u Šabačkoj eparhiji. Organizovaćemo poklonička putovanja svetinjama Kosova i posete našem narodu u enklavama. Osnovaćemo humanitarnu organizaciju ARNO GUJON, koja će prikupljati pomoć za decu i omladinu na okupiranom Kosovu i Metohiji.
Nema predaje, nema podele, nema priznanja, ni pod kojim vidom, niti u bilo kakvoj uvijenoj formi. Bićemo uz svoj stradalni narod i državu, molitveno i duhovno. Nećemo rat, nećemo sukobe, nećemo pogibije!!! Pod srpskim kosovometohijskim plavim nebom ima dovoljno mesta za sve narode koji tu vekovima žive. Širićemo ljubav, snažiti nadu, jačati veru u oslobođenje i povratak u naš okupirani srpski Jerusalim.
U pamet se, Gospodo Albanci! Nema naroda na svetu, koji vam je fizički i duševno bliži od Srba. Sila otme zemlju i gradove. Ali, kao narodu, čvrstog plemenskog morala i bese, poznato vam je, da je oteto prokleto, a da, po zakonu večne Božanske i ljudske pravde, oteto uvek bude vraćeno: Milom ili silom! Kolo sreće, začas se okrene, i ničija ne dogori do zore! Zato, znajte i svojoj deci kazujte: Nikad se nećemo odreći svoga Kosova! Nikad! Za deset, za pedeset, za pet stotina godina, oslobodićemo svoju zemlju i vratiti se, kao veliki jevrejski narod svom Jerusalimu: Kad – tad!
Upamtite: Kad tad!!!
Naposletku, dok po drevnom običaju, večeras grančicom badnjaka čaramo vatru, poželimo da cela Srbija bude Vitlejem. Dom hleba, svetla i sveta peštera života, lepote i radosti, a ne pusta zvekara strašilnih aveti i akrepa, od koje svi okreću glavu, a njena deca i omladina beže od nje i iz nje.
Ovde pred ovom crkvom, baš gde mi sad stojimo, početkom novembra 1918. kada je poslednji neprijateljski vojnik proteran iz našeg grada i Srbije, umorni ratnik i pesnik Milosav Jelić, posle albanske Golgote, izgnanstva i višegodišnjeg stranstvovanja, spustio se na grumen zida od srušenog tornja da predahne, i na kolenu, mastiljavom olovkom na fišeku municije, zapisao dirljive stihove herojskog ponosa, kojima večeras, kao biblijskim psalmom, završavam ovo slovo, čestitajući vam navečerje velikog praznika:
“Znamo sada što pričahu davno:
Da u svetu nije našeg neba,
Duše, srca, pesama i hleba,
Nit junaštvo naše starostavno;
Zlo oranje, gora ratna hajka,
Svuda pođi, svome domu dođi,
Kraj nevoljnog oholo ne prođi,
Nema brata dok ne rodi majka,
Ništa nije lepše od Srbije!”
Na Božić biće služene tri liturgije: ponoćna, jutarnja u pet i arhijerejska u devet.
Pripremila: M. Filipović
Najnoviji broj
18. april 2024.
