Krivina u ogledalu
Pravda za Pink, Hepi, Informer...
Podigla se kuka i motika u proteklih nekoliko dana na odluku drugoplasiranog sa gradskih izbora u Beogradu Dragana Đilasa da se liši prisustva televizija Pink, Hepi, Studio B i redakcija Informera, Srpskog telegrafa i Aloa.
Moram odmah na početku da kažem da je i mene ova priča malo raspolutila. Kao novinar, teško mi je da razumem bilo kakve granice, barijere, ograničenja sa bilo koje adrese da dolaze. Isto tako, kao novinar, teško mi je da na pojedince gledam kao na kolege kada rade to što rade. Ajde da se podsetimo nekoliko detalja koji mogu da ilustruju ovu tvrdnju.
Setimo se jednog od najdrastičnijeg primera – Olivera Ivanovića. Taj Pink je u svojoj produkciji, ne znamo da li je i ideja bila njihova, napravila i emitovala skandalozan spot protiv pokojnog Olivera. Nazvala ga stranim plaćenikom, izdajicom i saradnikom „šiptarskog režima u Prištini“. Relativizovali su, takođe, nekoliko paljenja Oliverovih automobila, kao i ubistvo njegovog kuma. Niko se nije pobunio. Ćutali su sa sagnutom glavom i učestvovali u nečemu od čega teško šta može da bude prljavije. A, onda je, dva i po meseca kasnije, Oliver ubijen mučki i sa leđa. Televizija Pink se prva svrstala u red branitelja lika i dela pokojnog Olivera. Iz sveg glasa je u svojim programima omalovažavala opoziciju koja se drznula da pita kako je moguće da ga oni sada brane, a direktno su mu crtali metu na čelu. Nijednog trenutka nisu odgovorili na tu činjenicu. Neki drugi umesto njega rekli su da je to bilo u kampanji, a u kampanji je sve dozvoljeno.
Drugi slučaj je, na sreću, benigni. Bejaše oni izbori krajem godine u Pećincima. Neki lokalni SNS moćnik je uleteo u dvorište objekta u kojem je organizovano glasanje, nasrnuo na člana Demokratske stranke koji je snimao telefonom šta se dešavalo, oteo mu taj isti telefon, a onda ga bacio. Nekoliko minuta kasnije, taj isti nasilnik se pojavio u programu TV Pink i svih ostalih Vučićavizija, i pričao kako su ga aktivisti DS napali, tukli, povredili.
Dragi prijatelji, to nije novinarstvo, to je podaništvo i propaganda kojoj je temelje tridesetih godina prošlog veka uradio jedan mali čovek po imenu Josef Gebels. Ono što su Đilas i ekipa doživeli od tih medija, to je posebna priča. Ja bih ih samo jedno pitao. Ako su toliki lopovi, ako su se toliko nakrali, zašto su još na slobodi? To pitanje nikako da čuju istovetni gosti i sagovornici ovih medija, i isto tako, nikako da daju taj odgovor bez da ih neko i pita. I možda još jedno potpitanje – kako ih zanima druga strana? Ja se ubih da dođem do sagovornika iz redova SNS, ali oni neće da pričaju, biraju novinare, pardon promotere.
Ajde da se svi zapitamo, kako da se borimo protiv toga? Teško, znam. Ali nekako moramo, jer šta god da se desi ima u Srbiji ljudi koji to ne mogu da shvate, prihvate i povinuju se. Šta ćemo sa nama? Koliko god delovao radikalan potez Đilasa, on je, na kraju krajeva, neophodan.
Moram odmah na početku da kažem da je i mene ova priča malo raspolutila. Kao novinar, teško mi je da razumem bilo kakve granice, barijere, ograničenja sa bilo koje adrese da dolaze. Isto tako, kao novinar, teško mi je da na pojedince gledam kao na kolege kada rade to što rade. Ajde da se podsetimo nekoliko detalja koji mogu da ilustruju ovu tvrdnju.
Setimo se jednog od najdrastičnijeg primera – Olivera Ivanovića. Taj Pink je u svojoj produkciji, ne znamo da li je i ideja bila njihova, napravila i emitovala skandalozan spot protiv pokojnog Olivera. Nazvala ga stranim plaćenikom, izdajicom i saradnikom „šiptarskog režima u Prištini“. Relativizovali su, takođe, nekoliko paljenja Oliverovih automobila, kao i ubistvo njegovog kuma. Niko se nije pobunio. Ćutali su sa sagnutom glavom i učestvovali u nečemu od čega teško šta može da bude prljavije. A, onda je, dva i po meseca kasnije, Oliver ubijen mučki i sa leđa. Televizija Pink se prva svrstala u red branitelja lika i dela pokojnog Olivera. Iz sveg glasa je u svojim programima omalovažavala opoziciju koja se drznula da pita kako je moguće da ga oni sada brane, a direktno su mu crtali metu na čelu. Nijednog trenutka nisu odgovorili na tu činjenicu. Neki drugi umesto njega rekli su da je to bilo u kampanji, a u kampanji je sve dozvoljeno.
Drugi slučaj je, na sreću, benigni. Bejaše oni izbori krajem godine u Pećincima. Neki lokalni SNS moćnik je uleteo u dvorište objekta u kojem je organizovano glasanje, nasrnuo na člana Demokratske stranke koji je snimao telefonom šta se dešavalo, oteo mu taj isti telefon, a onda ga bacio. Nekoliko minuta kasnije, taj isti nasilnik se pojavio u programu TV Pink i svih ostalih Vučićavizija, i pričao kako su ga aktivisti DS napali, tukli, povredili.
Dragi prijatelji, to nije novinarstvo, to je podaništvo i propaganda kojoj je temelje tridesetih godina prošlog veka uradio jedan mali čovek po imenu Josef Gebels. Ono što su Đilas i ekipa doživeli od tih medija, to je posebna priča. Ja bih ih samo jedno pitao. Ako su toliki lopovi, ako su se toliko nakrali, zašto su još na slobodi? To pitanje nikako da čuju istovetni gosti i sagovornici ovih medija, i isto tako, nikako da daju taj odgovor bez da ih neko i pita. I možda još jedno potpitanje – kako ih zanima druga strana? Ja se ubih da dođem do sagovornika iz redova SNS, ali oni neće da pričaju, biraju novinare, pardon promotere.
Ajde da se svi zapitamo, kako da se borimo protiv toga? Teško, znam. Ali nekako moramo, jer šta god da se desi ima u Srbiji ljudi koji to ne mogu da shvate, prihvate i povinuju se. Šta ćemo sa nama? Koliko god delovao radikalan potez Đilasa, on je, na kraju krajeva, neophodan.
Nenad Kulačin
Najnoviji broj
18. april 2024.
