JOŠ ĆEMO SE RADOVATI

Tek je seo u školsku klupu, a radost “jurcanja za loptom” sa vršnjacima poželeo je da upotpuni i treningom, utakmicama. Znao je pogled sa tribine stadiona Mačve, poželeo je i iskustvo sa terena.
- Imao sam sedam godina kada sam otišao na prvi trening, kod trenera Medlea. Fudbal sam već toliko voleo da mi nijedan deo trenignga nije bio nezanimljiv, te se nikada nisam ni preispitivao da li sam napravio dobar izbor sporta. Posle tri godine u Mačvi otišao sam u POFK “Letnjikovac” kod Zorana Lole Mihailovića – seća se svojih početaka Igor Ristivojević – Rista, Rile, Riči, Ričmond.
Vratio se u omladinsku selekciju Mačve, kod ondašnjeg trenera Dragoslava Kola Kostića, no pre toga se dve godine kalio u jednoj od najpoznatijih škola fudbala u Srbiji.
- Posle “Letnjikovca” sam trenirao u čuvenoj školi fudbala FK “Obrenovac 1905” kod Miodraga Arsovića – Arse. Iz te škole su potekli ranije Jestrović, Ivan Obradović, Ivan Radovanović, a imao sam prilike da treniram u grupi sa Nemanjom Matićem, Raćom Petrovićem, Ristom Ristovićem, ogromno iskustvo za mene, naročito u godinama kada se već pokazuje ko ima kvalitet za profesionalni fudbal.
Seniorski debi ipak nije imao u Mačvi, već je posle omladinske selekcije najvećeg kluba regiona, karijeru nastavio u “Jedinstvu” iz Vladimiraca. Baš u plavo – belom dresu se dogodio važan susret koji ga je vatio kući.
- Igrali smo dobro, došli do zonskog ranga tokom te dve sezone. Više ne znam da li je to bila prijateljska ili neka kup utakmica protiv Mačve. Odigrao sam jako dobro i odmah je trener Slobodan Milinković poželeo da dođem u klub. Naravno, nije nikada bila upitna moja želja i brzo smo se dogovorili.
Godine 2008. vratio se u klub gde je počeo, stavio se na raspolaganje treneru Milinkoviću kojeg smatra verovatno najznačajnijim u karijeri.
- Svaki šef je ostavio neki trag, od svakog sam naučio nešto što i danas primenjujem, ali je Milinković mene tehnički, taktički oblikovao, našao poziciju. Došao sam kao levi spoljni igrač, bek ili krilo, a on je video mene u tandemu sa Nenadom Đukanovićem. Igrao bih gde god mi kaže trener, ali sam se i ja najbolje osećao kao štoper. I danas kada se vidimo, popularni Sloba Mrc mi kaže “ja sam od tebe napravio štopera”, uvek uz osmeh.
Debitovao je protiv “Krušika”, dok je prvi gol u Mačvi istovremeno jedan od najlepših i izuzetno značajnih u karijeri.
- Igrali smo protiv Kostolca 2010. godine, finiš prvenstva, borba sa “Radnički” iz Kragujevca za Prvu ligu. Nije nas htelo u toj utakmici, bilo je još pet minuta do kraja kada nam je dosuđen slobodan udarac na oko 25 metara od gola. Znao sam kako želim da šutnem i sve se poklopilo. Pobedili smo 1:0, ostali u trci, ali na kraju, nažalost nismo uspeli.
Bila je to samo jedna, u nizu, ne baš uspešnih sezona tavorenja kluba u trećem rangu.
- Mnogo je teških trenutaka, razočarenja, poraza, gledanja kako manji timovi od Mačve slave pobede, ulaske u viši rang. Najteže je bilo nama koji smo odavde, koji smo odrastali uz Mačvu, nama je ona više od kluba. Sada je lako setiti se svega, jer smo dočekali velike dane. Nisam ni sanjao da ćemo tako brzo stići do Super lige, naročito posle brzog ispadanja iz Prve 2015. godine, ali sam nekako uvek imao osećaj da možemo ostvariti nešto vredno pažnje. Da nisam, sigurno bih otišao negde, možda i prekinuo karijeru, no tinjalo je u meni da će se trud jednom vratiti.
Letargija i apatija su zahvatili igrače posle pomenutog neuspeha. U ekipi je ostalo svega 15, 16 fudbalera, no dolazak Predraga Rogana je sve preokrenuo.
- Kada govorim o najvažnijim trenerima u karijeri, uvek moram da tu svrstam Rogana i Aničića. Rogan je doveo dobra pojačanja, nas psihički podigao, ubedio nas da možemo. Počeli smo osrednje imali kikseve, a onda se dogodila ključna utakmica. Po hladnom vremenu i kiši smo pobedili “Smederevo” 1:0, smanjili zaostatak na tri boda, vratili se u trku, videli da imamo snage za najviši cilj. Pristigli su igrači koji su i danas prvotimci: Lazarević, Obrovac, Jeremić, Gemović, Jovanović. Proleće je moralo biti naše.
U drugoligaškim bitkama sećanja krase dva duela protiv Zemuna.
- Pred prvu utakmicu, u gostima, pričao sam sa kapitenom Pejovićem i složili smo se da, ako pobedimo, možemo sve već te sezone. Oni su imali status prvih favorita za titulu, jak tim, trenera Bekvalca, ali smo mi odigrali perfektno, pobedili 3:1 i započeli strašan niz. Kada su Zemunci stigli u Šabac mi smo već bili jesenji šampioni, Super liga je bila blizu, a opet daleko, tek je počinjalo proleće. Iste snove smo imali i mi i oni. Primili smo gol posle kontranapada, ali nismo izgubili veru i napravili smo preokret, eksplozija radost, stadiona, shvatili smo da smo ekipa za velika dela. Gde je stao Rogan, nastavio je Aničić.
Kada obuče crveno – crne boje srce lupa drugačije, vodi do pobeda, ali nekada ono prevlada razum u pogrešnom smeru, te se naprave skupe greške.
- Posle nekoliko nerešenih rezultata, stigle su Odžake u Šabac. Nadigrali smo ih, no gol nas nije hteo. Na kraju utakmice sam osetio strašan pritisak negativne energije, hteo sam da udarim u štok vrata, no glupi postupci zaslužuju kaznu. Promašio sam, ruka je prošla kroz staklo i bile su neophodne dve operacije. Srećom, sve je prošlo dobro, sada je prošlost, klub mi je mnogo pomogao u tom periodu, te imam i taj motiv da zalaganjem i požrtvovanjem vratim “mojoj” Mačvi.
Od povratka u klub bilo je nekoliko opcija i za odlazak.
-Jesu postojale ponude, ali sam ostao i ne žalim. Ukoliko budem odlazio, biće to u neki od velikih klubova ili inostranstvo, dakle ne bilo gde, a preduslov svega je da i klub i ja imamo koristi od transfera, prvo to. Bio sam na probi u Nemačkoj (“Borusija” Fulda) pre nekoliko godina. To je amaterski rang, kvalitetna liga, no tu fudbal nije primaran, već treninzi tri puta nedeljno, posao, a onda sam imao opciju za posao i u Šapcu, te nisam video neku korist od takve ponude i vratio sam se. Pokazalo je vreme da nisam pogrešio.
Posle istorijskih godina usledio je verovatno i najveći “skalp” u klupskoj istoriji. U Kupu, u Šapcu “pala” je Zvezda.
- Trenutak karijere. Još dok sam gledao, sa zapada, ispod lipe Rad i Novi Pazar u Prvoj ligi Srbije maštao sam o velikim utakmicama na našem stadionu, pred punim tribinama. Onda je smeo san bio meč protiv najvećih čak i da se gleda iz publike, a kamoli da se odigra. Uspeli smo sve. Nadljudskom borbenošću izvojevali i trijumf na penale. To će se zauvek pamtiti, do detalja, prepričavati, a sećanja će i mene dugo grejati.
Klub, ističe Ristivojević, ima pravac, smer i samo je važno da istraje na tom putu.
-Važno je da opstanemo ove sezone, a u bliskoj budućnosti “Mačva” može i među pet, šest najboljih u Srbiji. Verujem da možemo ciljati Kup trofej i verovati u neku evropsku utakmicu. Tek će zlato stići na stranice naše istorije. Već sada su nam okosnica tima igrači ponikli u Mačvi: Jerema, Obrovac, Adam, Gavra, Gema, Džoni, Jevta, tu je i Brana Marković, uz Peju i mene i mislim da je to pravi put, uz naravno pojačanja, dobre igrače i dobre ljude kakve imamo sada – uveren je u dane slave Igor Ristivojević Rile.