Инфо

Берза

  • aero 1.687 ▲ 0,24%
  • alfa 33.600 ⚫ -0,00%
  • dinnpb 3.480 ⚫ 0,00%
  • epen 14.000 ▲ 4,46%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • gfom 148 ⚫ 0,00%
  • irtl 560 ⚫ 0,00%
  • kmbn 1.900 ▲ 0,80%
  • mtlc 2.037 ▲ 1,85%
  • niis 688 ▲ 1,18%
  • rmks 1.570 ▲ 4,53%
  • rso1491 141,90 ▲ 0,54%
  • rvst 1.950 ⚫ 0,00%
  • sjpt 140 ▲ 3,70%
  • tgas 11.000 ⚫ 0,00%
  • vzas 80 ⚫ 0,00%
(17. мај 2018.)
УСПЕШНИ ШАПЧАНИ:
АНЂЕЛА СИБИНОВИЋ

ВИЛА И ВИОЛА

Тамо где престају речи, почиње музика. Анђела. Од доброг рода, још бољи плод
ВИЛА И  ВИОЛА
Анђела Сибиновић, виолисткиња која, у двадесет првој години, завршава мастер-студије на Универзитету за музику и извођачке уметности у Бечу, озбиљан је кандитат не само за новински текст у нашем листу, него и за Монографију „Шабац – расадник талената“, која ће изаћи из штампе до краја ове године. Концертом који је приредила у Библиотеци шабачкој, протекле среде, показала је сву раскош свог дара и оставила нас не само без даха, него и без текста, јер речи престају тамо где почиње божанствена музика.
О Анђелином оцу, Ђорђу Сибиновићу, доктору правних наука, књижевнику и песнику, писали смо у „Гласу Подриња“, у тексту Рођен да се буним. Деда Драгослав, чувени професор хемије, иако је у неке друге светове отишао пре њеног рођења, битна је, а можда и кључна фигура у њеном животу.
Анђела је почела да свира виолину у шестој, а виолу у деветој години. Као и њене две старије сестре, родитељи су је, усмерили ка музици. Најстарија, Драгослава, иако студира екологију, свира клавир, флауту и гитару, средња, Софија је на мастер-студијама харфе у Бостону, а Анђела се, још као девојчица, определила за виолину.
- У несрећно време, када смо одрастале, наши родитељи су хтели да имамо што више обавеза, да не можемо да будемо сведоци свих дешавања. Моје сестре су ишле и у балетску школу, све три смо се бавиле неким спортом, а било је потпуно природно да се музички описменимо. Одувек сам радила исто што и моја најстарија сестра Драгослава, међутим, иако је она одабрала да свира клавир, ја сам се одлучила за виолину. То је била прва ствар коју сам урадила другачије од ње.
Изгледа да фотографија професора Сибиновића у загрљају са виолином није имала намену само да чува успомену на њега. Управо је та фотографија утицала на избор Анђелиног инструмента.
- Увек су ми говорили да имам дедине очи и да личим на њега. Осећала сам чудну повезаност са њим, иако га, нажалост, никад нисам упознала. У почетку сам свирала на његовом инструменту, који и данас чувам. Звук виолине ме је фасцинирао, међутим, касније сам се заљубила у виолу, која има дубљи, сонорнији звук, па сам се одлучила за њу. Просто ми више „лежи“ распон и улога виоле у камерном оркестру.
Када се описује гудачки квартет као боца вина, виолина је налепница, чело је боца, а друга виолина и виола су вино. Прва виолина је лидер, док друга виолина и виола прате и боје звук. Питали смо Анђелу која би била боја виоле?
- Било која тамна и пријатна боја, тегет, тамнољубичаста, или бордо. На виоли могу да се свирају и високи тонови, али они имају потпуно другачију боју у односу на виолину, иако су исти. Одмах сам је пожелела и свирала сам на инструменту већем од мојих година, али то ми је помогло, пошто сам срасла са виолом. Руке су ми се развиле у складу са покретима које сам правила, што се испоставило као предност у односу на оне који почну касније да је свирају.
У заљубљености која не посустаје, Анђела се, након завршене средње Музичке школе, преселила у Беч, где је уписала Универзитет за музику и извођачке уметности. Имала је шеснаест година. Професор Волфганг Клос није одмах открио младој студенткињи колико је изнанеђен њеном, не само уметничком, него и животном зрелошћу. Родитељи и сестре остали су у Београду.
- Све је текло својим током. На крају седмог, полагала сам диференцијалне испите и завршила осми разред. Тада сам већ била други разред у средњој Музичкој школи, па сам, по завршетку основне, уписала Музичку гимназију и завршила је за две, уместо за четири године. С обзиром да сам у Музичку школу пошла раније него што је то уобичајено, професори су инсистирали да не успоравам напредак на инструменту само да бих ишла у корак са својом генерацијом.
Студије је завршила као најмлађи дипломац у својој генерацији, и уз подршку Фондације Бош, одржала соло концет у Моцарт хаусу. Мастер-студије су биле логичан след. Прошле године је летњи семестар провела у Шангају, на студентској размени. За неколико дана, тачније, 30. маја полаже први, а 25. јуна други део мастер испита. Док се не запосли у неком оркестру, остаће на факултету као асистент, чему се много радује.
- Млађа сам од већине мојих колега, а бићу им ауторитет, надам се (осмех). Педагодија ме занима, мада више желим да радим са старијим колегама, јер мислим да много више могу да помогнем студентима, него почетницима. Имам квартет, са којим свирам заједно већ неколико година, а од овог семестра свирам у Сороко квартету, где професор виолине и концерт мајстор бечких симфоничара свира прву виолину, а чело Штефан Кропфич. који је такође професор на нашем факултету и шеф катедре. То ми је велика част, с обзиром да су они већ афирмисани уметници.
- Музика је твој живот?
- Апсолутно. Музика је универзалан језик. Свуда је присутна.
- Шта приватно волиш да слушаш?
- Класичну музику. Много волим џез и дивим се џез музичарима, настојим да „покупим“ од њих тај невероватно спонтани осећај за ритам и тајминг. Џезери могу да свирају без нота, без којих смо ми изгубљени. Додуше, има ствари које они не могу да одсвирају, а ми можемо и обрнуто. У току студија, на мастеру посебно, заинтересовала сам се за савремену музику, која подразумева нове технике и потпуно другачије идеје о звуку, као и коришћење инструмента на други начин. Волим нашу екс ју рок музику, коју су нам родитељи пуштали кад смо биле девојчице. Више не само да не постоји рок, него ни поп музика.
Шта је, изван музике, оно што те инспирише?
- То је веома тешко питање, зато што се дете, од малих ногу, кад се примети таленат, усмерава. Међутим, занимају ме све уметности, које су инспиративне за композиторе и извођаче, јер, уметник није потпун ако није свестран. Музика не постоји ако није у контексту свих осталих уметности. Све је повезано и не могу да се бавим музиком, а да не читам, идем у позориште, гледам балет, или слушам оперу... Дакле, остајем у сфери уметности, нисам научни тип, али сам прилично везана за природу и за животиње.
- То су татини гени?
- Да (смех). У мојој породици се неговао однос са природом, живели смо са животињама, и дан-данас имамо и куче, и мачка. У Бечу ми много недостаје тај контакт са животињама и са природом... Волим фотографију, занима ме психологија и социологија, волим да читам и има много ствари које бих волела да радим, али немам времена, понекад само желим да дођем кући и да спавам, да не чујем више ништа, ниједан звук, ниједан инструмент, због звукова у мојој глави... Промена садржаја је кључна за сваког професионалног музичара, али до тога тек треба да дођем, још увек не умем да се искључим, надам се да ћу научити временом...
Иако је рођена и одрастала у Београду, а последњих неколико година живи у Бечу, Анђела се радује доласку у Шабац. Сваки пут кад дође у Србију, посети баку у родном граду својих родитеља.
- Најчешће сам, од нас три сестре, долазила у Шабац. Била сам одушевљена кад се отворило клизалиште. Увек ми је било фасцинантно, када шетам са баком, како се сви јављају једни другима. То је нешто што немам у Бечу и Београду, где се брзо живи. Овде је све много мирније и природније. Није да нисам очекивала, али сам одушевљена колико је данас Шабац леп и уређен град.
Боље од нас, о Анђели говори виола. Нисмо били мало изненађени када смо је, тиху и скромну, каква је била у разговору са нама, видели на сцени. Каква трансформација! Онај ко не зна, не би могао ни да наслути каква се снага крије у њој. Мада, у вези са даром, одувек је било једноставно, или га имаш, или немаш. Код Анђеле је у изобиљу.
Анђела Сибиновић рођена је 23. јуна 1996. године у Београду. У шестој години уписала је музичку школу и започела школовање најпре на виолини, а потом на виоли. Имала је концерте као солиста и као члан камерних састава и оркестара (Дечја филхармонија, Гудачки и симфонијски оркестри Музичких школа Мокрањац и Др Војислав Вучковић). Лето 2009. и 2010. године провела је у Белгији на Курсу камерне музике Музика Мунди, где је имала прилику да упозна и активно учествује у мастер-класовима са светским виолинистима Максимом Венгером, Ивријем Гитлисом и многим другима.
Године 2012. добила је диплому Музичке школе Мокрањац, у класи професора Виктора Бајлера, на Одсеку виолине и Музичке школе Др Војислав Вучковић, у класи професора Јована Стојановића, на Одсеку виоле. Са шеснаест година положила је пријемни испит на Универзитету за музику и извођачке уметности у Бечу, који је завршила дан пре свог двадесетог рођендана. Као најмлађи студент у генерацији добила Награду Бењамин Прајс.
Добитница је многих републичких и интернационалних награда у Србији, Италији, Румунији. Године 2015. на Брамс такмичењу у Аустрији, додељена јој је специјална награда за изванредно извођење Хиндемитове Соло сонате за виолу. Носилац је прве награде Државног омладинског такмичења Прима ла музика, у Аустрији. Тренутно је студент завршне године мастер-студија у класи реномираног професора Волфганга Клоса.

Традиционално, у пролеће, Библиотека шабачка организује концерте где млади и талентовани музичари имају прилику да представе своје умеће. Протекле среде, виола Анђеле Сибиновић, уз клавирску пратњу професора Укија Оваскаинена, одушевила је Шапчане.
Посетиоци су имали привилегију да слушају Шубертову Арпеђоне сонату, Свиту за виолу соло Макса Регера и Сонату за виолу и клавир Пола Хиндемита.

ПОРУКА ЗА МАТУРАНТЕ
„Требало би да упишу оно што заиста воле и да при том избору буду отворени и искрени према себи, да не иду са идејом да би требало да студирају нешто што је исплативо, или зато што је неко други то уписао. Треба открити где “лежи” страст, где је истинско човеково биће. Када неко има 15 или 18 година, сматрам да је довољно зрео да ослушкује себе и да прати своје инстинкте, али и савете старијих. Ја имам доста пријатеља који нису у музици и којима је било јако тешко да смисле чиме ће се бавити у животу. То неће доћи само од себе, морају да се опробају и да пронађу свој пут. Такође, не би требало ићи са страхом кроз ту причу, јер он може да представља кочницу.”

СВЕ ЈЕ ПОВЕЗАНО
„Временом сам схватила да треба што више читати, не само професионалну литературу, него од свега по мало, да би се добила јаснија слика, јер све је повезано. Кад се човек определи за једну професију, то не значи да је то једино чиме треба да се бави. То је нешто што је требало раније да урадим, да отворим и очи и уши и слушам старије од себе, да ми не буде непријатно да питам све што ме занима.“
М. Филиповић

Најновији број

13. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa