PRIČA IZ MIŠARA DAJE NADU DA NIJE SVE TAKO CRNO
Najbogatiji sam, imam tri sestre i dva brata
Izdvojeno odeljenje Osnovne škole Jevrem Obrenović ima 69 učenika nižih razreda, duplo više nego u ostalih pet odeljenja. Sve više porodica u Mišaru ima troje i više dece. Mališani u školi deluju kao jedan tim
Srpska javnost je prepuna priča o tome kako nam je natalitet slab, kako na selu nema dece, kako se gase škole u seoskim sredinama. Srećom po sve nas, ima i izuzetaka. Jedan od njih je i selo Mišar, odnosno izdvojeno odeljenje Osnovne škole „Jevrem Obrenović“.
Ova škola, koja organizuje nastavu za niže razrede, broji 69 đaka. Duplo više nego u svih ostalih pet izdvojenih odeljenja Jevremove škole. Nastava se organizuje u obe smene, a posle dužeg vremena učionice su pune đaka, a školskim hodnikom odzvanja dečija vika.
Sva suština ove mišarske priče, možda stane u jednu rečenicu Jovana Kukića, učenika trećeg razreda - Ja sam najbogatiji dečak zato što imam tri rođene sestre. I nije jedini ko bogatstvo meri po sestrama i braći. Maja Kovačević, trećak, ima tri sestre i dva brata, Milica Jovanović, iz četvrtog razreda ima dve sestre i jednog brata, kako kaže - kod kuće. Iako ima „samo“ jednog brata i sestru, Mateja Lazić, iz četvrtog razreda, kaže da je srećan, jer mu nikada nije dosadno, a i u ulici ima desetak drugara.
U poslednjih desetak godina broj dece u Mišaru se značajno povećao. Daleko je to od onog broja kada je današnji sveštenik u Mišaru Nebojša Jeremić pohađao tu istu školu.
- Tada nas je bilo oko 120. Pohađao sam tu školu, bio sam prvi veroučitelj u njoj, a sada sam i sveštenik u selu. Moje troje dece je u Mišaru i svi zajedno želimo da nastavimo da živimo i radimo u našem mestu - kaže Jeremić.
Da li zbog blizine grada, da li zbog dugogodišnjeg naseljavanja Mišara, ili nečega trećeg, Mišar je pun dece. U ovom selu živi 420 aktivnih domaćinstava. Sve je više porodica koje se odlučuju za treće i četvrto dete.
- Deca su naše najveće bogatstvo. Što ih je više i mi smo bogatiji - ističe Dragan Prodanović, diplomirani inžinjer tehnologije.
Dodaje da je mogao, posle završenog fakulteta, da ostane u Beogradu, ali je odlučio da se vrati u Mišar i nijednog trenutka nije zažalio.
- Srećna okolnost po selo je ta da je danas veoma teško živeti od plate i svi mi nešto dodatno radimo na selu. Da li je to pčelarstvo, ratarstvo, ili nešto drugo, mnogo je lakše, jer imamo dodatni posao. Mišar je specifičan što ima dosta dece, u poslednje vreme sve više porodica odlučuje se na treće dete, u poslednjih godinu dana, šta više, možda više od 10-15 porodica. Ovde je dobro za školu jer se deca igraju u zdravoj sredini, čistiji je vazduh, manje računara, igrica, okruženi su prirodom i zelenilom - dodaje Prodanović.
Snežana Janjić, jedan od roditelja čija deca idu u ovu školu dodaje da je Mišar prigradsko naselje, da mlade porodice ne odlaze u grad i upravo zbog toga imaju sve više dece.
Deca u Mišaru su vesela, razdragana. Gradivo prihvate bez izuzetaka i krasi ih zajedništvo u svemu šta rade.
- Naša deca su zajedno i u učenju i u školi. Tako odrastaju. Osećaj zajedništva i pripadnosti nose iz porodica koje su sve brojnije. Ima ih, hvala Bogu, dovoljno i za učenje i za igru - ističe đakon Mihailo Simić, veroučitelj.
To potvrđuje i učiteljica Marina Jezdimirović.
- Ova deca su specifična po tome što deluju kao jedan tim. Zajedno se druže, pomažu jedni drugima, zajedno se igraju, rade projekte koji su potrebni za nastavu. Ne postoje konflikti između njih. Svemu tome doprinela je dobra saradnja sa roditeljima kao i njihova složnost i požrtvovanost - napominje učiteljica.
Sa mnogo radosti u srcu smo napustili Mišar. Ispratili su nas veseli i radosni pogledi mališana koji imaju tu sreću da rastu u sredini punoj ljubavi i sreće. Ovakve priče nam daju nadu u bolje sutra, barem kada su deca u pitanju.
Ova škola, koja organizuje nastavu za niže razrede, broji 69 đaka. Duplo više nego u svih ostalih pet izdvojenih odeljenja Jevremove škole. Nastava se organizuje u obe smene, a posle dužeg vremena učionice su pune đaka, a školskim hodnikom odzvanja dečija vika.
Sva suština ove mišarske priče, možda stane u jednu rečenicu Jovana Kukića, učenika trećeg razreda - Ja sam najbogatiji dečak zato što imam tri rođene sestre. I nije jedini ko bogatstvo meri po sestrama i braći. Maja Kovačević, trećak, ima tri sestre i dva brata, Milica Jovanović, iz četvrtog razreda ima dve sestre i jednog brata, kako kaže - kod kuće. Iako ima „samo“ jednog brata i sestru, Mateja Lazić, iz četvrtog razreda, kaže da je srećan, jer mu nikada nije dosadno, a i u ulici ima desetak drugara.
U poslednjih desetak godina broj dece u Mišaru se značajno povećao. Daleko je to od onog broja kada je današnji sveštenik u Mišaru Nebojša Jeremić pohađao tu istu školu.
- Tada nas je bilo oko 120. Pohađao sam tu školu, bio sam prvi veroučitelj u njoj, a sada sam i sveštenik u selu. Moje troje dece je u Mišaru i svi zajedno želimo da nastavimo da živimo i radimo u našem mestu - kaže Jeremić.
Da li zbog blizine grada, da li zbog dugogodišnjeg naseljavanja Mišara, ili nečega trećeg, Mišar je pun dece. U ovom selu živi 420 aktivnih domaćinstava. Sve je više porodica koje se odlučuju za treće i četvrto dete.
- Deca su naše najveće bogatstvo. Što ih je više i mi smo bogatiji - ističe Dragan Prodanović, diplomirani inžinjer tehnologije.
Dodaje da je mogao, posle završenog fakulteta, da ostane u Beogradu, ali je odlučio da se vrati u Mišar i nijednog trenutka nije zažalio.
- Srećna okolnost po selo je ta da je danas veoma teško živeti od plate i svi mi nešto dodatno radimo na selu. Da li je to pčelarstvo, ratarstvo, ili nešto drugo, mnogo je lakše, jer imamo dodatni posao. Mišar je specifičan što ima dosta dece, u poslednje vreme sve više porodica odlučuje se na treće dete, u poslednjih godinu dana, šta više, možda više od 10-15 porodica. Ovde je dobro za školu jer se deca igraju u zdravoj sredini, čistiji je vazduh, manje računara, igrica, okruženi su prirodom i zelenilom - dodaje Prodanović.
Snežana Janjić, jedan od roditelja čija deca idu u ovu školu dodaje da je Mišar prigradsko naselje, da mlade porodice ne odlaze u grad i upravo zbog toga imaju sve više dece.
Deca u Mišaru su vesela, razdragana. Gradivo prihvate bez izuzetaka i krasi ih zajedništvo u svemu šta rade.
- Naša deca su zajedno i u učenju i u školi. Tako odrastaju. Osećaj zajedništva i pripadnosti nose iz porodica koje su sve brojnije. Ima ih, hvala Bogu, dovoljno i za učenje i za igru - ističe đakon Mihailo Simić, veroučitelj.
To potvrđuje i učiteljica Marina Jezdimirović.
- Ova deca su specifična po tome što deluju kao jedan tim. Zajedno se druže, pomažu jedni drugima, zajedno se igraju, rade projekte koji su potrebni za nastavu. Ne postoje konflikti između njih. Svemu tome doprinela je dobra saradnja sa roditeljima kao i njihova složnost i požrtvovanost - napominje učiteljica.
Sa mnogo radosti u srcu smo napustili Mišar. Ispratili su nas veseli i radosni pogledi mališana koji imaju tu sreću da rastu u sredini punoj ljubavi i sreće. Ovakve priče nam daju nadu u bolje sutra, barem kada su deca u pitanju.
N. K.
Najnoviji broj
18. april 2024.
