BLUZ ULIČNOG ČISTAČA

Dragan Stanković Žile iz Šapca je važio za jednog od najboljih gitarista ne samo na prostoru Zapadne Srbije već i šire. Sedamdesetih i osamdesetih godina osim sa svojim bendom, svirao je sa brojnim muzičarima i pevačima tadašnje estrade. Danas ovaj 65-godišnji Šapčanin kao radnik gradske čistoće broji mesece do odlaska u penziju kad će kako se nada, imati više vremena da se ponovo posveti muzici.
„Bila su to sasvim druga vremena“, započinje svoju priču Dragan, poznatiji kao Žile bar u onim muzičkim krugovima.
-Sedamdesetih godina Šabac je bio nadaleko poznat kao grad kafana i dobrih muzičara –
Baš u to vreme još kao srednjoškolci, okupilo se nekoliko drugara i osnovalo grupu pod nazivom „Vremeplov“. Svirke po igrankama u Šapcu i okolini, ubrzo su prerasle u pozive za gostovanja na Zaječarskoj gitarijadi i po tada čuvenim mestima u Beogradu.
-Muzika i mladost idu zajedno. Svirao sam električnu gitaru, a kažu da nisam bio loš - skromno se osmehuje Žile i priča kako u to vreme 70-tih i kasnije 80-tih godina, nije mogao baš svako da se pojavi na Gitarijadi ili recimo beogradskom Dadovu.
-Bili smo mladi i ništa nam nije bilo teško. Sednemo u kombi, potrpamo instrumente, pokoju gajbu piva, pa na svirku. Naš repertoar je uglavnom bila američka muzika, kopirali smo Deep Purple, Animalse. Tada je u Šapcu svaki kvart imao svoj kako danas kažu bend, nekad su to bile grupe, a reč muzikant nije se koristila u pogrdnom smislu. Gradska kafana u Zelenom vencu bila je svojevrsna muzička berza. Svakog petka tu su se okupljali muzičari, i tu su se dogovarale „tezge“ – priseća se Žile.
Stanković objašnjava kako su se tada na muzičkoj sceni bivše SFRJ pojavile brojne grupe, odlični muzičari koji danas važe za eks Ju legende pop i rok muzike. Malom bendu iz provincije nije bilo lako da snimi ploču, a članovi „Vremeplova“ nisu preterano ni žalili za tim.
-Gitara i muzika su mi u to vreme bili sve. Svirali smo stalno, uživali u tome što radimo, putovali, družili se.Kada je mladalačka euforija prošla, shvatio sam da se isplati malo zaokrenuti kompas, pa svirati sa narodnjacima. Sarađivao sam sa brojnim muzičarima i pevačima iz te branše - Branimirom Đokićem, pokojnim Kvakom, Aličićem, Šaulićem. U duši su ipak, svo to vreme a i dan danas bili rok i bluz. Zamislite kako sam čudno izgledao na narodnjačkoj svirci sa dugom kosom, šeširom i starkama, u to vreme! Trajalo je to dobrih petnaestak godina, a onda smo odrasli i stigle su nove obaveze-priča Stanković.

METLA UMESTO GITARE
Posao grafičara u Štampariji „Dragan Srnić“ izgubio je o zatvaranju preduzeća, pa se godinama snalazio radeći povremene poslove dok nije igrom slučaja pronašao zaposlenje u Javnom komunalnom preduzeću.
-Reklo bi se muka čoveka natera na sve, ali posao u gradskoj čistoći za mene niti je težak niti sramotan. Pa od stare slave se ne živi! Puno poznanika srećem u prolazu, pozdravimo se, ispričamo, podsetimo nekad „onih“ vremena. Kako bi drugačije bio „međ ovolikim ljudima“ da nisam na ulici?! – nasmejan je Žile.
Dragan ima dva sina i unuka za kojeg se nada da će naslediti njegovu ljubav prema gitari. Kada se porodično okupe, neretko se zasvira. I još uvek se dobro „praši“,sada akustična gitara.
-Često mi se motaju neki stihovi po glavi dok radim. Mislim da ću kad odem u penziju, a trebalo bi da se to desi do kraja godine, napisati jedan dobar bluz o ovom poslu. Ko zna, možda ga neko nekad i snimi...