MI NISMO SAMI

Caritas Šabac je dobrovoljno, nevladino i neprofitno udruženje, osnovano na neodređeno vreme radi ostvarivanja ciljeva promocije i svedočenja delotvorne hrišćanske ljubavi u službi celokupnog razvoja čoveka, ostvarivanja socijalne pravde i mira i izgradnje civilnog društva delujući prevashodno u socijalno – zdravstvenoj i humanitarnoj oblasti.
Ovo što ste upravo pročitali, možete pronaći na sajtu Caritas Šabac. Da to nisu prazne priče (a ima i takvih, sve više), uverili smo se u razgovoru sa direktorom Miroljubom Nikolićem, a posebno, obilaskom Dnevnog boravka „Sveta Sofija“, koji nam je, ovaj put, u fokusu. Toliko radosti nismo očekivali.
„Sveta Sofija“ je Dnevni boravak za odrasle osobe sa mentalnim smetnjama i intelektualnim poteškoćama, koja predstavlja logičan sled aktivnosti Caritasa Šabac?
- Kada je, 2011. donet nov zakon o socijalnoj zaštiti u RS, data je mogućnost i nevladininim organizacijama da mogu da pružaju usluge socijalne zaštite, pod uslovom da ispunjavaju standarde koji su propisani zakonom i zakonskim aktima. S obzirom na to da se Caritas Šabac još od 2001. bavi socijalnom zaštitom, kroz dugogodišnji rad sa osobama sa mentalnim smetnjama, uz pružanje usluge pomoći u kući, logični nastavak bio je rad na otvaranju Dnevnog boravka. To je prepoznata usluga na nivou Evrope i u praksi je zastupljena u skoro svim sistemima. Za nas je bio izazov da je pokrenemo i u Šapcu. Godine 2014. realizovali smo projekat koji je finansirala Evropska unija – Otvoreni zagrljaj – čiji je cilj bio razvoj usluga u zajednici koji će omogućiti da odlazak u instituciju bude preveniran osobama sa mentalnim smetnjama, ili da im bude omogućen izlazak iz institucija.
Šta bi to, konkretno, podrazumevalo?
- Cilj projekta je da se radi na deinstitualizaciji, s obzirom na to da u Srbiji postoji 18 domova u sistemu socijalne zaštite, gde su smeštene osobe sa mentalnim smetnjama i intelektualnim poteškoćama, kao i pet velikih psihijatrijskih bolnica. Veliki broj njih je dugoročno smešten, preko 70% na više od deset godina, zato što u svojim zajednicama nemaju podršku. Njihov razlog je češće socijalnog, nego zdravstvenog karaktera. Za razvoj pomenutih usluga, veoma je važno približavanje Srbije Evropskoj uniji i ostvarivanje ljudskih prava. Osobama sa invalididitetom, u skladu sa međunarodnim dokumentima, prevashodno mislim na Međunarodnu konvenciju o zaštiti osoba sa invaliditetom, čiji je Srbija potpisnik, dato je pravo da mogu da žive u svojim zajednicama, blizu svojih domova, članova porodice i da ne moraju da budu priomorani da idu u institucije. Caritas Šabac je posebno ponosan na činjenicu da je prva usluga socijalne zaštite u RS, koja je namenjena odraslim osobama sa mentalnim smetnjama i intelektualnim poteškoćama, ponikla u Šapcu.
Dnevni boravak je otvorenog tipa, bez obzira na starosnu dob?
- Zakon o socijalnoj zaštiti podrazumeva brigu o deci i mladima do 26 godina, kao i za odrasle i stare. Ljudima koji su upoznati sa ovom problematikom to je jasno, ali je za opštu populaciju teško napraviti razliku između mentalnh smetnji i intelektualnih poteškoća. Mentalne smetnje se uglavnom odnose na psihijatrijske bolesti koje se razviju u toku života, kao što je psihoza, šizofrenija i slično, a intelektualne poteškoće podrazumevaju poremećaje u razvoju deteta. Sa „Svetom Sofijom“, mi smo pioniri, i Caritas u Šapcu, ali i Šabac kao grad, jer je omogućio osobama sa takvim problemima da budu zbrinuti u zajednici, kako drugi kažu, oni koji su nas ocenjivali, po najvišim svetskim standardima.
Karakteristično je za Dnevni boravak Sv. Sofija da svoj rad bazirate na italijanskom modelu zaštite mentalnog zdravlja u zajednici?
- To je za nas važno zato što je to najbolji model. Italija je prva država koja je sprovela deinstitualizaciju. Sedamdesetih godina, Italijani su imali 86 velikih psihijatrijskih bolnica, gde je bilo smešteno više od 100.000 ljudi. Sa razvojem usluga u zajednici, procesom koji je sproveo dr Bazalja, '78. donet je zakon kojim je predviđeno zatvaranje psihijatrijskih bolnica. Italija je zaista uspela da zatvori psihijatrijske bolnice, a da ljudima pruži uslugu u zajednici kroz usluge kao što je dnevni boravak, stanovanje uz podršku, pomoć u kući i zapošljavanje, koje je bilo u skladu sa njihovim mogućnostima i potrebama.
Šta podrazumeva život u zajednici? Kako žive ljudi sa mentalnim smetnjama i intelektualim poteškoćama u Dnevnom boravku?
- Neophodna je ozbiljna saradnja između različitih sektora i holistički pristup njihovim problemima, tako da mi sarađujemo i sa psihijatrima, kao i sa kolegama iz Centra za socijalni rad. U našem Dnevnom boravku imamo pacijente svih psihijatara, zato što su oni sami prepoznali boljitak kvaliteta života svojih pacijenata. Jednom je jedna doktorka rekla: „Kad vidite kako su ljudi srećni i zadovoljni, nikada ne biste pomislili da imate najteže pacijente, neke koji su bili hospitalizovani u psihijatrijskim bolnicama“.
Korisnike ste zaposlili, ne u bukvalnom smislu, nego ste učinili da se osećaju korisnim?
- Radimo na nekoliko aspekata njihovog života – nastojimo da korisnici povrate one sposobnosti koje su imali i da razviju one koje nisu prepoznali u sebi. Ljudi sa ovom vrstom problema, često, zbog terapija i trauma koje su im se dogodile, zanemare i one stvari koje su znali da rade, od najosnovnijih, poput održavanja lične higijene. Dolazak u Dnevni boravak za nekoga znači da ponovo uspostavi red u svom životu, da ujutru ima razlog da se probudi, istušira, obuče i ode negde gde će biti okružen ljudima. Većina njih bila je izolovana zbog svoje bolesti, kao i stigmatizacije okoline. Imali smo slučajeve da neki od naših krisnika nisu znali gde se nalazi Stari grad, Pozorište, Muzej... Mislim da je osnovni cilj Dnevnog boravka da damo smisao tim ljudima, da ujutru imaju razlog da naprave napor da se spreme i krenu u dan. Dnevni boravak je mesto gde će se oni osetiti korisnim, gde će pronaći aktivnosti koje ih ispunjavaju. Neki drugi se osnaže, razviju svoje sposobnosti, ili u potpunosti povrate one koje su imali.
Ima li takvih koji su otišli i uključili se u životni tok?
- Mnogo je takvih koji su se socijalno uključili, kroz zapošljavanje i ostvarili mogućnost da samostalno žive. Prošle godine, šestoro ljudi je otišlo iz „Svete Sofije“ i zaposlilo se. Žive i rade normalno.
Koje su aktivnosti kojima se bave korisnici? Kako izgleda jedan njihov dan?
- Cilj nam je da ljude osnažimo. Kada smo otvorili Dnevni boravak, mislili smo da se neke stvari podrazumevaju, a kasnije smo uvideli da nije tako. Kada uđete u ovo područje, shvatite da ne znate, a niko nije ni rekao, šta je normalno. Ono što mi pretpostavljamo, nigde nije zapisano. Usluga Dnevnog boravka podrazumeva strukturisane aktivnosti koje imaju korisnici u toku dana. Neki dolaze sami, neke dovodi porodica, a po neke mi odlazimo. Nastojimo da, oni koji mogu, dođu sami, baš zato da bismo ih osnažili. Kada dođu, ujutru je za neke spremna kafa za početak dana, za neke užina, doručak, evidencija terapije, razgovor, pravljenje dnevnog plana i programa rada. U zavisnosti od mogućnosti i afiniteta, delimo korisnike u različite strukturisane aktivnosti.
Imate poljoprivredna imanja na kojima su angažovani vaši korisnici?
- Kada smo otvorili „Svetu Sofiju“, iznajmili smo jedan šljivik u Badovincima, jer znamo da je radno-okupaciona terapija nastala na području poljoprivrede. Pokretač je jedan nemački psihijatar, dr Simon, koji je uvideo benefite boravka na otvorenom, pogotovo za osobe sa mentalnim smetnjama. Uz teške terapije, sa najjednostavnijim radovima, telo drugačije funkcioniše.
Čak se i hormoni sreće bude kada čovek radi u bašti?
Tako je. Uvideli smo da to veoma dobro funkcioniše sa našim korisnicima.
Većina njih nema mogućnosti i sposobnosti za aktivan rad, tako da se aktivnosti često zasnivaju na odlazak u šetnju, boravak u prirodi, sakupljanje granja... Nema tu velikog radnog učinka, ali imamo ljude koje zapošljavamo i povezujemo sa korisnicima. Kada dođem u Dnevni boravak, prvo pitanje je – „Kada ćemo ići u Vukošić i Badovince“?
Svaki čovek ima potrebu za prirodom, ona je utkana u naše biće. Viđamo proizvode koje prave korisnici u saradnji sa zaposlenima?
Da, oni učestvuju u svim procesima i imaju satisfakciju. Naši proizvodi su slatko i džem od šljiva, džem od maline i kupine. To mnogo znači odraslim ljudima koji nikada u životu ništa nisu radili korisno, a koje je okruženje osuđivalo kao da su oni sami krivi zbog toga što im se dogodilo. Jedan naš prijatelj iz Italije, koji je psihijatar, rekao je: „To je kao da krivite nekog ko je dobio temeperaturu od 40 stepeni“.
Ili Skot Pek koji je govorio: „To je isto kao kad biste se ljutili na nekoga samo zato što je hrom“. Ali, da se vratimo temi - osim poljoprivrednih gazdinstava, imate i vešernice?
Prve socijalne kooperative u Italiji bile su vešernice. Za neke korisnike je taj posao adekvatan- stavljaju veš u mašinu, suše i peglaju. Korisnici koji savladaju nove veštine u Dnevnom boravku, primenjuju kasnije u svom svakodnevnom životu – čiste svoje sobe, peru veš, unose red u svoj život. Neki od korisnika su zaposleni kod nas. Osobu sa mentalnim smetnjama ne možete da zaposlite na otvorenom tržištu rada, bez ozbiljne podrške. Imali smo situaciju jedne naše korisnice koja je neko vreme radila u prodavnici. Bilo je sramota da uzima lekove pred koleginicama, mislila je da će biti stigmatizovana, trudila se da ima što veći radni učinak da bi ostala na poslu, što je uzelo svoj danak. Godinu dana rada izgubljeno je za samo sedam dana. To je veoma osetljivo područje. Postoje neke stepenice koje treba preći da bi osoba mogla da dođe u situaciju da radi. Zato je neophodna saradnja sa psihijatrima. Oko pojedinca mora da se napravi čitava mreža, od organizacije zdravstvene i socijalne zaštite do porodice, koja ima jako važnu ulogu u procesu rehabilitacije.
Ništa bez podrške. Nismo sami?
Primeri iz Italije nam daju mogućnost da verujemo da možemo da imamo zajednicu gde ljudi nisu isključeni i smešteni u psihijatrijske bolnice, koje su na obodima država, u šumama, nego kroz razvoj usluga u zajednici. Moguće je da osobe sa mentalnim smetnjama i intelektualnim poteškoćama budu uključene u društvo.

BAVITI SE DRUGIMA VAŽNO JE ZA NAS
Društvo je jako onoliko koliko je spremno da se bori za svoje najslabije članove. Ne mislim da je kod nas sve najgore. Mislim da kod nas ima mnogo ljudi koji imaju svest o potrebama drugih. Solidarnost se prožima kroz naše biće. Prošli smo kroz veoma težak period transformacije društva, ali sada, ako pogledamo Šabac i Mačvanski okrug, vidimo da postoji mnogo ljudi koji su spremni da pruže ruku jedni drugima. Imam nadu u naš narod. Baviti se drugima, jako je važno za nas same. To je, takođe, terapija.

SVETA SOFIJA POVEZUJE ISTOK I ZAPAD
Sveta Sofija je svetiteljka koja je majka Vere, Nade i Ljubavi. Kroz naš rad želimo da korisnicima pružimo veru i vratimo nadu, darujući im ljubav. Takođe, Sveta Sofija je hrišćanka koja povezuje Istok i Zapad, što je važno za napredak zajednice.

ŠIROKA LEPEZA AKTIVNOSTI
U ovom tenutku imamo 35 korisnika, od kojih 15 do 20 njih dolazi u toku dana. Dakle, neki dolaze svaki dan, a drugi, u skladu sa stručnom procenom, jednom do tri puta nedeljno. Široka je lepeza aktivnosti koje organizujemo i trudimo se da one budu najbliže realnom životu. Za neke korisnike imamo samo socijalizaciju, zatim, umetničke radionice, kurs stranih jezika, obuku za održavanje higijene prostora (korisnici održavaju prostor Dnevnog boravka), aktivnosti vezane za održavanje zelenih površina (s obzirom da imamo lepo dvorište), niz aktivnosti koje su izvan dnevnog boravka kao što je poseta institucijama kulture – Muzeju, Biblioteci, Školi primenjenih umetnosti (učenici volonterski dolaze da učestvuju u radionicama). Sarađujemo i sa Poljoprivrednom, Srednjom i Višom medicinskom školom, gde učenici dolaze volonterski, ali i u sklopu stručne prakse.