Berza

  • aero 819 ▲ 1,11%
  • dinnpb 4.500 ▼ -1,10%
  • gmon 2.001 ⚫ 0,00%
  • gsfd 676 ▲ 19,43%
  • hmbg 686 ▲ 0,15%
  • impl 3.301 ⚫ 0,00%
  • kopb 6.300 ▼ -3,08%
  • niis 679 ▼ -0,59%
  • omol 850 ⚫ 0,00%
  • stup 7.001 ▲ 6,08%
  • tgas 12.519 ▲ 0,55%
  • unpr 500 ⚫ 0,00%
  • vinz 408 ▼ -32,00%
(6. jun 2019.)
SLIKAR AUTENTIČNOG IZRAZA: DRAGAN BARTULA

SVAKA SLIKA JE MOLITVA

SVAKA SLIKA JE MOLITVA
Iako je njegov otac želeo da završi ekonomiju i postane direktor neke ugledne firme, Dragan Bartula nije odustao od sna da postane slikar. Jer, mi jesmo ono što sanjamo. Ono što nas istinski priziva, naše je poslanje u ovom svetu. Da živimo ono što jesmo, jednostavan je recept za sreću. Da živi budemo. Da jesmo.
Zatekli smo ga u ateljeu (gde drugde), u koji se „zatvorio u septembru“, gde radi na ciklusu „Čuvari koplja Svetog Đorđa“. U dvorištu porodične kuće u Loznici, društvo nam je pravila ruska plava mačka Anka dok je Bartula zaneto, kao da priča prvi put, a sigurni smo da je uvek tako, govorio o slikarstvu.
- Prvi put sam izlagao '85. godine na Oktobarskom salonu u Šapcu. Kada sam došao na otvaranje, video sam da se moja slika nalazi između dva barda. Bio sam šokiran. Jedna mala gospođa išla je po galeriji i pitala “Ko je Bartula“? Bila je to Mica Kovačević, koja me je tražila da mi da honorar. I danas pamti kako su mi, zbog uzbuđenja, drhale ruke. Posle smo Gliša, Stankelja, moj kum i ja otišli u „Pikovu damu“ i ostali do zore.
„Pikova dama“ ostala je u pamćenju Šapčana kao mesto gde se okupljaju umetnici. „Stihovi su tekli“, a Ika svirao na harmonici. Gize (vlasnik) pred zoru je pevao „Melancolia in settembre”. U to vreme, kada je ovaj svet izgledao manje tesan i skoro vedar, Bartula je zavoleo Šabac. Zbog druženja, slikara i slikarstva, „Sonjine“ (galerije Kulturnog centra), „koja ima tematske grupne izložbe, više od dvadeset godina u postojanom kontinuitetu“, „Oktobarskog salona, jedne od najznačajnijih izložbi u Srbiji, koju je Tanja Marković podigla na visok nivo“... Iako je rođen u Sokolcu, živeo u Sarajevu, putovao i putuje kojekuda po svetu, Lozničanin, kaže da je Šabac njegov slikarski grad.
- Pet puta sam samostalno izlagao u Šapcu, četiri puta u Galeriji Kulturnog centra, a prošle godine u Narodnom muzeju. Šabac mi je važan zbog prve žirirane izložbe, zbog gostoprimstva, druženja... Imam mnogo prijatelja među Šapčanima. I moja Jelena (supruga) je iz Šapca.
Od detinjstva nosi u sebi žar za platnom i kičicom. Seća se da u Loznici nije bilo materijala, pa je „sekao džakove koje je grundirao sa brašnom i tigar lepkom“. Tako je pravio smesu na kojoj je slikao pejzaže i zalaske sunca. Bio je „toliko uporan da nije mogao da promaši“. Za njegovo slikarstvo značajne su devedesete.
- Tada sam slikao pognute likove, koji nose teret. Tako sam se osećao i ja, i ljudi oko mene. Bile su to teške godine, ali sam imao sreću da se upoznajem i družim sa sjajnim ljudima. Roka, Stankelja, Gliša, važni su u mom slikarskom životu. Tih godina pojavila se i Katarina Ambrozić, koja je bila Pikasova prijateljica, pa Draško Ređep, koji je voleo moj rad, slikari poput Lukijana i Raše Trkulje. Mnogo kvalitetnih ljudi, od kojih su neki bardovi slikarstva, prošlo je kroz moj život.

Hilandar,
fascinacija
i inspiracija
Na Bartulinim slikama se, kao posledica boravka u Makedoniji, Kosovu, Južnoj Srbiji, Grčkoj i pre svega, Hilandaru, pojavila arhitektura. Prvo u ciklusu Nasleđa, pa u Konacima i konačištima, u Zapisima i Brodovima. Hilandar je od izuzetne važnosti ne samo za njegovo slikarstvo, nego i za njega lično. Zar je to odvojivo?
Na pitanje kako je i kada otišao na Svetu Goru kaže da je imao sreću.
- Prvi put sam otišao pre sedam godina sa prijateljima Momom Antonovićem, Dušanom Milovanovićem i Rajkom Karišićem. Dobili smo atelje u obnovljenom konaku i ostali petnaest dana. Fascitantan je Hilandar. Tamo ustajem oko pola tri ujutru, onda idem u crkvu, ostanem do šest, posle u atelje. Oni lunarno mere vreme, ponoć je kad padne mrak, a liturgije počinju oko dva.
- Tako su naši stari merili vreme, poranili bi oko ponoći.
- Tako je. To je zapravo vizantijsko, srednjovekovno merenje vremena. Kada sam prvi put otišao tamo na liturgiju, nisam verovao da tako nešto postoji. Miris tamjana, svetlucanje ikona uz sveće i kandila, pojanje odnekle monaha, njihovo kretanje u crnim rizama, toliko je fascinatno da sam tada shvatio lepotu pravoslavlja. Sve je tamo drugačije i duhovnije. Toliko je snažna energija da se svuda oseća, i u manastiru, i izvan njega, u maslinjacima, vinogradima....To je najlepše mesto na svetu. Vlada neverovatan mir. Nebo je otvoreno. Tamo Bog čuje molitvu. Ujutru, kad počne liturgija, pojanje čoveka diže u nebesa. Imao sam sreću.
- To često govorite. Vi ste srećan čovek?
- Verovatno. Imam ovu mačku (smeh).
Bartula je jedan od retkih ljudi koji ima osam slika na zidovima Hilandara. Oslikao je brodove u moru koji u zvezdanim noćima nose monahe koji poju. Od igumana je na poklon dobio dar koji je za njega poseban i koji će biti centralni deo izložbe Čuvari koplja Svetog Đorđa.
- Doneo je plišanu kutiju u kojoj je bio vrh kamenog koplja, koje je dobio od Indijanaca, Čejena, koji su primili pravoslavlje. Tim kopljem lovili su bizone. Iz 18. veka je. Svako od nas ima svoje koplje. Ikona Svetog Đorđa govori nam duboko smislenu priču o odnosu dobra i zla. Svi nosimo zlo u sebi, ali moramo da probudimo koplje koje nam je Bog dao, koplje Svetog Đorđa i da pomalo ubijamo aždaju u sebi da bismo postali bolji ljudi.
- Budimo ljudi, govorio je patrijarh srpski Pavle. Koplje doživaljate kao mogućnost transformacije?
- Kao borbu sa samim sobom. To je najteža borba. Razmišljao sam o Svetom Đorđu, prvo se pojavila ikona, pa koplje i tako je započeo ciklus. Nisam ga završio, na kraju sam trećeg dela. Prvi deo su crteži u boji (70), od kojih sam 26 otpremio za izložbu, drugi deo su bele slike sa naznakama konaka i konačišta, a sada radim freske u pozadini, a ispred njih čuvare koplja, ili brodove koji lete. Četvrti deo bi trebalo da budu objekti. Moj kovač Đura iz Lipničkog šora iskovaće koplja, od kojih ću napraviti objekat za izložbu, koju planiram u julu, u Brčko Distriktu, gde će mi uručiti nagradu koju sam dobio prošle godine.
Posvećen slikarstvu, Bartula priznaje da je privilegovan.
- Imam divnu majku, sestru, zeta, moju Jelenu, koji su me oslobodili svega da bih mogao da radim. Takav mi je i kolektiv škole „Kadinjača“. Podržavaju me, pokrivaju mi dane kad moram da putujem. Ne znam da li postoje loši ljudi, ovi su moji divni.
- Svi smo mi dobri ljudi. Naravno, u svakome postoji klica zla, ali smo božanskog porekla i suštinski dobra bića.
- Slažem se, takvi se rađamo.
Bartula svake nedelje ide na liturgiju. Jednu sveću pali za slikarstvo. Na slikama često piše: „Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog“. Svaka njegova slika je molitva.
Dragan Bartula rođen je 1959. godine u Sokolcu. Studirao je sociologiju u Sarajevu i Pedagošku akademiju u Šapcu. Osnivač je galerije „Mina Karadžić“ u Loznici. Radio je kao scenograf nekolikih pozorišnih predstava.
Član je Udruženja likovnih umetnika Srbije (od 1999), Udruženja likovnih stvaralaca Šapca, Udruženja likovnih umetnika istočne Hercegovine i Umetničkog bratstva manastira Dobrun. Na studijskim putovanjima boravio je u Makedoniji, Italiji, Švajcarskoj i Nemačkoj. Samostalno je izlagao 54 puta u zemlji i inostranstvu i učestvovao na više od 150 kolektivnih izložbi. Bio je učesnik na više od sto likovnih kolonija i saborovanja u zemlji i inostranstvu.
Nagrade: Oktobarski salon Šabac – nagrada za slikarstvo; Galerija KC Šabac Drugo bijenale akta – prva nagrada; Art fest Doral 2012. SAD, Majami – druga nagrada; Dobitnik je posebne Gramate za doprinos srpskoj umetnosti „Boje Srbije“, Moskva, Rusija, 2013; Dobrunska rozeta Umetničkog bratstva manastira Dobrun, Vukove nagrade (2018) i Zlatne palete za slikarstvo Brčko Distrikta (2018).

VRATNICE NOVOG SVETA
„Jedno je sigurno, umetnikova znalačka ruka uspeva da otvori vratnice novog sveta u kojem obitavaju, osim molitve i spasenja, vekovi tradicije ispisani jezikom savremene umetnosti primerene ovom vremenu. Slojevito i sadržajno slikarstvo Dragana Bartule postaje deo sveukupnog srspskog kulturnog habitusa, a njegov odijum nasleđu i duhovnosti našeg naroda nije prošao nezapažen. Umetnički opus Dragana Bartule i doprinos očuvanju tradicije s pravom je krunisan Vukovom nagradom, časnim i visokim priznanjem koje se dodeljuje za naročite rezultate u stvaralačkom radu na širenju kulture, obrazovanja i nauke u Srbiji i na svesrpskom kulturnom prostoru.“
(istoričarka
Tatjana Marković,
viši kustos Narodnog muzeja Šabac)

KAO KLIZANjE GLEČERA
„Dragan Bartula je neofigurativac, neometafizičar, vrsni poznavalac tradicije i istorije našeg naroda. Njegova dela imaju postupno, ali neodoljivo dejstvo, kao klizanje glečera. Na njegovim slikama živi jedinstven i originalni poetski svet koji se obnavlja kroz bogatstvo sižea i slikarskih rešenja. Njegovo slikarstvo odnegovano je do samo njemu osobenog oblika, koji prerasta u kult forme, prelazi u viši rang, umetnički znak, u simbol, u sponu posredstvom koje autor realizuje najudaljeniji deo svoga dela – sloj ideja.“
(istoričarka umetnosti Sonja Petrović Jagić,
direktorka KC Šabac)

MOGUĆI SLED DOGAĐAJA
„Na platna siva, prvo je slikar i gospodin Dragan Bartula postavio mislioce, zbunjene nad čudima sveta, nekad, u prizraku – monasima nalik, potom je gradio konake i konačišta što se nad njih nadvijaju; onda je sačinio šajke, s velikim jedrima, na njih ukrcao krstonosce i barjaktare i pustio ih da otplove u budućnost; usledilo je postavljanje hramova na brodove, koji se pojavno pred nama materijalizuju, dolazeći iz prošlosti, a može biti i budućih vremena; i nedavno – pred tim fantastično – realnim konstrukcijama, u prvom planu razmestio je i ljude, bez kojih svega toga i ne bi bilo. To bi mogao da bude sled događaja, mada je moguća i svaka druga kombinacija.“
(Dušan Milovanović)
M.Filipović

Najnoviji broj

17. oktobar 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa