Info

Berza

  • aero 800 ▼ -11,11%
  • aven 1.250 ▼ -3,85%
  • jmbn 5.105 ⚫ 0,00%
  • niis 535 ▼ -1,47%
  • plnm 470 ▼ -6,00%
(19. decembar 2019.)
FK MAČVA – 100 GODINA POSTOJANjA

MONDIJALCI, SVETSKI PRVACI

Rodilo se kao ideja, verovatno sa prvom fuTbalskom loptom, kako su onda govorili. „Loptanje“ ima neku posebnu magiju, čak i tamo gde o njoj ništa ne znaju, čim se pojavi „uhvati oči“ neke dečurlije, mladića, čak i starijih. U tim šutevima akcijama automatski se projektuju razbibriga, zdravlje, ali i snovi, čežnje.... prvi put kada se proba, više se, uglavnom ne napušta, partije i utakmice se okončaju, ali razmišljanje o njima ne. Posle godina patnje, raznih užasa, nestanka stanovništa, Šapčanima je trebala nada, san, još se oporavljao grad od Velikog rata, kada se zakotrljala lopta. Beše maj 1919. godine kada se rodila MAČVA. Ipak, četiri meseca kasnije, počinje istorija, tamo gde se formirao san, na poljani, u dimu prašine, kraj „krpenjače“. Mačva je baš 21. septembra 1919. godine odigrala prvi meč, započeviši dug, dug put. O najvećim uspesima kluba, sezonama u najvišim rangovima, najvećim pobedama, već je pisano, trudićemo se da do kraja ove kalendarske godine predstavimo neke zanimljivosti iz istorije „crveno-crnih“, nekome poznate, nekome ne.
MONDIJALCI, SVETSKI PRVACI
Mikica i Ivica su otvorili vrata nastupa bivših „mačvanaca“ na Svetskim prvenstvima i velikim takmičenjima, ali oni su samo prvi...

Džajin kapiten
U poslednjim predratnim godinama, baš na početku 1940. rođen je VOJISLAV MELIĆ, od detinjstva, kroz miloštu zvan Voja i Vojkan, a potonji je postao nadimak koji ga prati kroz karijeru i život. Prvu ljubav, fudbal, upoznao je na poljanama rodnog grada. Zajedno sa Selom Miloševićem i Dakićem privlači pažnju Stevana Ćela Vilotića koji ga dovodi, najpre u podmladak Mačve, a potom, sa samo 16 godina je pozvan da bude rezerva na utakmicu prvog tima.
Mesto u prvom timu zauzeo je 1958. U toj ekipi najčešće su igrali: Gajić, Radovanović, Stanković, Janjić, Rosić, Grujičić, Dakići, Milošević, Kovačević, Todorović... Mladi Vojkan je u tandemu sa Rosićem, tandemu „krilnih halfova“, kako su ih nazivale naše ondašnje kolege, često istican kao glavni stub uspeha Šapčana. Važan je „šraf“ u osvajanju Posavsko-Podunavske zone i plasmana u Drugu ligu kroz kvalifikacije gde su bolji od: vrbaškog „Radnika“, kikindskog „Radničkog“, „Rusande“ iz Melenaca i zemunskog „Jedinstva“. Možda i najbolji meč u dresu matičnog kluba pružio je u pobedi nad „Vardarom“ 4:0 u Šapcu, kada je postigao dva evrogola, prvi glavom posle kornera, a drugi iskosa, sa oko 35, 40 metara. Tokom drugoligaških mečeva je privukao pažnju „Crvene Zvezde“, a februara 1960. u prijateljskom meču u Šapcu (2:3) budući saigrači su mogli i da direktno osete njegov kvalitet. Odlično se nosio u duelima sa Šekularcem i Kostićem. Bio je mačvina „čigra“, ali rastanak sa klubom nije bio baš slavan. U junu iste godine je kažnjen „zbog nezalaganja“, kako je navelo rukovodstvo kluba. Presuda je glasila četiri meseca na svim utakmicama. Nije ova kazna uticala na Milorada Pavića, ondašnjeg trenera Crvene Zvezde i direktora Obradovića, šta više, ubrzala je odluku da se mladi Šapčanin pridruži već onda velikanu našeg fudbala. U Zvezdi je igrao sedam sezona. Počeo je u timu sa Bearom, Šekularcem, Popovićem, da bi baš od velikog Dragoslava preuzeo kapitensku traku 1964. godine. Kao kapiten je poželeo dobrodošlicu mladom talentu sa Uba, Draganu Džajiću, Živoradu Jevtiću i drugima sa kojima počinje stvaranje tima dominantnog u Jugoslaviji u kasnijem periodu. Vojkan je sa zvezdinim grbom osvojio dve titule, jedan Kup Jugoslavije, isticao se na međunarodnoj sceni. Ukupno je za Beograđane odigrao 312 zvaničnih i nezvaničnih utakmica i postigao 54 gola.
Angažovao ga je, te '67 SOŠO, ondašnji prvoligaš. Nema potrebe naglašavati da je Melić većinu mečeva igrao od prvog do poslednjeg minuta. Odigrao je u plavo-žutom dresu 205 utakmica, postigao 38 golova, a iako je klub tek deseti na kraju sezone 1970/71. Vojkan je proglašen za najboljeg igrača Lige 1. Poslednje četiri godine u karijeri proveo je u drugoj ligi, ekipi BEZIERS, gde je u 95 mečeva postigao 12 golova i bio apolutni lider kluba. Čim je okončao karijeru, preuzeo je mesto trenera u ovom klubu. Po povratku u „Jugu“ trenira Mačvu, Crvenku, pre angažovanja u omladinskoh školi Zvezde gde dočekuje penziju.
Iako je igrao u ekipi koja je tek ušla u Drugu ligu, Melić je privukao pažnju saveza, u tri godine, od 1959 do 1961. igrao tri puta za jugoslovenske nade. Suviše je bio upečatljiv u Zvezdi, te je selektorka komisija: Lovrić, Mihajlović, Ruševljanin na spisak putnika za Čile, Svetsko prvenstvo uvrstila i nekadašnjeg asa Mačve. Bio je u društvu: Jerkovića, Skoblara, Šekularca, Matuša, Šijakovića, Galića, Jusufija, Šoškića... Otputovao je daleko, a 7. juna i čuo svoje ime dok su treneri nabrajali prvu postavu za meč protiv Kolumbije. U pobedi 5:0, tek 22-godišnji Melić u 82. minutu postiže i gol. U plavom dresu je i protiv Urugvaja (3:1).
Za reprezentaciju nastupa 23 puta. Poslednji meč u nacionalnom timu bio je protiv Albanije, 1967. u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo.

Uspeh kroz prave izbore
Ukoliko gledamo parametre uspešnosti karijere, možda je i najznačajniji igrač u istoriji Mačve, MIROSLAV ĐUKIĆ. Disciplina, upornost i zalaganje vinuli su ga iznad mnogih koji su „znali više fudbala“, umeli mnogo sa loptom, ali su sticajem oklnosti ili lošom procenom „zarobili“ sebe na nivou koji su mogućnostima prerastali.
Rođen je u Štitaru 1966. i u rodnom mestu počinje da „jurca“ za loptom. Početak seniorske karijere je u Šapcu, danas nepostojećem „Železničaru“ odakle 1986. prelazi u Mačvu. Štoper je ovog kluba do 1989, igra u polufinalu Kupa Jugoslavije, a kada je došlo vreme za odlazak imao je ponude Zvezde, Partizana, ali je odlučio da pređe u Rad. U nebesko plavom dresu osvaja četvrto mesto u Ligi SFRJ! nastupao je i u Kupu UEFA, u pobedi protiv Olimpijakosa 2:1 na Banjici! Bile su to najuspešnije godine „građevinara“ u istoriji. Ivan Brzić je bio trener, a igrali: Grbović, Vasić, Nedeljković, Đoinčević, Miki Stević, Musić, Dubajić. Nisu odustajali Zvezda i Partizan od „Kruške“ (nadimak po kome je i danas poznat), ali najjače je „zagrizao“ zagrebački „Dinamo“, Velimir Zajec je nudio 350.000 maraka Radu za potpis njihovog štopera. Umesto toga, Đuka odlučuje da prihvati poziv onda malo poznatog kluba iz Španije, drugoligaša Derportivo La Korunje. Zvao ga je Sezar Lendoiro, direktor kluba koji je insistirao da Štitarac krene ka Iberijskom poluostrvu. Odabrao je ponovo klub u kome će biti važan igrač od prvog dana. Predvodi odbranu u plasmanu u Primeru, a dočekuje sledećeg leta Maura Silvu, Bebeta. Zavoleli su ga na „Riazoru“. Najteži trenutak karijere bio je neiskorišćen penal protiv Valensije 14. maja 1994. Da je postigao gol „depor“ bi postao prvak, ovako titulu je osvojila Barselona. Temperamentni Španci mu nisu zamerili. Bebeto nije smeo da šutira, Đukić je preuzeo odgovornost i dok je trajao muk i jauk na kraju meča, tišinu je razbilo skandiranje „Djuka amigo La Corugna esta contigo“ (Đuka prijatelju La Korunja je sa tobom). Otišao je u Valensiju tri godine kasnije, ali kada je Deportivo osvojio titulu 2000. izjavio je „Ima Boga, zaslužili su to, sada mi je mir u duši“, osvojivši još jednom srca navijača plavo-belih. S Valensijom igra dva finala Lige šampiona 2000. i 2001. proglašen je za najboljeg stranca u Španiji, a iako je imao 34 godina i spremao se za odlazak, novi trener Rafael Benitez insistirao je da ostane i kao standardan prvotimac doprinosi senzacionalnoj tituli „slepih miševa“ 2002. Nije bio ni tu kraj, odlazi u „Tenerife“, drugoligaški klub dve godine kasine, tek kada ga je predsednik Perez Askanio ubedio da odloži penzinisanje, navodeći da je fizički spremniji od većine defanzivaca u Prvoj ligi. Odigrao je gotovo 400 utakmica u Španiji.
Za reprezentaciju debituje protiv Turske još 1991, u prijateljskom meču (1:1), standardan je do 2001. kada igra poslednji meč, protiv Slovenije (1:1) u Beogradu u kvalifikacijama za Mondijal 2002. Na spisku je selektora Santrača za Svetski kup '98, ali zbog povrede ne beleži nastup. Veliko takmičenje na kome igra je Evro 2000. poslednji na kome učestvuje reprezentacija koju nazivamo svojom. Ukupno 48 utakmica i dva gola za nacionalni tim.

Okolnosti najteži rival
Nekada okolnosti i ono što naizgled nema veze sa nama skroji pogrešno tok stvari i ono za šta je bilo mogućnosti, ostane na nivou neostvarivog. Zna to MILAN PAVLOVIĆ. Svi znaju ko su „čilanci“, ko su: Šuker, Boban, Petrić, Mijatović, Piplica, Štimac, Prosinečki, Škorić, Zirojević, to su svetski omladinski šampioni iz 1987. a svima njima kapiten je bio baš Šapčanin, Pavlović.
Rođen u Šapcu 1967. ponikao u školi Mačve, do kategorije kadeta, kada ga je primetio Ivica Osim i doveo u „Železničar“. Nije imao ni 16 godina kada je debitovao za sarajevske „plave“ gigante. Poziv Mirka Jozića u mladu reprezentaciju bio je očekivan. Ponašanjem i pristupom je zavredeo kapitensku traku. Verovatno ne bi bilo ni titule, ni priče o „čileancima“ da kapiten Pavlović nije učinio nešto neočekivano jedno jutro u dalekoj latinskoj Americi. Boban i Štimac su bez dozvole selektora otišli u provod. Kada su se vratili, Jozić je hteo da ih vrati kući. Pavlović je rekao: „Ako ne igraju oni, neću ni ja“, obećavši da sa njima postaju Svetski prvaci. Iza njega je stao tim, Jozić popustio, a Boban postigao gol u finalu.
Vratio se u Sarajevo, a iz njega, s trudnom suprugom pobegao poslednjim avionom u martu 1992. Vratio se u Šabac i kako kaže načinio grešku, karijera je stala, a pauza preduga za nastavak velike karijere. Odlazi u Grčku treću ligu „Nigritu“, potom „Kardicu“, IRAKLIS je vrhunac karijere u zemlji Helena. Papirologija ga onemogućava da nastupi u PAOK-u, povreda u Južnoj Koreji i Nemačkoj, gde ima kratke i neuspešne korake. Karijeru završava u ASTERASU. Danas se usavršava u trenerskom poslu u Grčkoj. Nastup za A reprezentaciju bilo koje od država nije zabeležio.
D. Blagojević

Najnoviji broj

12. mart 2020.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa